IZ DNEVNIKA JEDNOG PRODAVCA

Zovem se Vladimir Janković. Imam trideset osam godina. Od prošlog leta, posle duže pauzom zbog psihološke krize, prodajem magazin Liceulice. Kao osoba s problemom s mentalnim zdravljem, član sam udruženja korisnika psihijatrijskih usluga „Duša“. Prodaja magazina mi je prvi posao koji radim otkad sam, pre nesto više od desetak godina, dobio dijagnozu psihoze, što me je učinilo „teško upošljivim“.

Ulica u velikoj meri konstruiše identitet  prodavca uličnih novina. On ima svoju lepu i ružnu stranu. Lepša strana ovog društvenog konstrukta je imidž prodavca koji ‒ regrutovan iz redova neke od marginalizovanih grupacija, uz stigmu i neretko autostigmu i otežavajuće socijalne okolnosti ‒ pokušava da radi i bude koristan sebi i drugima. Kroz par primera pokušaću da predstavim drugu, mračniju stranu ove društvene konstrukcije.

Iskustva koja slede sakupljena su tokom ulične prodaje našeg časopisa. Naravno, ona ne predstavljaju celovito iskustvo mene kao prodavca. Nisu pomenuta mnoga  lepa iskustva prodaje časopisa publici koja redovno ili s vremena na vreme kupuje naš časopis, iskustva s ljudima koji su upoznati s konceptom i funkcionisanjem časopisa Liceulice, i koji redakciji i prodavcima daju stimulans i podršku koja neizmerno mnogo znači. Ovde  su opisana neka moja  iskustva kao  „sektaša izmanipulisanog parama i ideologijom Džordža Soroša i Evropske unije“

Atelje 212

Gužva ispred ulaza pred predstavu. Prolazim s primerkom magazina Liceulice i nudim ga okupljenoj publici.

Čovek srednjih godina u sakou i kravati prilazi mi i kaže: „Nemam ništa lično protiv vas, ali vi ste žrtva prevare. Ljudi koji pišu, štampaju i šalju vas da prodajete časopis dobijaju veliki novac od Soroša i Evropske unije da bi vam tobože pomogli, a vi dobijate neznatni deo donacija koje oni zadržavaju za sebe. Uz to propagirate Soroševu ideologiju i ideologiju Evropske unije! Zašto bih ja kupio taj časopis? Ja sam njihov ideološki protivnik, a i ne želim da učestvujem u manipulaciji koja se nad vama vrši!“

Kažem: „Hvala, imate pravo na svoje mišljenje“, i odaljim se, mada nastavljam da razmišljam o tome što sam čuo. Neistine me bole, u meni počinje da tinja bes i uskoro se vraćam pomenutom gospodinu i počinjem da mu objašnjavam kako to nije baš tačno. Kako sam zahvalan jer sam dobio kakav-takav posao kao dugogodišnji psihijatrijski pacijent. Kako se tim Liceulice ponaša brižno prema svojim prodavcima, kako su zaista senzibilisani za rad s marginalizovanim grupacijama, kako je 50% od prodaje prilično dobar profit… A što se tiče tobožnjih velikih para iz inostranstva, pa cela država je na donacijama Evropske unije. Državna psihijatrijska bolnica u kojoj se lečim ima dvanaest zvezdica na ambulantnim kolima koja su donacija Evropske unije! Osvrćem se na njegovu izjavu da Liceulice širi soroševsku i EU ideologiju ‒ kažem mu da prelista naš časopis i uveri se da to nije tačno ‒ okrećem aktuelni broj magazina na strani na kojoj je intervju s katoličkom monahinjom koja tvrdi da je Evropska unija totalitarna organizacija! „Pa to je zapravo sasvim suprotno od toga što vi tvrdite da prodajemo!“, kažem.

Ovo poslednje bilo je presudno.

Zbunjeno gleda u pomenuti članak i pomalo nesigurno, i izvinjavajućim tonom kaže: „Hajde kupiću ti… Uspeo si da me ubediš. Kupiću, ali samo zato što se ti baš trudiš da ga prodaš“.

