Liceulice br 35. objašnjava zašto ne smemo bežati od politike

Ostavili smo za nama godinu punu izazova – u njoj smo se, uz vašu nesebičnu pomoć, izborili za opstanak našeg magazina, a da podrška nije bila uzaludna pokazuje stalni rast prodaje i interesovanja čitalaca, sve više prodavaca koji se uključuju u mrežu, kao i saradnika koji se javljaju sa željom da doprinesu zajedničkoj borbi. Nastavljamo dalje sa istom misijom – da budemo stabilan oslonac za one najugroženije u našem društvu, i s ponosom vam predstavljamo 35. broj našeg magazina, prvi u 2017. godini.

U novom broju nas je, pre svega, interesovala jedna tema – ako već politika toliko utiče na sve aspekte našeg života, zašto su ljudi tako malo zainteresovani za nju, i tako često sebe smatraju „apolitičnim“? Pripremili smo veliki broj tekstova koji govore o tome zašto je važno da uočavamo na koje sve (često i neočekivane) načine politika određuje naše živote, ali i da uvidimo da možemo sami uticati na oblikovanje društva u kom živimo.

Izdvajamo priloge Stefana Slavkovića, koji u svom tekstu objašnjava zbog čega je umetnost uvek politična – možda ponajviše kada tvrdi da to nije, i Kaje Damnjanović, koja lucidno analizira tzv. „apolitične“ osobe sa stanovišta psihološke nauke. Tu su i recenzije dve knjige koje se na razlitičite načine bave političkim aspektima društva – „Furam feminizam“ Marine Veličković i Lamije Begagić, i „ABC socijalizma“, kao i velika anketa o razumevanju ključnih političkih pojmova, u kojoj su učestvovali brojni saradnici iz Srbije i regiona. Temom broja smo se bavili i kroz vizuelne sadržaje – pre svega, kroz provokativnu naslovnu stranu koju je uradio Miladin Miletić, kao i kroz fotografije kolektiva Kamerades. Pored teme broja, u okviru redovne rubrike „Priče sa margine“, Dragana Nikoletić je uradila zabavan i dirljiv intervju sa Milutinom, jednim od naših redovnih prodavaca, a već poznata rubrika „Pismo meni mlađoj/mlađem“ donosi prevod teksta koji je pisao niko drugi do čuveni fudbaler Ronaldinjo.

lul-035_miladin-miletic

Ilustracija na naslovnoj strani: Miladin Miletić

Organizacija “Liceulice” deluje po principu fonda namenjenog ekonomskoj, socijalnoj i kulturnoj inkluziji pripadnika marginalnih grupa. U najvećoj meri se oslanjamo na podršku građana i firmi, bilo da je reč o kupovini magazina od uličnih prodavaca ili pretplati (sada moguće i za inostranstvo, kao i preko Paypal-a), kupovini nekog od aktivističkih Liceulice proizvoda, individualnim ili korporativnim donacijama. Zahvaljući podršci koju dobijamo, svakim danom sve više naših prodavaca može da računa na siguran izvor prihoda, psiho-socijalnu i ekonomsku pomoć, a na taj način se osigurava i opstanak magazina koji nas svojim sadržajem ohrabruje da ostvarimo neko bolje društvo u kome bismo mogli zajedno živeti.

Borbeni, prkosni i solidarni i u 2017!

LICEULICE tim vam želi srećne praznike i poklanja novogodišnji kalendar
sa željama prodavaca za naše zajedničke velike i male korake u 2017. godini!

image003

[Uputstvo: skinite pripremljen fajl za štampu sa linka ispod, odštampajte i okačite na zid u kancelariji, na frižider, u radnoj sobi, na oglasnu tablu ili bilo koje drugo mesto koje će svaki dan da vas podseća na to da i u 2017. svakog dana budete borbeni, prkosni i solidarni.]

liceulice_kalendar-2017_a3_print

Prestao sam da pijem da bih prodavao Liceulice

Priča o 41-godišnjem Goranu Petkoviću od onih je u koje se teško poveruje, jer govori kako jedna čvrsta odluka može potpuno da promeni život. Goran je pre nešto više od osam meseci „presekao“, i otad više ne pije, što se odrazilo na samopouzdanje i veliki priliv energije, donelo radosniji pogled na stvarnost i planove za buduće akcije. Glavna motivacija za početak trajne apstinencije, kako medicina tretira izlazak iz alkoholizma, bila mu je – opet prodavati Liceulice. Ponovo biti jedan od najboljih! Ali, počnimo od onoga što je bilo pre.

