INTERNACIONALNO PRIZNANJE ZA MAGAZIN LICEULICE

Sjajne vesti stižu nam iz Velike Britanije! S ponosom vas obaveštavamo da je magazin Liculice na godišnjem samitu svetske asocijacije uličnih novina (INSP) osvojio prvu nagradu u kategoriji naslovnih stranica, za naslovnicu koju je dizajnirala naša stalna saradnica Sanja Stojkov.

Pre par dana u Mančesteru su dodeljene ovogodišnje INSP nagrade, nagrade koje internacionalni stručni žiri svake godine dodeljuje uličnim novinama širom sveta. Nagrade se dodeljuju u jedanaest različitih kategorija, kao što su najbolja fotografija, najbolja naslovnica, najveći napredak, najveća uključenost prodavaca, najbolji dizajn i slično.

Naš rad je i ranije bio prepoznat kao značajan jer smo već šest puta do sada bili nominovani (u najužem izboru) za INSP nagrade u nekoliko različitih kategorija.

Naslovnica iz našeg prošlogodišnjeg broja posvećenog rodnoj ravnopravnosti, pobedila je u finalu naslovnice uličnih novina iz Danske, Meksika, Grčke, Norveške, Sjedinjenih Američkih Država, Južnoafričke Republike i Tajvana. Pored pomenutih finalista, u konkurenciji je bilo čak 110 uličnih novina iz 35 zemalja, objavljenih na 24 jezika. Nagrada tim više dobija na značaju ukoliko znamo da su u žiriju bili poznati stručnjaci iz oblasti izdavaštva, socijalnog biznisa i društvenog aktivizma.

Evo šta o samom priznanju kaže autorka nagradjenog rada, Sanja Stojkov: „Moram da priznam da je za mene već sam izlazak tog broja magazina bila mala pobeda. Tada nisam mogla ni da zamislim da će naslovnica dobiti internacionalno priznanje. Jako sam srećna zbog nagrade, ali pre svega mi je drago što sam imala priliku da doprinesem radu jedinih uličnih novina kod nas koji imaju za cilj i pomoć marginalizovanim grupama i edukaciju čitaoca. Tema broja bila je jako osetljiva, ali sa agresivnim dizajnom uspeli smo da privučemo pažnju kako publike tako i žirija koji je prepoznao problem i moju interpretaciju. Osvojili smo nagradu, ali ne i borbu. Zato je pred nama još mnogo toga na čemu treba raditi. Podrška je zaista važna.“

Kako INSP navodi u svom saopštenju, nagrada je samo jedan vid priznanja za izuzetna dostignuća magazina Liceulice u proteklim  godinama. Drago nam je da je naš rad u svetu prepoznat kao vredan, što nam daje još veći motiv i podsticaj da nastavimo dalje još bolje uprkos stalnim, pre svega finansijskim, poteškoćama.

Svečana dodela nagrada održana je u The Bridgewater Hall-u, a nagrade su dodelili počasni predsednik INSP-a Serge Lareault i Maree Aldam, INSP-ova izvršna direktorka. Tom prilikom počasni presednik Serge Lareault primio je nagradu za životno delo za svoj doprinos INSP-u i najavio svoje povlačenje sa te funkcije.

LuL cover 33_sanja stojkov

Advertisements

Na koga se odnosi izbeglička kriza?

Prošlo je više od dve godine od izbijanja „izbegličke krize“. „Migrantska kriza“ je izraz koji evropski i domaći zvaničnici upotrebljavaju kada destine hiljada izmučenih ljudi koji preživljavaju u nehumanim uslovima izbegličkih kampova pokušavaju da prikažu kao grupu entuzijastičnih putnika u potrazi za boljim životom. Međutim, i izraz „izbeglička kriza“, iako donekle uviđavniji prema ljudima koji se nalaze u retko ranjivom i nezavidnom položaju, zapravo mnogo više prikriva stvarnost nego što uistinu objašnjava životne okolnosti u kojima se nalaze izbeglice, ali i oni koji posreduju u njihovom uključivanju u nove sredine.

