Nije za jelo

Teško da ćete naći osobu koja će vam reći da podržava nasilje, rasizam, da želi da živi u zagađenom okruženju i da je potpuno nezainteresovana za svoje zdravlje. Ipak, ogromna većina ljudi uvučena je u konzumerske prakse koje nameću industrija hrane, mode, hemije i lekova te industrija zabave ‒ industrije koje eksploatišu životinje, ostavljaju dramatičan ekološki otisak i normalizuju kulturu nasilja i ignorisanja.

Srećom, postoji prostor za optimizam, s obzirom na to da se sve više ljudi interesuje za vegetarijanski i veganski način života. O tome se govori kao o rastućim trendovima, ali i kao o stepenici ka zdravijoj i odgovornijoj budućnosti.

Neke kulture i religije odavno insistiraju na nekonzumiranju namirnica životinjskog porekla. Koncept vegetarijanstva ni u Evropi nije tako nov. Kako se navodi na sajtu vegansociety.com, prvi vegetarijanski kuvar koji je isključio i upotrebu jaja i butera objavljen je u Engleskoj 1849. godine (Kitchen Philosophy for Vegetarians by William Horsell of London). Vegetarijansko društvo osnovano je u Americi 1850, a reč „vegan“ prvi put je upotrebljena u kuvaru iz 1946. godine. Važno je naglasiti,  posebno kada je reč o veganstvu, da nije stvar samo u režimu ishrane, već u generalnom odnosu prema upotrebi životinja, odnosno potrebi za promenom u svim sferama u kojima postoji njihova eksploatacija.

Kako se menjalo ekonomsko okruženje, menjale su se i naše prehrambene i konzumerističke prakse, iako se na njih uglavnom gleda u kulturološkom ključu. Film Food Inc ukazuje na dramatične promene u našoj ishrani u poslednjih pedeset godina u odnosu na prethodnih deset hiljada godina.

Servira nam se meso modifikovanih izobličenih životinja uzgajanih u nehumanim uslovima, zlostavljanih, brutalno ubijenih, prerađeno, spakovano u primamljiva pakovanja i poslagano u supermarkete. Kokoške su, primerice, modifikovane tako da rastu brže i imaju više belog mesa. U jednom trenutku njihove kosti ne mogu to da izdrže te one ne mogu da se kreću. Mnoge uginjavaju uvaljane u fekalije. Ostale bivaju brutalno ubijene. Ta industrija je nemilosrdna i prema ljudima koji je održavaju: farmeri se guše u dugovima u koje su ušli kako bi izgradili farme, pri čemu im se stalno nameću novi uslovi zbog kojih moraju dalje da se zadužuju kako bi ostali u igri.

Usled kljukanja životinja antibioticima uzgajivači i konzumenti neretko razvijaju alergije na njih. Odvratne poslove sakupljanja i ubijanja životinja često obavljaju radnici u statusu ilegalnih imigranata. Krajnji korisnici, kako pokazuju različita istraživanja, konzumacijom (ovakvog) mesa povećavaju rizike od niza bolesti.

Patnja životinja proteže se i na modnu industriju, koja uporno rabi pećinske prakse korišćenja krzna za odevanje, potom na medicinsku i hemijsku industriju koje sprovode stravične nepotrebne eksperimente na životinjama, a ne zaostaje ni industrija zabave (bilo da govorimo o filmovima, cirkusima, zoo vrtovima), u čijem temelju stoje prakse zlostavljanja životinja, eufemistično nazvane dresurom.

Iako su sve češće zabrane testiranja na životinjama, zabrane držanja životinja u zatočeništvu, zakoni o dobrobiti životinja, kao i apeli međunarodnih institucija da se u cilju iskorenjivanja gladi i očuvanja planete pređe na vegansku ishranu i sl., još je veliki put do potpunog oslobođenja životinja.

