„Letnja škola kao škola 2017“ u Prištini

Centar za savremenu umetnost “Stacion” iz Prištine objavio je konkurs za Letnju školu kao školu 2017. Veliki broj umetnika i teoretičara iz celog sveta će kroz kombinaciju teorijskih i praktičnih časova, vođenih tura, izložbi i performansa, pružiti polaznicima jedinstveni model alternativnog obrazovanja.

 Pristina1

“Letnja škola kao škola” je internacionalna umetnička i obrazovna platforma sa sedištem u Prištini (Kosovo), i partnerima u Ljubljani, Njujorku, Beogradu, Beču, Oslu, Skoplju i Sarajevu. Platforma je formirana sa ciljem da razvije interdisciplinarni kurikulum i uključi praktičare i teoretičare umetnosti i kulture iz regiona i šire, u podeli znanja i ekspertize sa internacionalnim polaznicima i publikom. Inicijalno inspirisana slučajem Kosova, gde je umetnički obrazovni sistem uspostavljen tek sredinom 70-tih, “Letnja škola kao škola” je koncipirana tako da objedini kritička znanja i podeli ih sa polaznicima kroz proces umetničke edukacije.

Program za 2017. godinu sastoji se od devet kurseva: “U muzeju istorije” (Boris Buden),  “Performativnost i njena institucionalna etika” (Keti Chukhrov), “Kuratorstvo i globalni feminizmi” (Jovana Stokić), “Izlaganje: (Pre)sretanje temporalnosti” (Rike Frank), “Retrovizor” (Felix Gmelin), “Slikarstvo (pre)ramljeno” (Adrian Deva), “Publikacija kao medij” (Triple Canopy), “Ičšezavajuće institucije: Izložbe arhitekture i politike temporalnosti” (Marina Otero), “Memorija i tipografija” (Toledo i Dertschei). Uz pomenute autore kurseva, nastavne aktivnosti vodiće i Igor Štiks, Branimir Stojanović, Nebojša Milikić, Patricia Falguieres, Boris Grozs, Vjollca Krasniqi, Christian Rattemeyer, Miran Mohar, Edi Muka, Renaud Proch, Besa Shahini, i drugi.

“Letnja škola kao škola” se organizuje u saradnji sa Allianz Cultural Foundation i podržana je od Trust for Mutual Understanding, kao i drugih partnera i donatora.

Rok za prijavljivanje je 30. april 2017.

 

„Črna mati zemla“

U Zagrebačkom kazalištu mladih nedavno je odigrana premijera predstave „Črna mati zemla“, u režiji Dore Ruždjak Podolski, a po nagrađivanom romanu Kristiana Novaka. Predstava je smeštena u Međumurje prelomne 1991. godine, a bavi se različitim društvenim patologijama viđenim iz dečije perspektive.

ZKM-web-galerija_Crna-Mati-Zemla_-11

“Črna mati zemla” je roman o uspešnom mladom piscu koji pokušava da otkloni stvaralačku i ljubavnu blokadu suočavajući se sa potisnutim događajima iz sopstvenog traumatičnog detinjstva. To je priča o smrti njegovog oca, osam nerazjašnjenih samoubistava koja su se desila u neimenovanom međimurskom selu u kome je odrastao, velikim mitovima i lokalnim legendama, kao i o prelomnoj 1991. godini.

Kroz intimističku priču o užasima koji potresaju malo međimursko selo u vremenu oko raspada Jugoslavije, ova trosatna predstava se dotiče pitanja političkih promena i njihovog uticaja na svakodnevni život, porodičnog nasilja i drugog nekažnjenog nasilja koji sprovode moćnici, kao i neadekvatnog obrazovnog sistema. “Međimurje, mitologija, kajkavski, devedesete, pogrebi, sve je to ipak samo pozadina koja kontrapunktira prvi plan”, kaže autor Kristian Novak, i dodaje da će se kolektiv uvek grubo okrenuti protiv nekoga ko se osetio krivim, a nikada protiv nekoga ko negira krivicu.