Ne radi se o tome da sam morao da mu prodam primerak magazina po svaku cenu! Radi se o tome da sam iz inata osetio potrebu da po skoro svaku cenu promenim njegova pogrešna uverenja.

Dnevnik jednog prodavca

Narodna biblioteka

Štandovi na kojima se uglavnom prodaju polovne knjige, ali i nakit, u blizini autobuske stanice. Gomilica ljudi okupljenih ispred štandova, razgledaju knjige, artitkle ili naprosto čekaju prevoz.

Liceulice!“, kažem glasno, mašući časopisom… „Da li je neko zainteresovan?“ Odjednom se čuje dranje: „Beži odavde! Ne uznemiravaj mi mušterije! Ja barem prodajem ogrlice za sreću, a ti prevaru!“. Okrećem se i vidim starijeg neobrijanog prodavca narukvica kako urla, obučen u staru, pohabanu odeću. lz njega zrači ozlojeđenost, beznađe i siromaštvo.

„Beži odavde! Vi što prodajete to ste prevaranti ‒ pogledaj se na šta ličiš!“

Ljudi koji čekaju autobus na obližnjoj stanici počinju da se okreću jer prodavac urla takvim tonom da njihovi pogledi postaju zabrinuti. Verovatno su se uplašili da će prisustvovati sceni uličnog nasilja.

„Na šta ličim?“, upitah. „Ne ličiš ni na šta zbog svih tvojih bolesti od kojih boluješ! Svi vi što prodajete te novine ste bolesni!“

Ne znam zašto, ali u tom momentu umesto straha ili povređenosti počinjem da osećam duboku empatiju prema razbesnelom, frustriranom čoveku, počinjem da razmišljam o njegovom teškom životu prodavca uličnih narukvica za sreću, napuštam mesto prodaje i izlazim mu iz vidnog polja.

Prirodno-matematički fakultet

Šetam parkom nudeći Liceulice ljudima koji sede na klupama, među kojima i mladoj doteranoj dami koja, sedeći na klupi, čeka da se njen pas istrči po parku.

„Zašto to radite? Uznemiravate me, neću vam kupiti…“

„Izvinite, molim vas“, kažem pomalo potišteno.

„Ne shvatajte to lično, nemam ništa protiv vas, već protiv ljudi koji vas šalju. Uznemiravate ljude po parkovima, na ulici. Ali nisti vi krivi, već ljudi koji vas šalju. Ništa lično. Živim u centru, i svaki dan me uznemiravaju vaši prodavci.“

„Izvinjavam se. Nije mi bila namera“, kažem na najpristojniji i najuljudniji mogući način, i prelazim na drugu stranu staze kojom prolazi mladić koji izgleda totalno neupadljivo. Ponudim mu Liceulice. Dobijam odgovar na engleskom: „Ne razumem srpski“.

„Izvinite, nisam znao da ste stranac“, odgovaram na engleskom. Pretpostavljajući da ne želi da kupi časopis na srpskom.

„Kakav je to časopis? Možete li mi objasniti, molim vas. Sviđa mi se dizajn naslovne stranice. Ja sam dizajner…“

Mlada dama koja je upravo odbila da kupi časopis počinje zainteresovano da gleda i sluša razgovor.

Objasnim mu šta je Liceulice i pitam ga odakle je i šta radi u Beogradu.