Nije-za-jelo_Ilustracija-Vanja-Vikalo-Linnch

Film Eartlings ilustrativno prikazuje vezu između rasizma, seksizma i specizma. Feminističko delo Seksualna politika mesa autorke Kerol Dž. Adams ukazuje na patrijarhalnu matricu u odnosu prema mesu, mapirajući obrasce tretiranja ženskog i životinjskog tela kroz objektifikaciju, fragmentaciju i konzumiranje. U okviru zelenog i levog pokreta sve je više aktivista koji insistiraju na temeljnoj promeni odnosa prema životinjama kao jednom od ključnih preduslova za humanije i ekološko društvo. Od 2011. godine registruje se konstantan porast interesovanja za vegetarijanstvo i veganstvo, a Google Trends predviđa dalji rast. Raste i broj naučnih radova na polju medicine koji se bave biljnom ishranom.

Argumentacija u prilog veganstvu koncentriše se uglavnom oko etičke, zdravstvene i envajromentalističke ravni. Vegetarijci i vegani neretko se susreću sa „argumentom“ o prirodnoj selekciji i evoluciji koji navodno daje ljudima pravo da eksploatišu životinje, što je čist primer socijaldarvinizma i manjka znanja o ljudskom telu. No u prvom redu je ključno istaći da je nepotrebno i nedopustivo da životinje trpe bol, žive u lošim uslovima i budu ubijane zarad ljudi, koji na ovom nivou razvitka mogu na drugačiji način zadovoljiti svoje potrebe.

Oni maliciozni postavljaju pitanje dokle se ide u uvažavanju životinjskih prava, te da li se onda treba boriti i za zaštitu virusa i bakterija (?!). Iako vole da ističu da je jedenje mesa doprinelo razvoju mozga, nesposobnost da se napravi razlika između svesnih organizama koji osećaju bol i imaju osećanja i onih nesvesnih nameće pitanje čemu služi takav mozak. Upozorenja na ekološkoj ravni pokazuju da uzgoj stoke dovodi do krčenja šuma, uništavanja biodiverziteta, erozije zemljišta, zagađivanja vode. Stočarstvo čak u većoj meri doprinosi efektu staklene bašte od upotrebe benzina u vozilima. Na kraju se treba setiti i da ogromne količine hrane proizvedene po cenu ovakvog ekološkog otiska bivaju bačene. Dalje, treba imati u vidu da veliki deo naših prihoda odlazi na lekove i tretmane kojima pokušavamo da saniramo posledice loše ishrane bazirane na životinjskim proizvodima. Na tom tragu, mnogi danas propagiraju veganstvo u čisto antropocentričnom ključu, ukazujući na pozitivne efekte koje balansiran veganski režim ishrane ima u rešavanju problema gojaznosti, visokog krvnog pritiska, artritisa te smanjenja rizika od srčanih bolesti, karcinoma i sl. Razna istraživanja navode i da veganska ishrana unapređuje sportske performanse, podiže nivo energije, ojačava imunitet, produžava životni vek, ali i redukuje loše telesne mirise.

Aktivisti ističu da je hrana političko pitanje, gde se svakog dana suočavamo sa izborom kako utičemo na životinje, prirodno okruženje i klimu. Planeta neće još dugo moći da izdrži ovakav pritisak na resurse. Naučnici upozoravaju da će čak i s novim tehnologijama i daljim intenziviranjem proizvodnje, milioni ostati gladni (pri čemu je važno naglasiti da je problem prvenstveno u načinu korišćenja i raspodele, odnosno monopolizaciji resursa i tehnologije), a sve to će pratiti pogoršavanje klimatskih uslova i otimanje o vodne rezerve s kompanijama.

Međunarodne institucije sada propagiraju sezonsku i lokalno proizvedenu hranu. Postoje pokreti koji se pokušavaju vratiti „jednostavnom“ životu i sklanjaju se u industrijski još nekolonijalizovane delove. Evidentno je da nam treba nov sistem baziran na humanom odnosu prema životinjama i odgovornosti prema prirodi, u kojem bi se drugačije proizvodili i raspodeljivali hrana i dobra. U tom smislu ovo je borba i na ličnom i na kolektivnom planu.