Uloge u predstavi tumače Adrian Pezdirc, Mia Biondić, Doris Šarić Kukuljica, Nataša Dorčić, Urša Raukar, Dado Ćosić i drugi. Adaptaciju i dramatizaciju potpisuje Tomislav Zajec.

Prva sledeća izvođenja su 6. i 29. aprila.

ZKM-web-galerija_Crna-Mati-Zemla_-3

EUROPOLY: Istraživanje balkanskih migracija

Prva u seriji konferencija “EUROPOLY: Prošlost, sadašnjost i budućnost balkanskih migracija u zemlje centralne i zapadne Evrope” biće održana 6-7. aprila u Muzeju Jugoslavije u Beogradu. Konferenciju prati umetnička instalacija Dejana Kaluđerovića, a među učesnicima tribina su Boris Buden i Želimir Žilnik.

Europoly

Konferencija će biti svečano otvorena u četvrtak 6. aprila od 17h, otkrivanjem umetničke instalacije Europoly srpsko-austrijskog umetnika Dejana Kaluđerovića iz 2004, koja predstavlja parafrazu društvene igre Monopoly. Rad preispituje položaj imigranata u EU, samu ideju Evropske Unije, te jaz između ideala i prakse. Fotografije imigranata koji rade u zemljama Evropske Unije, uz podatak o njihovim profesijama, postale su polja u igri Europoly. Igra sugeriše da je sreća značajan faktor koji determiniše uspeh ili propast “igrača” koji žele da postanu deo EU, kao i da je u potrošačkom društvu Evropske unije “sve na prodaju”, uključujući i identitete ljudi. Prvu partiju će simbolično odigrati učesnici konferencije: poznati filozof Boris Buden, koji trenutno predaje teoriju kulture na Univerzitetu Bauhaus u Vajmaru, Vladimir Ivanović, istoričar koji predaje na Univerzitetu Humboldt, a čija su istraživanja posvećena radničkim i izbegličkim migracijama s prostora bivše Jugoslavije, hrvatsko-nemačka spisateljica Alida Bremer, i Želimir Žilnik, legendarni filmski reditelj koji se u svom obimnom opusu bavio iskustvima imigranata, izbeglica i povratnika. Instalacija Europoly biće postavljena do 13. aprila, a prijave za učešće u igri vrše se putem e-mail adrese: office@krokodil.rs.

Nakon svečanog otvaranja, u 18 časova počinje prvi debatni krug pod naslovom JUGODOJČ, u kom učestvuju Boris Buden i Vladimir Ivanović, a moderator je Ivan Velisavljević. U drugom debatnom krugu PARALELNE PRIČE učestvuju Alida Bremer i Želimir Žilnik, a moderatorka je Ljubica Gojgić. Od 20 časova biće prikazani filmovi Želimira Žilnika “Kenedi se vraća kući” i “Kenedi lost and found”. Drugi dan konferencije biće otvoren u 17 časova, obilaskom izložbe “Jugo, moja Jugo – gastarbajterske priče”, uz autorsko vođenje učesnika konferencije. Od 18 časova, moderator Filip Balunović će s Borisom Budenom i Alidom Bremer razgovarati na temu KRITIČKE ZAJEDNICE U EGZILU. Nakon toga će Želimir Žilnik i Vladimir Ivanović govoriti na temu BUDUĆNOST MIGRACIJA, a moderatorka je Ana Otašević. Beogradsku konferenciju zatvoriće projekcije filmova Želimira Žilnika “Nezaposleni ljudi”, “Inventur” i “Tvrđava Evropa”.

EUROPOLY je multidisciplinarni projekat koji se bavi temom migracija, prevashodno s područja zapadnog Balkana u zemlje centralne i zapadne Evrope. Počev od velikog talasa ekonomskih migranata (takozvanih gastarbajtera) iz 60-tih i 70-toh godina dvadesetog veka, preko desetina hiljada ratnih izbeglica iz 90-tih, konstantnog odliva obrazovanih mladih ljudi, te izbegličke krize koja se preko Balkana kreće prema evropskim zemljama – misija serije regionalnih konferencija EUROPOLY jeste da istraži i mapira društveni, kulturni i umetnički uticaj koji je ovaj proces izvršio kako na region zapadnog Balkana tako i na zemlje koje su predstavljale finalnu migrantsku destinaciju. Nakon Beograda, tokom godine održaće se i konferencije u Zagrebu (maj), Sarajevu (septembar) i Beču (decembar).