Ispostavlja se da je mladić dizajner iz Švajcarske, da mu se sviđa dizajn naslovne stranice, i da će samo zbog toga kupiti časopis iako ne razume srpski. Takođe kaže da mu se sviđa ideja časopisa, da ima senzibilitet za marginalizovane društvene grupacije i da je i sâm volontirao u Švajcarskoj radeći sa izbeglicama. Mlada dama pomno prati razgovor. Pošto sam mu rekao da se kao osoba s problemom s mentalnim zdravljem kvalifikujem za prodavca i da mi kupovinom časopisa pomaže, rekao mi je da ima druga i cimera koji je patio od teške depresije i anksioznosti, i da razume problematiku mentalnog zdravlja. Potom smo se raspričali o psihijatriji, Karlu Gustavu Jungu, njegovom sunarodniku psihijatru, ali i o Gigeru (švajcarskom umetniku koji je dizajnirao monstruma za film „Osmi putnik“ Ridlija Skota), muzici (ispostavilo se da obojica volimo Bjork i Radiohead). Priča bi trajala i duže, ali ja sam morao da radim. Volim da se držim plana koji zacrtam, a tiče se broja časopisa koji treba da prodam u određenom roku. Kada smo se rastali, seo sam na obližnju klupu da se malo odmorim. Dama koja je odbila da kupi časopis od mene sa obrazloženjem da su prodavci magazina napadni, pošto je sve vreme slušala moj razgovor s mladim Švajcarcem, prilazi, pruža pare i kaže: „Uzeću jedan. Ne želim da to što sam vam rekla shvatite lično“, uzima časopis i dignutog nosa brzo odlazi, sa izrazom lica koji odaje mešavinu iznerviranosti i čudnog ponosa.

Vidimo se na ulici 🙂

Autor teksta: Vladimir Janković

Ilustracija: Jelena Jaćimović Jachim.99

Upomoć, žele da mi pomognu

„Poslovna sposobnost“ predstavlja pravo osobe da donosi odluke o svom životu – šta će jesti, gde će živeti, kako će raspolagati svojim novcem i imovinom, kako će se lečiti, da li će i gde raditi, za koga će glasati. Dakle, poslovna sposobnost bi trebalo da predstavlja osnovno ljudsko pravo. Ipak, postoje ljudi kojima je ona oduzeta. S namerom da se pruži pomoć onima koji imaju demenciju, koji imaju mentalne poteškoće, podložnima narkomaniji – ljudima za koje se smatra da nisu u stanju da samostalno donose racionalne odluke, poslovna sposobnost se oduzima i njihov staratelj u tom slučaju donosi sve gorepomenute odluke u njihovo ime. Teoretski, zvuči kao logično rešenje, ali u praksi postoje različiti propusti u postupku oduzimanja poslovne sposobnosti i na mnogo načina se ova ideja pružanja pomoći zloupotrebljava i pretvara u sredstvo manipulacije životima ljudi.

Postupak oduzimanja poslovne sposobnosti mogu započeti članovi porodice koji žive u istoj kući sa osobom za koju postupak pokreću, kao i socijalni radnici. Lekari to pravo nemaju, ali ukoliko smatraju da je to potrebno, mogu dostaviti potrebna dokumenta koja svedoče o njihovom mišljenju socijalnim radnicima. Već tu nastaju problemi, na samom početku postupka. Članovi porodice nekada traže da se nekom od starijih članova porodice oduzme poslovna sposobnost kako bi oni, kao njegovi staratelji, mogli da upravljaju imovinom, tj. nasledstvom. „Postoje slučajevi u kojima ljudi nemaju posla, uviđaju da imaju finansijskih i, posledično, egzistencijalnih problema, i obrate se socijalnoj službi za pomoć. Socijalni radnici onda na osnovu toga što neko traži pomoć izvode zaključak da ta osoba nije u stanju da donosi racionalne odluke koje su u njenom interesu. Takođe, na osnovu fizičkog izgleda, upadljivog oblačenja i stila pokreću postupke oduzimanja poslovne sposobnosti ljudima koji nemaju nikakvih poteškoća vezanih za donošenje racionalnih odluka“, navodi Dragana Ćirić Milovanović iz Inicijative za prava osoba s mentalnim invaliditetom MDRI-S.

Nakon što se postupak za oduzimanje poslovne sposobnosti pokrene, sud donosi odluku na osnovu mišljenja najmanje dva nezavisna medicinska veštaka. Veštaci koji ispituju u kakvom je osoba stanju treba da budu lekari, i to specijalisti psihijatrije (neuropsihijatrije). Prvi problem sa njima je taj što ih je moguće potplatiti, dakle prisutna je korupcija. „Kada veštaci vrše prosuđivanje neke osobe, oni zapravo traže dokaz da ona nije sposobna da donosi racionalne odluke. U stanju su da satima ispituju nekoga, konstantno tražeći potvrdu svoje pretpostavke i postavljajuću provokativna pitanja na koja bi svako posle toliko dugog ispitivanja mogao da dâ odgovor koji po njihovom mišljenju nije prihvatljiv“, predstavlja nam ostale probleme Dragana.