Marko Risović / Kamerades kolektiv

Reč „kriza“ označava trenutak odluke, potencijalne promene, a odatle i nestabilnosti, a stotine hiljada ljudi koji bežе iz ratom i siromaštvom razorenih područja ima samo jedan izbor – da pokuša da preživi izlažući se zloupotrebi krijumčara i trgovaca ljudima. Kriza takođe označava i radikalni diskontinuitet, a situacija u kojoj se nekadašnji stanovnici Sirije, Avganistana, Iraka nalaze posledica je kontinuiranih razaranja i imperijalnih projekata NATO-a, za koje su političari koji sada sebi daju za pravo da klasifikuju ljude koji beže od ratova (izbeglice) i ljude koji beže od gladi („ekonomski migranti“) glasali u parlamentu. Diskontinuitet ili kriza se, dakle, odnosi na nas, građanke i građane Evropske unije i njene periferije, koji skupljamo humanitarnu pomoć, nastojimo da pokažemo solidarnost sa izbeglicama i nadamo se da će vreme u kome ljudi orgnuti ćebadima satima čekaju sedeći na asfaltu ispred autobuske stanice uskoro postati prošlost. Dalje, kriza označava i trenutak u drami kada radnja dostiže vrhunac, a zatim sledi razrešenje. No izbeglička kriza se, po svemu sudeći, kako vreme prolazi dodatno zaoštrava preko leđa izbeglica, a kraj njihovim mukama se i ne nazire. Države poput naše, čija je uloga da čuvaju granice Evropske unije, pooštravaju mehanizme kontrole kretanja izbeglica, zbog čega je ogroman broj ljudi praktično interniran – dok im je sloboda kretanja ograničena, te mesecima čekaju da pređu granicu, izbeglice su izložene policijskom teroru, krijumčarima, a oni najsiromašniji i najugroženiji, među kojima ima mnogo maloletnih osoba bez pratnje odraslih, gurnuti u prostituciju.

Ako, pored lingvističke analize, posegnemo i za istorijskom perspektivom kroz koju možemo da čitamo i promišljamo pitanja migracija i izbeglištva, shvatićemo koliko se brzo može ogolеti politička suština ovih pojmova.

Pre izbijanja Drugog svetskog rata smo se još više vređali ako bi nas neko nazvao izbeglicama. Tvrdili smo da smo samo obični imigranti koji su svojevoljno došli u zemlju svog izbora i da naša situacija nema nikakve veze s takozvanim jevrejskim problemom. Da, mi smo imigranti i pridošlice koje su napustile svoju zemlju iz čisto ekonomskih razloga, ili zato što jednog lepog dana prosto više nismo želeli da živimo u njoj. U novoj zemlji smo započeli nov život, i to je sve. To mogu samo jaki i optimistični ljudi. Zato smo mi veliki optimisti“, napisala je Hana Arent u svom čuvenom eseju „Mi izbeglice“.

Rečima poput migrant/imigrant/migracija pomoću gotovo naučnih, kvazineutralnih kategorija prikriva se istina o uslovima koji ljude primoravaju na takve odluke. Ukoliko te izraze koriste pripadnici/e marginalizovane grupe kao strategiju mentalnog otpora, reč je o jednoj vrsti političke imaginacije koja ljudima pomaže da iskustvo prošlosti integrišu u sadašnjost novih kolektiva. Ako pak te reči dolaze iz usta visokih zvaničnika koji, izbegavajući da izgovore reč „izbeglica“, zapravo izbegavaju da ih se pozove na odgovornost, nedvosmisleno se radi o političkoj manipulaciji. Ako je smisao istine, kao što je tvrdila Hana Arent, zaista u tome da zauzdava moć, onda je insistiranje na terminološkim razlikama važan korak ka nepristajanju na podvalu vladajućih elita da izbeglice delimo na one koji se, bežeći od rata, bore da prežive i na one koji će, u potrazi za lagodnijim životom, sutra „oteti“ naša radna mesta.

Ponižavajući tretman svih neevropljana u granicama Evropske unije, sažet u toksičnom stereotipu o migrantu koji uzima nečiji posao ili zlupotrebljava socijalnu pomoć, posledica je toga što ni države koje sačinjavaju taj savez nemaju jednaku političku i ekonomsku moć. Tako je „migrantska kriza“ u potpunosti razvejala odavno okrnjeno optimističko uverenje da će i oni s periferije Evropske unije jednog dana živeti po evropskom standardu.

U političkoj filozofiji Hane Arent optimizam je uvek šifra kojom se kamuflira očaj i nemoć. Stoga bi se moglo reći da je odsustvo optimizma kod svih onih koji su „na terenu“, odnosno svih onih koji su posredno ili neposredno zainteresovani za to da se izbeglička kriza razreši u korist izbeglica, signal da je vreme za otpor, tj. za gramšijevski „pesimizam intelekta, optimizam volje“.