Projekat se realizuje u saradnji s izložbom Muzeja Jugoslavije “Jugo, moja Jugo – gastarbajterske priče”. Organizatori su Udruženje Krokodil (SRB), Blockfrei (AU), Udruga Bijeli val (HR) i Udruženje Crvena (BIH). Projekat su omogućili: Allianz Kulturstiftung, Austrijski kulturni forum, Ministarstvo kulture Republike Hrvatske i Grad Zagreb.

europoly1.jpg

Deklaracija o zajedničkom jeziku

Deklaracija o zajedničkom jeziku, koju je iniciralo Udruženje Krokodil u saradnji sa najznačajnijim stručnjacima iz regiona, zabeležila je ono što je svima jasno ali i dalje izaziva otpor kod nacionalista na svim stranama: u Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Hrvatskoj i Srbiji govori se istim jezikom.

Deklaracija2

Kako objašnjavaju autori Deklaracije, reč je o zajedničkom standardnom jeziku policentričnog tipa – odnosno o jeziku kojim govori više naroda u više država, u nekoliko prepoznatljivih varijanti. “Korištenje četiri naziva za standardne varijante – bosanski, crnogorski, hrvatski i srpski – ne znači da su to i četiri različita jezika”, piše u Deklaraciji. Sličan je slučaj sa nemačkim (sa nemačkom, švajcarskom i austrijskom varijantom), engleskim (sa američkom, britanskom, kanadskom, australijskom varijantom), arapskim, francuskim, španskim, portugalskim i mnogim drugim svetskim jezicima.

Deklaracija

Pored toga što nudi naučno potkrepljenu definiciju zajedničkog jezika, koja nije isključiva prema mogućnostima daljeg razvoja i normiranja na svakoj strani, Deklaracija ima za cilj i da utiče na ukidanje pojedinih negativnih i nepotrebnih praksi: “Inzistiranje na malom broju postojećih razlika te nasilnom razdvajanju četiri standardne varijante dovodi do niza negativnih društvenih, kulturnih i političkih pojava, poput korištenja jezika kao argumenta za segregaciju djece u nekim višenacionalnim sredinama, nepotrebnih ‘prevođenja’ u administrativnoj upotrebi ili medijima, kao i cenzure (te nužno auto-cenzure), u kojima se jezično izražavanje nameće kao kriterij etno-nacionalne pripadnosti i sredstvo dokazivanja političke lojalnosti”. Potpisnici takođe pozivaju na “ukidanje svih oblika jezične segregacije i jezične diskriminacije u obrazovnim i javnim ustanovama”, kao i na “jezičnu slobodu u književnosti, umjetnosti i medijima”.

Čitav tekst Deklaracije pročitajte na sajtu projekta Jezici i nacionalizmi, koji su pokrenule četiri partnerske organizacije iz Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Hrvatske i Srbije, u saradnji sa radnom grupom koju čine najuticajniji eksperti na ovom polju: prof. dr Snježana Kordić iz Hrvatske, prof. dr Hanka Vajzović iz BiH, prof. dr Ranko Bugarski iz Srbije i Božena Jelušić iz Crne Gore. Projekat su podržali Allianz Kulturstiftung i ForumZFD, a u toku 2016. godine održane su konferencije u Podgorici, Splitu, Beogradu i Sarajevu.

Deklaraciju je za samo nekoliko dana potpisalo preko 7.000 građana. Pogledajte  dosadašnju listu potpisnika, a svoj potpis možete dodati ovde.

Deklaracija3

UMETNOST – duhovita, dirljiva, inspirativna, ali i društveno uslovljena!