Upomoc_zele_da_mi_pomognu

Sud je dužan da osobu o kojoj se vodi postupak pozove na ročište na kome se odlučuje o njenoj poslovnoj sposobnosti radi saslušanja. Ukoliko je ta osoba institucionalizovana, saslušanje se po pravilu obavlja u ustanovi u kojoj je ona smeštena. U slučaju da saslušanje može imati negativan uticaj na stanje u kome se osoba nalazi, ili ukoliko to ne dozvoljavaju njene psihičke teškoće i zdravstveno stanje, moguće je da se ono izbegne. U praksi, izuzetak postaje pravilo. Na osnovu istraživanja koje su sproveli Beogradski centar za ljudska prava i MDRI-S, preko 87% ljudi kojima je oduzeta poslovna sposobnost sud nije saslušao, a preko 84% nikada nije ni video. „Čak i kada dođe do njihovog saslušanja, ono se obavlja na neadekvatan način. Cilj je da se proveri da li je osoba u stanju samostalno da donosi racionalne odluke o svom životu, a postavljaju se pitanja poput kad se bere pamuk i kad je bio Prvi srpski ustanak, što je apsolutno irelevantno za takvu vrstu prosuđivanja“, objašnjava Dragana.

Ukoliko sud donese odluku o oduzimanju poslovne sposobnosti, u roku od trideset dana centar za socijalni rad dodeljuje toj osobi staratelja. Kako saznajemo iz publikacije „Poslovna sposobnost kao osnovno ljudsko pravo“, staratelj ima pravo da donese odluku da osobu smesti u psihijatrijsku ustanovu ili dom socijalne zaštite i ima prava da donosi odluke o njenoj imovini. Dakle, može se desiti da osoba bude iseljena iz svog stana, smeštena u instituciju i da ostane bez svojih primanja. Dragana objašnjava kako to funkcioniše u praksi: „Postoje slučajevi u kojima staratelj donese odluku da se osoba smesti u neku instituciju, i nikada ne ode da je obiđe, zato što mu je jezivo da tamo uđe. Možete da zamislite u kakvim uslovima ljudi u tim institucijama žive. To praktično znači da staratelj nastavlja da donosi odluke o svakom aspektu života osobe koju je zapravo video jednom ili nijednom“.

Krenulo se od toga da je potrebna pomoć ljudima koji nisu u stanju da donose odluke u sopstvenom interesu, ta pomoć im je pružana oduzimanjem svih njihovih prava, i na kraju je došlo do toga da čitava ideja postaje instrument za upravljanje nečijim nasledstvom ili sredstvo za oduzimanje prava socijalno ugroženih osoba. Zaključuje se da je sada potrebna pomoć ljudima kojima je zakon rešio da pomogne tako što će im oduzeti poslovnu sposobnost. To je jasan dokaz da lišavanje bilo koje osobe njenih elementarnih ljudskih prava ne može biti način da se određeni problem reši.

Autorka: Tijana Dazdarević

Ilustracija: Jelena Jaćimović Jachim992

38. broj magazina LICEULICE: Ko sam, šta sam, eto, to sam!

Od ove nedelje na ulicama je novi, trideset osmi broj magazina Liceulice.

Tačno je prošlo godinu dana od kada smo se, uz podršku vernih čitalaca izborili za opstanak našeg magazina. Drage čitateljke i čitaoci, naša budućnost je zaparavo trajno neizvesna, što znači da nam je vaša podršaka trajno neophodna. Mi nastavljamo da pravimo kvalitetne novine i da upošljavamo sve više  prodavaca, nagradite njihov trud i veru u bolji život, kupujte magazin Liceulice!