Goran se „uhvatio flaše“ još u petom razredu osnovne škole, jer sve oko njega previše ga je uznemiravalo. Piće je verovatno pospešilo bolest, pa se 1993. našao u bolnici „Laza Lazarević“ zbog epi-napada. „Proganjale su me vizije kako cela država svesno srlja u propast“, kaže, gledajući me netremice lucidnim pogledom. Nadalje je mešao alkohol i lekove, što nije smetalo da u vojsci položi svih osam kategorija vožnje, od automobila, preko kamiona, do bagera. Ponešto je umeo i da popravi, budući da je po struci automehaničar. Međutim, nije imao mnogo prakse jer je mahom radio druge poslove. Bio je prodavac kamiona, noćni čuvar, radnik na stovarištu, švercovao je auto-delove iz Turske i Bugarske… sve vreme tražeći u piću „spas od tuge“. Nije prestajao da pije ni nakon povremenih boravaka u „Padinjaku“, gde je odlazio kad mu se stanje pogorša.

Ujutru, pre no što se vrati tuga izobličena alkoholom, Goran bi udarao po pivu. Dnevno 15-20 komada, plus brlja, a ponekad i vino, ili šta se već nađe pod rukom. Odakle mu novac? „Snalazio sam se, zarađivao, često i častio, pa su mi drugi vraćali turom“, opisuje običaj raširen među ljubiteljima kapljice. Poguban. Toliko da je jednom jedva izmakao smrti, ispiranjem želuca na VMA.

Kad je trebalo da bude u zamahu snage, s dvadeset pet godina, penzionisan je kao invalid. Od 2009, Goran je pod starateljstvom Opštine Voždovac. Tako su mu, i pored živih srodnika, najbliže Danica, socijalna radnica, i Jasmina, starateljka, koje ne propušta da pozdravi putem ovog teksta. S obzirom na to da je lišen radne i poslovne sposobnosti, a sa još jakim radnim navikama, priključio se kreativno-edukativnom centru za osobe sa invaliditetom KEC MNRO. I tu krenuo da pravi voćne rolnice. „Napravi se smeša od jabuka i jagoda, uvalja se i onda suši“, opisuje postupak. Ukusni proizvodi prodavani su i ambasadama, pa se Goran upoznao s mnogim ekselencijama, i sa njima razgovarao uz pomoć prevodioca. Za čavrljanje s prestolonaslednikom Aleksandrom Karađorđevićem posrednik mu nije bio potreban, a bio je čest gost i u Belom dvoru, o praznicima. Ali sve te lepe događaje zasenila je prodaja magazina Liceulice.

15390871_1392017587498739_463328681283759134_n

„Uspevao sam da za nepuna dva sata prodam po dvadeset pet komada“, brojkom ilustruje titulu najboljeg prodavca. Prišao bi nekom u Delta sitiju, objasnio ko je i čime se novina bavi, naglasio značaj tema. Više uspeha je imao kod žena, pa je utvrdio pravilo da se njima i obraća. Ovo je zgodno mesto da se kaže da Goran, i pored burnog života i njegovih posledica, nije izgubio mnogo od šarma. Ali uvek postoji jedno „ali“. Svu zaradu trošio je na piće. I to baš na radnom mestu, zbog čega je dobio trajnu zabranu pristupa Delta sitiju. Međutim, upravo to ga je i trgnulo, možda i više od trošnog tela. U par navrata je i ranije prestajao da pije, ali konačno tek tog 23. marta.