Kad sam bio mali, sasvim mali, moju stvarnost je za jedan dan bespovratno obojila knjiga Mali princ. Znao sam još tad da se to nije desilo samo meni, ali osećao sam se kao da jeste. To je priča o mnogo čemu – obezemljenosti, usamljenosti, neophodnosti i nemogućnosti komunikacije, potrebi za bliskošću, ali i za samorazumevanjem. To mogu danas rečima da iskažem – kao dečkić sam bio tek još jedan lik u galaksiji kojom je Mali Princ jezdio. Mnogo kasnije sam saznao da je pisac Antoan de Sent Egziperi knjigu i čuvene ilustracije sačinio 1940. godine, nakon bega iz okupirane Francuske u Ameriku. Saznao sam i da se osećao suvišno, nepotrebno, telo ga je izdavalo nerv po nerv, a duša mu se lomila do neslućenih, uistinu pogubnih razmera. Bio je lutalica, stranac, poznat, nepriznat, tužan i pun nade da će ljudi zahvaćeni olujom ratovanja nekako naći svoju planetu. Ne novu, već staru, jedinu, tamo gde su je ostavili.

E sad, postoji onaj skup nepobitnih istina previše očiglednih da bi čovek o njima morao mnogo da duma. Vadičep vadi čepove, suncokret je vazda tugaljivo zablenut u sunce, svi bi voleli da im je delilac u partiji života dao bolje karte, nemoguće je ne zaljubiti se u boju glasa Sinana Sakića…. Tako te stvari. Među njima je, međutim, vešto skrivena još jedna istina koja vrlo jezgrovito oslikava svu ljudsku bedu i pobedu – naime, sve što izlijemo na papir, sve što kažemo, gotovo sve misli koje nam projezde kroz glavu, društveno je uslovljeno. To je jedna od onih činjenica koje refleksno tresemo iz glave, ali čije prihvatanje oslobađa, upravo zato što je i sama društveno uslovljena. Mali princ se može čitati kao apstraktna oda eskapizmu, između ostalog, ali samo zato što je pisana kao oda bliskosti koje nema.

Foto Nemanja Zdravkovic

Foto: Nemanja Zdravković

Sve nasleđene ideje oblikuju čoveka u košnicu kontradiktornih nezadovoljstava, stremljenja, strahova i nada, i puste ga poluslepog da tumara svetom. Oni koji i kroz to jedno oko progledaju kao da ih imaju tri počnu, malo-pomalo, da tumače ovde prisutnu i grubu stvarnost. Kroz knjigu, pesmu, muzičku numeru, sliku. I rečenica je ponekad dovoljna da postane nekakav svetionik za buduće generacije. Ti nadareni pojedinci umešno umetnu umetnost u stvarnost, izliju prvu u drugu, i onda se o tim podvizima kasnije raspravlja na dosadnim časovima književnosti, likovnog, po klupskim podrumima i u intimnim čavrljanjima. Dela neretko ispadnu divna, uzvišena, neretko duhovita i inspirativna, i – da, takođe su društveno uslovljena. Kada vam neko sledeći put kaže da je neko delo „veće od života“, odgovorite da je takvo jer je u zapršci života i nastalo. Mali princ je savršen dokaz.

Politika kao sudar narečenih nasleđenih ideja i skupova određenih vrednosti prisutna je svuda gde je vrednosti moguće uspostaviti. Dakle, u haosu društvenih mehanizama, samo naizgled nepredvidivih. To znači da je i politika vrlo predvidiva. Ova tautologija, naravno, ne podrazumeva da je samo očigledno politizovana umetnost u nekom ključu angažovana. Moglo bi se čak tvrditi da je uz retke izuzetke takva propagandno-pamfletska prosipačina najmanje angažovana jer je najmanje umetnička, a ničeg goreg nema od moralisanja, nasilne didaktike, dakle pretenciozne umetnosti. Čovek o svetu uči zahvaljujući divnoj, pogubnoj sposobnosti poistovećivanja s drugima, uosećavanjem tuđih namera, ne mentalnim raskrčivanjem gomile „izama“ koji ionako naposletku doprinesu osećaju otuđenosti i odrođenosti od sveta.