Iako kontekst o kojem piše Hana Arent, egzodus nemačkih Jevreja tokom 30-ih godina prošlog veka, nije uporediv sa uslovima u kojima se nalaze tražioci azila širom Evropske unije i izbeglice u Srbiji, esej „Mi izbeglice“ danas je relevantan jer nas upućuje kako na suštinsku, iskustvenu razliku između „migranata“ i „izbeglica“, tako i na istoriju jedne političke vizije koja je, kada se radi o izbegličkim pitanjima i ljudskim pravima izbeglica, i danas od izuzetnog značaja. „Zajedništvo evropskih naroda raspalo se onoga časa kada su dozvolili, i zato što su dozvolili, da najslabiji među njima bude isključen i progonjen“, zaključuje Arentova.

Da je izbeglice potrebno zaštititi na univerzalana način − međunarodnim zakonodavstvom − jeste ideja koja se javila nakon opštedruštvene kataklizme Drugog svetskog rata. Da su transnacionalna jedinstva neophodna radi sprečavanja okolnosti koje proizvode masovna i prinudna kretanja stanovništva, ideja je nastala nakon Prvog svetskog rata, a doživela je procvat posle Drugog svetskog rata.  S obzirom na to da Evropska unija, makar nominalno, baštini ovu tradiciju, ne treba da nas čudi razočaranje koje je nedostatak političke volje u Evropskoj uniji da se pruži pomoć izbeglicama izazvao među mnogima koji su Evropsku uniju videli kao garant slobode i jednakosti.

Ogolivši činjenicu da je za evropske institucije neometano kretanje novca daleko veći prioritet od slobodnog kretanja ljudi, izbeglička kriza zapravo je postala kriza Evropske unije. Uzrok te krize leži u osnovama na kojima je ta unija uspostavljena – ekonomska moć, a ne solidarnost i jednakost među narodima. Optimizam onih koji se još uvek uzdaju u to da će Evropska unija omogućiti „normalan život“ izbeglicama zapravo prikriva, rečima Hane Arent, „beznadnu tugu asimilacije“.

Da bismo mogli izgraditi Evropu utemeljenu na istinskom međusobnom poštovanju i transnacionalnoj solidarnosti, neophodno je da uvidimo svoju odgovornost, još jedan važan koncept po kome je politička filozofija Hane Arent prepoznatljiva, u izgradnji alternative.

Imperijalizam, politika održavanja ekonomske prevlasti kapitalističkih supersila putem uspostavljanja kontrole nad drugim zemljama,  globalan je sistem koji proizvodi ratove i glad od kojih ljudi s Biskog istoka beže. No ovaj globalni poredak opstaje umnogome zahvaljujući lokalnim poslušničkim režimima. S obzirom na to da živimo pod jednim takvim režimom, ukoliko nas patnja izbeglica iole dotiče, neophodno je da postavimo pitanje: šta i kome dobro može doneti vlast koja se ovih dana hvali izvozom oružja i ulaganjima u vojnu (ili jezikom političkih eufemizama – namensku) industriju?

Podržite Liceulice – nova serija naših majica je u prodaji

Leto se ne predaje, ali ni naši prodavci,  vredno i predano istrajavaju na vrelim, negostoljubivim ulicama grada.  Pa kad već naši prodavci ne odustaju, nemojte ni vi od njih. Pored kupovine magazina već neko vreme (od 2015) postoji još jedan način da obradujete sebe (ili nekog svog),  a da istovremeno podržite prodavce magazina Liceulice – kupujući neku od naših majica iz kolekcije „Štenderaj“.  Pred vama je sada već treća serija sa novim ilustracijama koje nam i ovoga puta poklanjaju umetnici, prijatelji projekta Liceulice.

Zajedno imamo šansu da učinimo zaista nešto značajno – da promenimo nečiji život. To nije fraza, jer  opstanak projekta Liceulice zaista zavisi i od vas, pa ako cenite ono što radimo i ono što pišemo podržite nas, kupite neku od majica iz kolekcije Štenderaj.  Majicu s izabranom ilustracijom možete naručiti preko Facebook stranica Liceulice i Štenderaj, ili preko mail adrese donacije@liceulice.org, kao i preko naše Kupindo prodavnice.