Dok ne uspemo da promenimo sistem, možemo doprineti smanjenju patnje životinja: birati proizvode koji nisu životinjskog porekla niti su testirani na životinjama, bojkotovati sadržaje u kojima se zlostavljaju životinje, usvajati a ne kupovati ljubimce, podržavati akcije za zaštitu životinja i unapređenje prirodnog okruženja.

Hoćemo li mi biti generacija koja će napraviti revoluciju?

Statističke procene:
• Ljudi godišnje ubiju 53.000.000.000 kopnenih životinja.
• Samo u najvećoj klanici na svetu se dnevno ubije
32.000 svinja.
• Da bi se napravio jedan hamburger potrebno je više od 3,5 kvadratnih metara zemljišta.
• Prosečan obrok putuje 2414km (1500 milja) od farme do super marketa.
• 33% plodne zemlje se koristi za proizvodnju stočne hrane.
• Poljoprivreda u svetu, kako se navodi, troši 70% raspoložive slatke vode od čega trećina odlazi na stočarstvo.
• Potrebno je više od 15.500l vode kako bi se proizveo kilogram govedine i 1250l za  proizvodnju iste količine žita.
• Životinje jedu više belančevina nego što mogu proizvesti: za svaki kilogram belančevina životinjskog porekla, životinja pojede skoro 6kg biljnog proteina.
• Godišnja prosečna potrošnja mesa po stanovniku u svetu nešto je veća od 40kg, ali je u  razvijenim zemljama više od dva puta veća nego u zemljama u razvoju.
• Vegani ostavljaju 41,7% manji otisak u vidu gasova koji doprinose efektu staklene bašte u odnosu na otisak mesojeda i 13,9% manji nego otisak vegetarijanaca.
• Indija prednjači po broju ne-mesojeda gde se procene kreću do 40% stanovništva (2006), a zanimljivi su i Tajvan sa 13% (2007), Izrael 13% (2013), Ujedinjeno kraljevstvo do 11% (2002), Italija 10% (2009), Švedska 10% (2014), Austrija 9% (2013), Nemačka 9%(2009), Brazil 8% (2012), Kina 5% (2013). U našem okruženju prednjači Slovenija.

Autorka: Marija Jakovljević

Ilustrator: Vanja Vikalo Linnch

Advertisements

U PRODAJI JE NOVI 39. BROJ MAGAZINA LICEULICE

Na ulicama je novi, 39. broj magazina Liceulice. Leto je  na izmaku, a se septembrom dolaze nam nove radosti dobrog čitanja i dobrog delanja. Tokom čitave 2017. godine iz meseca u mesec zapošljavali smo sve više i više prodavaca, pa u istom tempu nastavljamo i sada. Liceulice i njegovi  prodavci neće uspeti bez vaše stalne podrške. Zato požurite da pronađete svog prodavca i kupite Vaš primerak.

U novom broju, uz poruku: „ Potrebno je puno godina da se postane mlad“ , donosimo vam niz tekstova koji se na različite načine bave jako važnom temom – starošću. Zanimalo nas je koje su sve to tačke u društvu u kojima se može primetiti nedostatak sistematske brige o starima, koji su modeli koji bi te nedostatke mogli ispratiti, ali nas je i zanimalo da dekonstruišemo i dominantne matrice o tome kako starost treba da izgleda i da, umesto njih, ponudimo neka sasvim druga viđenja.