Doktor Faustus Tomasa Mana, recimo, jeste priča o usponu nacizma u Nemačkoj, ali je uspešna priča jer između ostalog temazituje skliznuće jedne porodice u dekadenciju i okultizam. Čiča Gorio je narativ o prvobitnoj akumulaciji kapitala u Francuskoj u 19. veku, ali se i danas čita jer su moralni i životni slomovi nekoliko glavnih junaka verodostojno predočeni. Forest Gamp je priča o apolitičnom idiotu koji doslovce trči kroz savremenu istoriju SAD, ali čija apolitičnost odražava ideju bespogovorne brige za drugoga. Gde ćeš slobodarskiju poruku od te? Voli, bre, čak i kad razumevanje boli, tad je najbitnije ne zatvoriti se. Breht je govorio da objašnjavanje pogubnog uticaja društvene nejednakosti treba predstaviti prinudnim iseljenjem siromašne porodice, a ne obrazloženjem vlasti i naročito ne razglabanjem o visini kirije. Mali princ je, isto tako, narativ koji me je od malih nogu suočio s idejom traženja smisla u kosmosu koji oskudeva pojedincima, ali ne i snažnim ličnostima. To izvesno ne bi učinio da je meni sedmogodišnjem pričao o težini Egziperijevog egzila i egzistencijalnim, fizičkim i svim drugim mukama koje su ga morile.

Navedena dela pripadaju kanonu, ali je destilat društvenosti prisutan u svakom umetničkom delu. Da, čak i romanima popularnih voditeljki.

Književno delo u sadržinskom smislu lišeno društvenosti ticalo bi se verovatno geometrijskih oblika, apstraktnih formi razmišljanja, beskrajnog podražavanja zvukova. Tipa: trougao ne može da ima četiri ugla, ideje su kategorije izuzev ideje kategorije, muuu, muuuu, av, av, av.  Malo ko bi to čitao. Ali čak i tada bi u autorskoj intenciji bila sadržana apolitičnost kao politički stav, svesna namera da se ideje u koje se autor rodio i život koji ga je oblikovao nekako ostave po strani. A to je, pravo rečeno, najodvratnija vrsta političkog stava.

Ne zato što nije didaktička, već zato što je drugačije pretenciozna – lažna je, varljiva, jer se pretvara da postoji s onu stranu realnog života. Ako se građansko društvo Kraljevine Jugoslavije danas prikazuje kao gospodskije, smernije i učtivije od viktorijanskog (koje bi, uzgred budi rečeno, u stvarnom svetu i rimski razvrat posramilo), bez pomena bede u kojoj je većina naroda živela, onog realnog, s imenom, prezimenom, mrtvorođenčadima i obolelima, odžačarima, kovačima, kuvarima i kurvama… reč je o političkoj priči, ne sentimentalnoj melodrami. S druge strane, jedan od najboljih filmova evropske kinematografije Mlad i zdrav kao ruža izvanredan je kako u izvedbi, tako i u bespoštednoj kritici neuralgičnih tačaka jugosocijalističkog projekta. Angažovan je uspešno jer je estetski uspešan, zbog čega i najtvrđe jugonostalgičare naprosto mora zveknuti u predelu predrasuda, a svi ih imamo.

Dobra umetnost postavlja pitanja i negira postojeće istine; loša umetnost se pretvara da pitanja ne postoje ili pruža surogate odgovora. Na publici je tu manji deo odgovornosti, ali i dalje važan – hoće li prihvatiti validnost pitanja, ili zariti glavu u pesak samozavaravanja.

Opsesija viškom smisla je čudo i, naravno, ne treba u svemu tražiti detaljnu političku ekspertizu, jer, em je se neće naći, em će biti nedovoljno smislena. Optužiti neki film Vudija Alena da ne urla protiv nacizma isto je što i ljutiti se na Depeche Mode što nisu pank sastav. Ali, i Alenovi filmovi i pesme „modovaca“ komuniciraju s čovekom, dakle i s društvenom njegovom stranom, dakle i s društvom. Nit’ je čovek dvostrani nacrt, nit’ su dvostrani nacrti dobra alatka za tumačenje sveta. Samo pitajte Malog Princa, ili njegovu lisicu, ili tipa koji pali  kandelabre.

Autor: Stefan Slavković