U „Lazi“, gde se lečio od šizofrenije, preporučen mu je Institut za mentalno zdravlje u Palmotićevoj, da ga izbavi od zavisnosti. „Popio sam jedno pivo ispred Maksija, i dobrovoljno se prijavio“, objašnjava. Sreća je htela da ga tamo primi Roza, koju Goran zove svojom spasiteljkom. Brižljivo prilazeći pacijentu, a ne bolesti, našla je „lek“ (tačnije – blokator) koji mu je najviše odgovarao – francuski tetidis.

Snagom volje i zahvaljujući uspešnoj terapiji, Goranova svakodnevica danas je puna obaveza. Ustaje u tri ujutru, da spava duže ne daju mu misli, pobegle iz sna. Potom mota cigarete (dve i po pakle dnevno), pije prvu jutarnju kafu. Tušira se dva-tri puta nedeljno, zbog štednje struje – treba razvući penziju, novac od socijalne pomoći i prodaje magazina. Posle brijanja hita u Palmotićevu, da primi dozu tetidisa. „Da imam ženu ili roditelje, oni  bi mi davali lek“, pomirljivo konstatuje. Najkasnije oko 9.30 je u voždovačkoj Narodnoj kuhinji. I onda, natrag u Resnik.

„Kod kuće posvećujem pažnju golubovima, hranim ih i puštam da lete. Inteligentni su i uvek se vrate na mesto gde su se izlegli“, hvali svoje pismonoše. Pokupi jaja koka-nosilja, i već je vreme za drugu kafu i ručak. Još malo odspava da povrati snagu, i zatim – pravac na ulicu. Na ključni zadatak, prodaju našeg magazina, kada ga kontakti s kupcima potpuno ispune. Uveče često ide u posetu kolegama – golubarima.

Rutina i disciplina važne su u terapiji, ali duša katkad ište iznimke. Recimo za slavu, pa je svoju, Svetog Aranđela, obeležio kako dolikuje. Uz paprikaš od zečetine (a zec se, tvrdi, preporučuje svima, od dece, do staraca i bolesnika) poslužio je svakojake đakonije, pa i alkohol, dok se sam držao sokova. Zahvaljujući pomoći koju je dobio od Fonda Liceulice, bilo je svega. Falila je samo – domaćica.

U ovoj stvari je Goran vrlo ranjiv, pa i sklonost ka piću pripisuje „promašenim ljubavima“. Još uvek tuguje za devojkom Snežom, s kojom je „kraljevski“ proveo dve i po godine. Držao ju je kao malo vode na dlanu, ali ipak je otišla. Svaki trag se Sneži izgubio, ali ne i nada da će ponovo pronaći pravu partnerku. „Jedino za čim čeznem jeste da se noću privijem uz nekog“, opisuje svoju žeđ za ljubavlju. Elokventan, kakav jeste, možda će je naći uskoro. Na ulici, među mušterijama, premda nije protivnik ni internet susreta.

Mogao bi Goran još dugo da otvara srce, ali napolju sve miriše na uspešnu prodaju, pa odlazimo svako svojim putem. Ja da sređujem utiske, a on da mami buduće čitaoce magazina. Dokle god je te motivacije, biće i njemu leka.

Goran Petković je jedan od naših prvih prodavaca, rođen 1975. u Beogradu, po struci automehaničar i vozač. Od 1993. leči se na Klinici za psihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević“. U invalidsku penziju otišao je 2001, a osam godina kasnije oduzete su mu radne i poslovne sposobnosti, od kada je pod starateljstvom Opštine Voždovac. Od 2006. redovni je korisnik Narodne kuhinje. Sam se izdržava od penzije, socijalne pomoći i prodaje magazina Liceulice.