Tako u novom broju možete čitati i tekst Roberta Kasumovića u kojem se autor bavi životom starih na selu, tekst Jelene Lalatović koja se bavila sve učestalijim prinudnim iseljenjima ljudi koja, nažalost, često pogađaju baš stare, kao i intervju sa Jelenom Višnjić koja je govorila o tome kakvi se sve odnosi moći kriju iza dominantnih slika u medijima, pogotovo iza načina kako su u medijima najčešće predstavljene starije žene. U novom broju donosimo vam i priče o najrazličitijim akcijama, kampanjama i inicijativama – kako domaćim, tako i onima iz inostranstva – kojima je cilj da olakšaju i poboljšaju život starijih. Takođe, u novom broju vam donosimo i  literarne tekstove u kojima se različiti autori bave temom starosti, od Ranka Bugarskog u našoj redovnoj rubrici „Pismo meni mlađem“ do Borhesa, od Davida Albaharija do Čarlsa Simića.

Kao i uvek i u novom broju donosimo  niz tekstova koji se bave i drugim „našim“ temama  po kojima smo već prepoznati kod čitalaca.  Tako su naše saradnice Tijana Dazdarević i Selma Čustović pisale o problemima vezanim za radnu i poslovnu sposobnost, o radu institucija kao što je centar za socijalni rad i velikim poteškoćama sa kojima se susreću osobe lišene, najčešće bez osnove, poslovne sposobnosti. I ovaj put je tu feljton, koji objavljujemo u saradnji sa izdavačkom kućom Clio. A u novom broju možete pročitati i intervju koji je naša stalna saradnica Dragana Nikoletić uradila sa Damirom Poljakom, jednim od redovnih prodavaca našeg magazina, u kome je Damir na živopisan način izneo svoju vrlo zanimljivu životnu priču.

Naravno, osim tekstova, temom broja smo se bavili i kroz vizuelne sadržaje – što se najbolje može videti na naslovnici i brojnim ilustracijama koje je za ovaj broj našeg magazina uradila Sanja Drakulić.

Podržite Liceulice! Kupujte magazin od naših prodavaca, jer, kao što već znate, kupujući Liceulice pomažete mnogima, a čitajući Liceulice pomažete sebi.

Ako prodajna mreža još nije stigla do vašeg grada, pretplatite se, donirajte u skladu sa svojim mogućnostima, ili poručite neki predmet iz naše aktivističke kolekcije Iz dobrih razloga, koja je dostupna i preko Kupinda. Ukoliko živite u inostranstvu, na raspoluganju vam je naš  Paypal račun.

LUL 39_Sanja Drakulic

IZ DNEVNIKA JEDNOG PRODAVCA

Zovem se Vladimir Janković. Imam trideset osam godina. Od prošlog leta, posle duže pauzom zbog psihološke krize, prodajem magazin Liceulice. Kao osoba s problemom s mentalnim zdravljem, član sam udruženja korisnika psihijatrijskih usluga „Duša“. Prodaja magazina mi je prvi posao koji radim otkad sam, pre nesto više od desetak godina, dobio dijagnozu psihoze, što me je učinilo „teško upošljivim“.

Ulica u velikoj meri konstruiše identitet  prodavca uličnih novina. On ima svoju lepu i ružnu stranu. Lepša strana ovog društvenog konstrukta je imidž prodavca koji ‒ regrutovan iz redova neke od marginalizovanih grupacija, uz stigmu i neretko autostigmu i otežavajuće socijalne okolnosti ‒ pokušava da radi i bude koristan sebi i drugima. Kroz par primera pokušaću da predstavim drugu, mračniju stranu ove društvene konstrukcije.

Iskustva koja slede sakupljena su tokom ulične prodaje našeg časopisa. Naravno, ona ne predstavljaju celovito iskustvo mene kao prodavca. Nisu pomenuta mnoga  lepa iskustva prodaje časopisa publici koja redovno ili s vremena na vreme kupuje naš časopis, iskustva s ljudima koji su upoznati s konceptom i funkcionisanjem časopisa Liceulice, i koji redakciji i prodavcima daju stimulans i podršku koja neizmerno mnogo znači. Ovde  su opisana neka moja  iskustva kao  „sektaša izmanipulisanog parama i ideologijom Džordža Soroša i Evropske unije“

Atelje 212

Gužva ispred ulaza pred predstavu. Prolazim s primerkom magazina Liceulice i nudim ga okupljenoj publici.