Kao i uvek, svaki broj magazina Liceulice ima jednu noseću temu, a tema 38. broja je identitet(i) i na koje sve načine različiti identiteti utiču na naše živote. Zanimalo nas je kako pripadanje i nepripadanje određenim identitetskim okvirima može značajno promeniti naš status u društvu, te kako je ponekad nužno insistirati na vidljivosti pojedinih identiteta u javnoj sferi, a kako ponekad insistiranje na idenitetitima može biti  politički kontraproduktivno. Nastojali smo da promislimo različite aspekte ove teme: od toga kada i u kom slučaju neki pojedinci/ke bivaju ravnopravni građani/ke, a kada su isključeni preko ispitivanja kako nacionalni i religijski narativi utiču na društva koja se bora sa prevazilaženjem trauma pa do toga da multikulturalnost nije obavezno progresivan koncept i da insistiranje na identitetskim politikama može voditi ka utemeljenju društva u kojima će razlike biti nepremostive i ključne. Temom broja smo se bavili i kroz vizuelne sadržaje, a naslovnicu i ilustracije je radila Jelena Jaćimović.

 

Kao i obično, u stalnoj rubrici “Priče sa margine” predstavljamo vam jednog našeg prodavca, a ovaj put to je Nenad Srbinovski. U novom broju možete pročitati i čitav niz tekstova u našim redovnim rubrikama koje se bave održivim razvojem, aktivističkom umetnošću, odbranom javnog interesa i drugim temama od značaja za  društvo, a posebno izdvajamo tekst našeg prodavca Vladimira Jankovića o njegovim iskustvima sa ulice u prodaji našeg magazina.

This slideshow requires JavaScript.

Da podsetimo, organizacija Liceulice deluje po principu fonda namenjenog ekonomskoj i socijalnoj inkluziji pripadnika marginalizovanih grupa, a u najvećoj meri se oslanjamo na podršku građana i firmi. Kupujte magazin od naših prodavaca, jer kupujući Liceulice pomažete mnogima, a čitajući Liceulice pomažete sebi. Imajte na umu da je prodavcima ovaj posao često jedini izvor prihoda, ali i prozor u svet, retka prilika da se osete korisnim i prihvaćenim u svom okruženju. Ako prodajna mreža još nije stigla do vašeg grada, pretplatite se, donirajte u skladu sa svojim mogućnostima, ili poručite neki predmet iz naše aktivističke kolekcije Iz dobrih razloga, koja je dostupna i preko Kupinda. Ukoliko živite u inostranstvu, postoji mogućnost da plaćanje izvršite i preko servisa Paypal!

Ako želite da znate na koji način se troši vaš novac, prijavite se za naš newsletter “Liceulice Na delu” (pošaljite pismo na adresu redakcija@liceulice.org), i redovno ćete dobijati informacije o novim aktivnostima Liceulice Fonda.

# podrška je važna

Vaš Liceulice tim

 

 

Poseta Muzeju Banjičkog logora

Kulturni centar Rex i Fond B92 organizovali su u četvrtak, 13. jula posetu Muzeju Banjičkog logora uz stručno vođenje od strane kustosa muzeja. Poseta je deo projekta FAŠIZAM, MUZEALIZACIJA I EDUKACIJA DANAS koji za cilj ima ponovno aktualizovanje tema fašizma i fašističkih pokreta u domaćoj javnosti.

U trenutku kada ne samo kod nas, već i širom sveta jačaju sve radikalniji desničarski pokreti, mahom podstaknuti mržnjom prema migrantima, ali i svima koji su „drugačiji“, razgovor o fašizmu čini se izrazito važan. Projekat FAŠIZAM, MUZEALIZACIJA I EDUKACIJA DANAS kroz različite akcije koje uključuju predavanja, seminare, istorijske časove, studijske posete, vođenja kroz izložbe, pokušava da osvetli mehanizme fašizacije društva, ali i njegove kasnije prezentacije u načelno mirnodopskim vremenima. Kako se navodi na fejsbuk iventu, cilj projekta je: „pregled, dokumentacija i kritička analiza aktuelnih praksi muzealizacije i istorizacije fašizma kao i oficijelne edukacije o istorijskim i savremenim oblicima fašističkih ideologija i pokreta. Projekat je posredno namenjen objedinjavanju, sažimanju i primeni naučnih, umetničkih i aktivističkih praksi i znanja koja su se razvila u periodu skorašnje reafirmacije neofašističkih i „postfašističkih“ ideja, ideologija i politika na evropskoj i svetskoj političkoj i kulturnoj sceni“.