Razgovor vodila: Dragana Nikoletić

Foto: Sara Ristić

 

Omladina u tranziciji: soundtrack izgubljene generacije

Da l’ zbog takvih kao ja naša zemlja propada,

 ili zemlja propala stvara takve kao ja.“

Mimi Mercedez

Ako ništa drugo, generacija začeta tokom pokolja u jugoslovenskom građanskom ratu i formirana nakon pada Miloševića uspela je u jednoj stvari – da pomiri „građansku“ i „nacionalističku“ intelektualnu elitu u stavu da je omladina u tranziciji jedno potpuno razočaranje ili ‒ što bi rekô brat Sđu – „velika halucinacija“.

Za ove prve, današnji momci i devojke između 15 i 30 godina promašaj su zbog svog navodnog dominantnog „nacionalističkog sentimenta“, dok je za matore konzerve omladina previše „pozapadnjačena“ i teloumno promiskuitetna. „Nju krasi ksenofobičnost, agresivnost i neznanje“, kukaju prvi. „Drogiraju se, pa svako sa svakim seksualno opšti, a niko neće decu da pravi“, leleču drugi. Pa tako u medijima slušamo naricanja o sumraku svih moralnih bogova, hroničnoj lenjosti, stondiranoj apatičnosti i apolitičnosti omladine, a sve to uz sveopšti procvat nekulture i turbo-kiča, koji naši posrnuli mladunci halapljivo konzumiraju uz stav kô da sutra ne postoji.

Ipak, u oba narativa nedostaje interpetacije konteksta ili je, ako postoji, ona lišena klasnog aspekta i empirijskog uvida, teorijski je simplifikovana i bez prevelikog osvrta na ideologiju globalizovanog sveta u koji smo umreženi. Za dve elite, krvavi raspad Jugoslavije, odnos prema nacionalizmu i tehnologija vlasti Miloševićevog režima osnovno je polje interesovanja i sporenja, dok se npr. društveno-ekonomska transformacija u neoliberalni kapitalizam iz socijalizma, u kome je ta ista elita formirana, uglavnom prenebregava zbog osetljivih ideoloških creva koja to ne mogu da svare, niti im takav jelovnik interesno odgovara.

No, hteli ‒ ne hteli, s novim vremenom idu i novi kulturni obrasci i životni stilovi. Deindustrijalizacija i masovna zatvaranja fabričkih kapija, uništenje mreže socijalne države i sveopšta ekonomska liberalizacija sprovedena tokom 90-ih i nakon petooktobarskog prevrata potpuno su razorili srednju klasu, lumpenizovali proleterijat i ustoličili logiku surove kompeticije među stanovništvom duboko zaglavljenim u svakodnevnu borbu za goli opstanak. Paralelno, „oslobođeni“ masovni mediji stvorili su ideal „mladog, lepog i uspešnog“ individualca koji se samouvereno kreće primamljivim koridorima potrošačkog društva i koji može sve što poželi samo ako dâ svoj maksimum, jer ‒ „sve zavisi od tebe“, sugeriše nam se sa svih strana i ekrana.

Ipak, svakodnevna realnost mladosti odrasloj u ruševinama Jugoslavije, formiranoj pod okriljem ulice ili uz TV program dok su roditelji van kuće jurcali za kešom ‒ a kad se vrate kući nezadovoljni okrivljuju jedno drugo ili se svađaju s televizorom – pokazala se potpuno inkompatibilnom s entuzijastičnim postulatima tog promovisanog vrlog novog doba.

S jedne strane stisnuta agresivnim obiljem potrošačkog društva i globalnom fetišizacijom materijalnog, a s druge suočena s nemogućnošću ispunjenja tih želja, omladina u tranziciji stvorila je sopstvene hibridne kulturne obrasce, muzičke i modne ukuse i stilove koji izazivaju snebivanje elita, ali koji pak idealno korespondiraju s njihovim svakodnevnim životarenjem i globalnim trendovima.