 

Svaka „Štenderaj“ majica ima svoju priču, nosi svoju poruku. Nastale su tako što su nam naši prijatelji, umetnici, poklonili  ilustracije, a za ostalo smo se snašli sami. Svaka kupljena majica, to je novi broj magazina Liceulice, to je još posla i zarade za naše prodavce, to je korak bliže izvesnosti .

Prva serija majica bila je predstavljena  u okviru Liceulice-nedelje 2015. godine, na beogradskom splavu 20/44. Specijalni gost-voditelj bio je Daško Milinović iz čuvenog radio-dvojca Daško i Mlađa, a priliku da se oprobaju kao manekeni dobili su tada prodavci magazina: Mirko Ondrik, Ilija Ondrik, Milan Skokić, Dušan Marisavljević, Marko Vuković i David Janković.

Druga serija nastala je tokom finansijske krize sa kojom se LICEULICE suočilo u avgustu 2016. godine tako što su dizajneri slali svoje ilustracije kao podršku, a prodajom majica fond LICEULICE je uspeo da prevaziđe do tada najozbiljniju krizu.  Tom prilikom prodato je preko 200 majica u roku od par nedelja.

Treća serija nastala je u prvoj polovini 2017. godine. Pored velikog broja pojedinačnih narudžbenica, ponosni smo što se sve više kompanija javlja i novu kolekciju majica sa sjajnim i inovativnim ilustracijama naručuje za svoje team building akcije.

Autori  ilustracija za treću Štenderaj seriju su:  Vanja Vikalo Linnch, Tanja Stevanović, Nikola Puzigaća, Bratislav Milenković, Filip Pomykalo, Monika Lang, BECHA, grupa KURS , Daniel Kovač, Marina Milanović, Sanja Stojkov i Sanja Drakulić.

Ukoliko želite da ovog leta pratite modni trend i budete prepoznatljivi po dobrim i humanim idejama koje sa sobom nosi moda Štenderaja, požurite da nabavite svoj komad već sada i tako obradujede naše prodavce, ali i sebe.

I da ponovimo: majicu s izabranom ilustracijom možete naručiti preko Facebook stranica Liceulice i Štenderaj, ili preko mail adrese donacije@liceulice.org, kao i preko naše Kupindo prodavnice.   Cena starih kolekcija je 1400 dinara, a novih majica je 1700 dinara. Do kraja leta, za svake dve kupljene majice iz stare kolekcije, dobijate jednu besplatno!

Majice možete uzeti ili u našoj kancelariji ili vam ih možemo poslati Post Expressom (mi preuzimamo troškove slanja), a možete naručiti i iz inostranstva i platiti putem paypala-a.

Vladimir Janković – dnevnik ulične prodaje

Vladimir Janković jedan je od naših prodavaca sa zavidnim talentom za tumačenje političke zbilje. Iako ima problema sa mentalnim zdravljem, te je zbog toga član udruženja korisnika psihijatrijskih usluga “Duša”, Vladimir pokazuje ozbiljne spistateljske sposobnosti. U nastavku možete pročitati deo dnevničkog zapisa koji smo objavili u poslednjem 38. broju magazina, a u kome je naš prodavac opisao različite, kako prijatne, tako i neprijatne situacije u kojima se nalazio za vreme ulične prodaje.

– Atelje 212

Gužva ispred uluza pred predstavu. Prolazim sa primerkom mazagina Liceulice i nudim ga okupljenoj publici.

Čovek sredovečnih godina u sakou i kravati prilazi mi i kaže: “Nemam ništa lično protiv Vas, ali vi ste žrtva prevare. Ljudi koji pišu, štampaju i šalju Vas da prodajete časopis dobijaju veliki novac od Soroša i Evropske unije da bi Vam tobože pomogli, a Vi dobijate neznatni deo donacija koji oni zadžavaju za sebe. Uz to propagirate Soroševu ideologiju i ideologiju Evropske unije! Zašto bih ja kupio taj časopis? Ja sam njihov ideološki protivnik, a i ne želim da učestvijem u manipulaciji koja se nad Vama vrši!”