Banjički logor bio je najveći koncentracioni logor na području okupirane Srbije. Osnovan od strane nemačkih okupatora u julu 1941., logor je bio namenjen svima koji su se protivili i pružali otpor nemačkoj okupaciji Srbije, među kojima je najveći broj logoraša pripadao Narodnooslobodilačkom pokretu. Pored pripadnika NOB-a, u logor su masovno odvođeni i Jevreji i Romi. Iako konačan broj žrtava nije poznat usled uništavanja dokaza, Državna komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača, utvrdila je da je do aprila 1944. godine ubijeno 8,756 zatočenika. Godine 1984. Banjički logor je proglašen za spomenik kulture.

Muzej Banjičkog logora posvećen je sećanju na žrtve nacističkog terora tokom Drugog svetskog rata. Prva postavka otvorena je 1969., a nakon novih istraživačkih rezultata iz 2001. godine, postavka je značajno izmenjena i dopunjena. Kao prepoznatljiv deo muzeja izdvaja se memorijalna sala u kojoj je rekonstruisan ambijent logoraške sobe.

muzej

Besplatne knjige na plažama u Kalima

Od 15. jula do 15. septembra na plažama u Kalima na ostrvu Ugljani kupačima će biti omogućen besplatan pristup alternativnim transportnim bibliotekama. Naime, svi koji u tom periodu budu posetioci ovih plaža moći će da pozajme knjige postavljene u ormarićima sa policama i uživaju u čitanju.

Letnje otvorene biblioteke na plažama u Kalima deo su projekta „Sve (knjige) ćeš na siki nuajti“ koji sprovodi Narodna knjižnica Kali. Projekat uključuje tri otvorene knjižnice sastavljene od drvenih konstrukcija u obliku spasilačkog tornja koje su postavljene na tri plaže. Knjižnice će biti otvorene svakog dana do 20 časova.

Zamisao projekta, pored toga da se ljudima omogući besplatno uživanje u literaturi, jeste i revitalizacija zaboravljenih knjiga. Naime, nakon što se određene knjige jedan period ne zadužuju, one se povlače iz biblioteka i završavaju u kontejnerima kao reciklažni papir. Ove godine je iz tih razloga u Narodnoj knjižnici Kali otpisano 320 naslova i upravo su oni izloženi u otvorenim knjižnicama. Kako navodi Marta Kolega, bibliotekarka knjižnice: “ Male knjižnice na plaži bit će ispunjene ljetnom literaturom, većinom krimićima i ljubićima te knjigama za djecu, ali naći će se i pokoji klasik za one kojima sunce ne smeta u oštrenju moždanih vijuga“.

Ovakve akcije nisu neuobičajena praksa kako na prostoru bivše Jugoslavije, tako i širom sveta. Poznata marsejska plaža La Romaniquette kao i plaža odmarališta Albena na Crnom moru u Bugarkoj takođe neguju praksu otvorenih letnjih biblioteka. Pomenuta bugarska „plažna“ biblioteka poseduje preko 6000 knjiga na 15 različitih jezika.

U Hrvatkoj je Gradska knjižnica Ivana Gorana Kovačića u Karlovcu, pokrenula prošlog leta sličan projekat. Dva puta nedeljno u bibliokombiju dovozili su knjige na kupalište. Ubrzo nakon otvaranja letnje biblioteke otvoren je i letnji bioskop. U Sloveniji su zahvaljujući inicijativi umetnika Srečka Vilharja otvorene bibioteke na plažama u Kopru, Portorožu i Ankari.

biblioteka