Svojevrsna paradigma ovog oštrog razilaženja elite i omladine jeste sudbina domaće muzičke rokenrol scene – sakralizovane od obe Srbije – koja posle 2000. godine gotovo potpuno gubi dodir s „običnim narodom“ i „svakodnevnim životom“ i, pretvorivši se (uglavnom) u samodovoljno larpurlartističko masturbiranje, ustupa svoje mesto potentnijim i komunikativnijim muzičkim žanrovima – turbo folku, hip-hopu i tvrđim oblicima elektronske muzike.

„Deset godina u bedi, brate – ko će to da plati?“

Nasuprot očekivanjima „prosvećene elite“, slobodno tržište je potpuno iskuliralo srednjeklasnu „rokersku furku“, ustoličivši turbo folk kao hegemoni muzički pravac koji upražnjavaju ne samo „džiberi, čobani, ljankese i huligani“ već osnovci na ekskurzijama, gimnazijalci na punoletstvima, a bogami i studenti, tzv. buduća elita, koji na raznim edukativnim seminarima pevaju hit „Milion dolara sva vrata otvaaaraa“, od Ane Nikolić i Nikolije.

I zaista – zar taj stih nije svojevrsni kategorički imperativ i ultimativna istina našeg vremena? Da novac vrti gde burgija neće? Da ko reskira profitira, ili da para na paru ide?

Dijagnoza da je to propast svih vrednosti ili „evolutivni skok unazad“ govori samo o autističnosti elitističkog pogleda nesposobnog za samokritiku rezultata sopstvenih projekata – nacionalne/liberalne države blagostanja.

U Srbiji 2016. godine većina rok bendova nema šta da traži sa svojim zaguljenim apstrakcijama i hipsterskim eskapizmom uvijenim u pretenciozne aranžmane koji ne komuniciraju s „duhom vremena“, jer – fuj! ‒ taj duh je „tako seljački“. Razumljivo, mladići i devojke – od krvi, mesa i kompleksa ‒ radije bi varili u kraju i slušali Arafata koji repuje „rođeni smo ’91, što nismo normalni to niko ne zna“, dodajući da je „jedina konstantna konstatacija da se ovde ništa nije promenilo još od sankcija“.

Kapitalistički ringišpil beskonačnih želja napravio je svima zazubice, pa je razumljivo da bi sestra „malo jahte, avione, malo London i Dubai“, a burazer „u banci investicije umesto da je frizider prazan, šesto kvadrata skupu vilu i bazen“. No, jedno su želje, a drugo mogućnosti. Za omladinu u tranziciji, koja živi s roditeljima (80 posto), ili je nezaposlena (40 posto), vreme i novac su pojmovi koji se međusobno udaljuju – prvog ima previše, a drugog premalo.

Na klupicama između oronulih zgrada u „naselju radnika i napuštenih fabrika“ ekipica se „tali“ za paket, krati vreme za samo jednu „crvenu“, dok sanja o „velikoj cifri“, ili se, kako kaže jedan od njih: „bukvalno napali kad se priča o velikim parama“. Pa onda, burazeru, pukne ‘pleks što se hasa kevin has i živi u kući u kojoj se tenzija može seći nožem, a kao najrealniji izlaz iz odurne situacije još uvek je brkata tetka iz Ahena i njen novi muž koji ima vezu u lokalnoj fabrici za proizvodnju automobilskih šasija. Soma i po evra, kaže tetka. Ali nije ni to rešenje, ta paljba „preko“, ko će da crnči ceo život, a opet budeš migrantska beda, nije to neka sreća, a i zent je, jebiga, možda se nešto promeni ovde, ne treba žuriti, misli se omladina.

A onda, tu je i misao „šta ako uleti neki tiket“, eto odigra se baš na taj prokleti Ahen, za sreću, pa se „izgrmi“ u gradu, ono – pun gas, cela ekipa, nema da fali. A ako se „padne“, jbg, opet se skrpimo nekako, istalimo za cirku u kraju i „izgrmimo“ iz besa, iz nemoći, samo da nam sevne blesak glamura – to je logika omladine koja živi tu carpe diem svakodnevicu u zemlji koja se i dalje zagreva u predvorju Evropske unije.