Kažem “Hvala, imate pravo na svoje mišljenje” i odaljim se, mada nastavljam da razmišljam o tome što sam čuo. Neistine me bole, u meni počinje da tinja bes i uskoro se vraćam pomenutom gospodinu i počinjem da mu objašnjavam kako to nije baš tačno. Kako sam zahvalan jer sam dobio kakav takav posao kao dugogodišnji psihijatrijski pacijent. Kako se tim Liceulice ponaša brižno prema svojim prodavcima, kako su zaista senzibilisani za rad sa marginalizovanim grupacijama, kako je 50% od prodaje prilcno dobar profit… A što se tiče tobožnjih velikih para iz inostranstva, pa cela država je na donacijama Evropske unije. Državna bolnica u kojoj se psihijatrijski lečim ima naslikanih dvanest zvezdica na ambulantnim kolima koja su donacija Evropske unije! Osvrćem se na njegovu izjavu da Liceulice širi Soroševsku i EU ideologiju – kažem mu da prelista naš časopis i da se uveri da to nije tačno – okrećem aktuelni broj magazina na strani na kojoj je intervju sa katoličkom monahinjom koja tvrdi da je Evropska unija totalitarna organizacija! “Pa to je zapravo sasvim suprotno od toga što Vi tvrdite da prodajemo!” – kažem.

Ovo poslednje bilo je presudno.

Zbunjeno gleda u pomenuti članak i pomalo nesigurno i sa tonom izvinjenja kaže: “Hajde kupiću ti… Uspeo si da me ubediš. Kupiću ali samo zato što se ti baš trudiš da prodaš”

Ne radi se o tome da sam morao da mu prodam primerak magazina po svaku cenu! Radi se o tome da sam iz inata osetio potrebu da mu po skoro svaku cenu izmenim pogrešna uverenja.

Nenad Srbinovski – prodavac „marljiv kao pčela“

Nenad Srbinovski je jedan od najvrednijih prodavaca našeg magazina koji već gotovo čitavih godinu dana svakodnevno šeta po centru gradaod Trga republike do Slavijei prodaje Liceulice. Kada biste ga upitali šta ga čini srećnim, Nenad bi Vam  odgovorio da je to pre svega prodaja našeg magazina, koja mu pruža priliku da upozna mnoštvo različitih ljudi. U nastavku možete pročitati deo Nenadove priče, koju je naša stalna saradnica Dragana Nikoletić pripremila za 38. broj magazina.

 

Nenad podjednako uživa u gradu, na selu, u sunčanju na Adi, na pikniku u Košutnjaku. Lepo mu je i na Zlatiboru, i na Ohridu. Raduje se dok gazi po jesenjem lišću, kad kiti jelku za Novu godinu, badnjak za Božić, pomaže majci u farbanju jaja za Uskrs. Pored svega toga, voli i da crta. To mu je „lek za dušu“, olakšanje „kad je napet“. Preferira crvenu, boju radosti, i sve što nacrta deluje veselo.

Gde god da se nađe, Nenad se prilagodi: od rada u polju, do konverzacije s poznatim ličnostima. Jutro mu je drago zbog novog početka (i sportskih emisija na televiziji), veče mu paše zbog ćaskanja s drugim prodavcima. Uglavnom Svetlanom i Tomom iz s kojima razmatra okolnosti i saldo zajedničke aktivnosti.

Možda je do srednje škole (Ugostiteljske) mogao da veruje u isključivo dobru prirodu čovekovu. Ali tada su mu neki drugovi dokazali suprotno. „Trpeo sam nasilje od svojih drugara. Vređali su me i tukli, koristili to što su jači“, svedoči. Sada to može da kaže, mada je dugo ćutao, „preplašen od batina“. Onda je progovorio, sve precizno definišući.

Prodaja LUL-a nije za Nenada samo škola analize karaktera, ona je i ispit njegove samostalnosti. To mu je i bio cilj kad se prihvatio posla, preko KEC MNRO-a: da vidi „kako se snalazi“. I on se za taj ispit sprema, „marljivo kao pčela“, kao i za sve druge radnje: prelista magazin, nešto i pročita, pa ga majka posle „testira“, presliša. Proveri da li će kupcima tečno da obrazloži o čemu se u njemu radi.

Mnogima, tvrdi, i ne mora posebno da objašnjava, odavno su upoznati sa smernicama časopisa. I sa njim lično, jer uvek stoji na istom mestu, na platou ispred Narodne skupštine Srbije.

Bio bi Nenad srećan i da je ugostitelj, jer je uživao da služi, razmešta escajg, pere piksle i čaše… Da u svemu sluša šefove. Ali ovaj je posao „psihofizički rizičan“, dok je mladiću radna sposobnost delimično ograničena.

Da se energičnije „bacio“ na tenis, fudbal, odbojku, i tu bi rezultati bili zavidni. Možda bi postao poznat kao neke njegove mušterije.