Ili ako ne spada u tih 40 posto nezaposlenih, omladina šljaka po buticima, magacinima, mesarama, tabloidima, za petnaest, dvadeset ili trideset hiljada, pet ili šest dana u nedelji, od osam do deset sati, pa kad to dosadi, ode se malo u uslužne delatnosti, konobariše se, očitavaju se bar kodovi, kljuca se kao noćni čuvar, kurči kao obezbeđenje klubova, ili se prevrću pljeskavice na četrdeset stepeni u dekolteu sa sisama na izvolte, jer je šef tako tražio. A kad se otalja ta šljakica, za koju se nisi ni školovao i koju može da „odradi“ i morska zvezda Patrik iz Sunđer Boba, dođe dugo čekani vikend, pa se skocka, nabace nove krpice za koje se „puklo“ pola plate, ode se u klub ili kafanu da se dâ oduška, da se „naš(m)i(n)ka i pravi haos“, pokaže „novo perje“, prošeta nova riba ili frajer, iako znaš da će narednih pet dana da te boli glava, ali ne od opijata, već od minusa na računu. Stihovi Ace Lukasa „čaše bacam po kafani, krrrvaaariim, tražim zid da glavom u-da-riiim“ tu legnu kô budali šamar i gotovo da nema tog weltschemerza, polutke horsa, gitarskog rifa i adekvatnog savremenog domaćeg rok stiha koji tome može da parira.

„Jel’ znate koja je razlika između bogatih i siromašnih? Siromašni prodaju drogu da bi kupili najke, a bogati prodaju najke da bi kupili drogu.“

Omladina se često kritikuje i da ide uz dlaku društvenim normama, no to je notorna laž – neopterećena iluzijama o prošlosti, ona te norme najpreciznije detektuje i prati. A upravo društvo sugeriše besomučno skupljanje statusnih simbola kao pokemona, fetišizaciju skupih marki ‒ dolce gabana, carlo colluci, versace, polo, prada, nike, paciotti – i gruvanje u teretani, jer „ti si ono kako izgledaš“, a i dobro je za tržište rada – muškarcima za fizikaliju, a ženama za seksualnu objektifikaciju. Takođe, u sistemu u kome su država i tržište jednako „fejlovali“, omladina ne izbegava bavljenje metafizičkim pitanjima – naprotiv. „Kuda idu ljudi kao ja“, pita brat Coa, a još nijedan filozofski majčin sin nije dao zadovoljavajući odgovor na to pitanje. A kamoli neki tamo Ničim izazvan.

Jednako su promašene i namćoraste moralističke kritike da omladina „beži od knjige kô đavo od tamjana“. Naravno da beži kad je proces tranzicione alhemije nametnuo komercijalizaciju obrazovanja, svodeći ga na interesnu priču i laktanje za mesto na tržištu rada. Takođe, iskustvo nam govori da obrazovanje nije nikakav preduslov za uspon na društvenoj lestvici. Što bi rekao Niški reper Corona – „jebe mi se za diplomu, nema je ni predsednik“. Ili beogradska grupa V.I.P s konceptualnom inverzijom – „prođi sve ulice i pročitô si sve knjige“.

Upravo je „kultura ulice“ i objektivna „kriminalizacija“ dobrog dela prekarizovane omladine još jedna slepa mrlja kategorijalnih aparata naših intelektualnih elita. Bez radnog mesta na kome će da „ubija vreme“, ili s mizernim prihodom na besperspektivnim poslovima, ona se logično okreće kriminalu i „zaradi sa strane“. Takva logika je sasvim u skladu s novoproklamovanim jevanđeljem „preduzetničkog duha“, koji nam naturaju političari i mediji. Gađenje na kriminalizaciju sjajno je raskrinkao Đus u pesmi „Keš kolica“, u kojoj repuje „ja nisam krimos, ja sam mladi biznismen, ne spavam nijedan tren ‒ došô sam po svoj plen“. Čini se da prosečan bankster ili nakoksirani japijevac sa Vol Strita ne bi imao nikakvih problema da se poveže s tim.

„Rokeri su malo zglajznuli u borbi za nikada do kraja definisane EU-vrednosti i kvazielitizam, pritom se svrstavajući na stranu onih koji su umesto emancipatora postali eksploatatori“, kaže Boris Vlastelica, pevač rok benda Repetitor, u lucidnom intervjuu za zagrebačke Novosti. Čini se da bi bilo dobro da njegovu samokritičnost prihvate i ostale kolege iz žanra, jer uspon srednje klase u devastiranom srpskom društvu dugo nećemo videti. Alibi u stavu „mi smo pametni, a oni glupi, pa nas ne slušaju“ ne pomaže previše. Za početak, malo više Goribora, a malo manje Izdrži ribice bendova radilo bi posao.

15226579

Autor: Saša Dragojlo

Obama drugi put u Beloj kući

Čini mi se da su problemi počeli još u Železniku, kad je moj otac promašio skretanje. Sve do danas ostao je čvrstog stava kako prezire gužvu i velike gradove, ali majčina tuga tih poslednjih dana našeg zajedničkog života u Užicu naprosto ga je primorala da krene s nama. Lutali smo ulicama Senjaka dok su ljutite mašine s BG tablicama prezrivo svirale i dobacivale prestoničke psovke dobrodošlice. Iako se činilo da će nas široke ulice zaista progutati, nekako smo stigli do Karaburme. Tamo je gomila studenata zbunjeno lutala od dvorišta do hola čekajući početak prozivke, dok su se roditelji držali po strani i sve posmatrali kao da je na pomolu velika katastrofa. „Patris Lumumba, blok četiri“, rekao sam i zapalio cigaretu. Moj pušački staž od godinu dana za njih je bio novost, no prekor je potpuno izostao. Majka mi se pridružila u tišini, iako je za svojih četrdeset šest godina ‒ koliko joj je tada bilo ‒ cigaretu zapalila svega nekoliko puta još u ranim dvadesetim. Desetak minuta kasnije pronašli smo parking mesto ispred moje nove privremene kuće. Prvo osmotriti prostor, pa onda uneti kofere bio je zajednički porodični moto, dok se u grudima već opasno mešala grudvica fine neizvesnosti s kiselinom golemog straha. A onda smo doživeli šok, s vrata, pravo u čelo. Tri kreveta, dva stola, dva ormara i dva kvadratna metra slobodnog prostora. Nigde kupatila, rešoa, slavine. Nigde razloga da se ne zaplače.

Prvih nekoliko dana u studentskom domu samo sam čekao da se nešto desi. Fantea i Selindžera smatrao sam najvećim lažovima ovog našeg tužnog, dosadnog sveta, koji se u mom slučaju svodio na predavanja na fakultetu i odlaske u čitaonicu. Kako sam polako počeo da se navikavam na taj režim, očekivanja sam sveo na dobar desert u menzi. Svraćao bih povremeno do jevrejskog groblja i pričao sa slučanim prolaznicima o njihovim precima. Naravno da se retko kada nešto zanimljivo moglo iščupati iz tih razgovora, ali oni su bili još jedan mehanizam odlaganja trenutka kad sam morao da sednem i počnem ozbiljno da učim za ispite.

A onda me je sačekala zima. Obaveze na fakultetu držale su u šaci izgubljene brucoše koje je kolokvijumska mašina već dobrano rastočila u mulju samoprekora i potpune bespomoćnosti. Budio bih se pre devet, ali nisam se odmah dizao iz kreveta. Kroz prozore, koji su prekrivali čitavu jednu stranu sobe, mogao sam da vidim svu porodičnu toplinu skrivenu u dimu popucalih dimnjaka komšijskih kuća. Čekajući cimere da se vrate iz kupatila i signaliziraju da je jutarnja hajka na lavaboe i WC šolje utihnula, često sam zamišljao svoje ukućane u raznim svakodnevnim situacijama.

Nedostajalo mi je tajno telefoniranje u špajzu, nedeljno čišćenje stana, ručak s boranijom, prenemaganje sa sestrom. Već oko deset kafa se polako hladila, stolica grejala, a snovi o burnom velegradskom životu polako topili. Koliko god pokušavao svoj društveni život da svedem na minimum, gradivo je sve više postajalo nedostižni horizont. Ponekad bih uhvatio sebe kako gledam u malenu rupu nasred zida gde je nekada verovatno stajao ekser, i tako, gledajući u tu rupu, osećao sam se kao da odustajem od svega, od studija, od Beograda, od pristojnog posla, od života.

Tada mi je trebao predah. Sećam se da sam tek krajem decembra prvi put pozvao svog najboljeg prijatelja, a da u razgovoru nijednom nisam spomenuo faks. Predložio sam da, po cenu totalnog ispitnog debakla, krajem meseca odemo do Novog Sada. Tamo je zagrebački bend Pips, Chips & Videoclips imao najavljen koncert. Nisam pošteno ni uzdahnuo nakon dogovora, a već sam imao novi problem. Prvi put u mom beogradskom životu novac me je žestoko raspizdio po prstima. Obrisao sam par krupnih kapi nervoznog znoja i zapalio druga vinstona, dobrog starog plavog 100s. O novcu do tog razgovora i nisam preterano razmišljao, jer nije bilo mnogo vremena i načina da se on potroši. Usputne trafike, kiosci brze hrane i tek poneka prodavnica garderobe bilo je sve što dolazi u kontakt s mojim novčanikom. S petnaest hiljada, koliko su mi moji slali svakog meseca, mogao sam samo da se slikam. Na troškove za stanarinu i hranu odlazilo je više od trećine, dok je dobar deo lutao po ko zna kom delu fakultetskog budžeta koji se punio nerazumnim upisima, prijavama, dojavama, odjavama, najavama, kajanjima, lajanjima i svakakvim drugim administrativnim pizdarijama. Skripte i zbirke zadataka bile su nužne u slučaju da želiš da položiš neki ispit. Pa vi onda izračunajte koliko se piva moglo popiti od onoga što ostane. Ako ništa drugo, makar su svi dobronamerni prijatelji zbog jednog mogli biti spokojni ‒ neću postati pijanac, za to se naprosto nema para.

Elem, novac za koncert bio mi je preko potreban. Pozvati svoje i tražiti još bilo je nedopustivo iz dva razloga. Prvo, znao sam da šalju i više nego što im dozvoljavaju njihove minimalne potrebe, te nije bilo reči o pukoj pristojnosti već o finansijskom ubistvu, a sa druge strane, nisam se preterano veselio činjenici da bih u tom slučaju morao da im prijavim svoj boravak u ravnici. Jedini izlaz bilo je držanje privatnih časova matematike za osnovnu i srednju školu. To bi značilo da učenje za faks prebacim u treću smenu, ali pristao sam na to. Držao sam dva časa nedeljno i za petnaestak dana sakupio dovoljno za put.

Ispostavilo se kasnije da je taj koncert bio jedino dozvoljeno zimsko odsustvo koje sam dobio te svoje prve studentske godine. Novu godinu smo presedeli u Užicu, narednog dana naprosto nismo imali šta da repriziramo, a Božić je samo napravio neopravdan trošak vremena zbog odlaska na selo. Kada sam krajem februara ponosno javio da je zimski semestar očišćen, shvatio sam da za istinski odmor imam čitavih šest dana, koliko je ostalo do početka novih predavanja. Bio je to period kad sam saznao da smo dobili novog predsednika, da je Evropskoj uniji dodeljen Nobel za mir i pomirenje, da je Obama drugi put u Beloj kući, a Putin treći put u Kremlju, da je „socijalista“ Fransoa Oland na čelu Francuske i slične nebitnoće.

Pomislio sam tada kako nisam previše propustio i kako sam ponovo spreman za novu polugodišnju studentsku simulaciju života.

Autor: Miloš Janković

img_0400