Čovek srednjih godina u sakou i kravati prilazi mi i kaže: „Nemam ništa lično protiv vas, ali vi ste žrtva prevare. Ljudi koji pišu, štampaju i šalju vas da prodajete časopis dobijaju veliki novac od Soroša i Evropske unije da bi vam tobože pomogli, a vi dobijate neznatni deo donacija koje oni zadržavaju za sebe. Uz to propagirate Soroševu ideologiju i ideologiju Evropske unije! Zašto bih ja kupio taj časopis? Ja sam njihov ideološki protivnik, a i ne želim da učestvujem u manipulaciji koja se nad vama vrši!“

Kažem: „Hvala, imate pravo na svoje mišljenje“, i odaljim se, mada nastavljam da razmišljam o tome što sam čuo. Neistine me bole, u meni počinje da tinja bes i uskoro se vraćam pomenutom gospodinu i počinjem da mu objašnjavam kako to nije baš tačno. Kako sam zahvalan jer sam dobio kakav-takav posao kao dugogodišnji psihijatrijski pacijent. Kako se tim Liceulice ponaša brižno prema svojim prodavcima, kako su zaista senzibilisani za rad s marginalizovanim grupacijama, kako je 50% od prodaje prilično dobar profit… A što se tiče tobožnjih velikih para iz inostranstva, pa cela država je na donacijama Evropske unije. Državna psihijatrijska bolnica u kojoj se lečim ima dvanaest zvezdica na ambulantnim kolima koja su donacija Evropske unije! Osvrćem se na njegovu izjavu da Liceulice širi soroševsku i EU ideologiju ‒ kažem mu da prelista naš časopis i uveri se da to nije tačno ‒ okrećem aktuelni broj magazina na strani na kojoj je intervju s katoličkom monahinjom koja tvrdi da je Evropska unija totalitarna organizacija! „Pa to je zapravo sasvim suprotno od toga što vi tvrdite da prodajemo!“, kažem.

Ovo poslednje bilo je presudno.

Zbunjeno gleda u pomenuti članak i pomalo nesigurno, i izvinjavajućim tonom kaže: „Hajde kupiću ti… Uspeo si da me ubediš. Kupiću, ali samo zato što se ti baš trudiš da ga prodaš“.

Ne radi se o tome da sam morao da mu prodam primerak magazina po svaku cenu! Radi se o tome da sam iz inata osetio potrebu da po skoro svaku cenu promenim njegova pogrešna uverenja.

Dnevnik jednog prodavca

Narodna biblioteka

Štandovi na kojima se uglavnom prodaju polovne knjige, ali i nakit, u blizini autobuske stanice. Gomilica ljudi okupljenih ispred štandova, razgledaju knjige, artitkle ili naprosto čekaju prevoz.

Liceulice!“, kažem glasno, mašući časopisom… „Da li je neko zainteresovan?“ Odjednom se čuje dranje: „Beži odavde! Ne uznemiravaj mi mušterije! Ja barem prodajem ogrlice za sreću, a ti prevaru!“. Okrećem se i vidim starijeg neobrijanog prodavca narukvica kako urla, obučen u staru, pohabanu odeću. lz njega zrači ozlojeđenost, beznađe i siromaštvo.

„Beži odavde! Vi što prodajete to ste prevaranti ‒ pogledaj se na šta ličiš!“

Ljudi koji čekaju autobus na obližnjoj stanici počinju da se okreću jer prodavac urla takvim tonom da njihovi pogledi postaju zabrinuti. Verovatno su se uplašili da će prisustvovati sceni uličnog nasilja.

„Na šta ličim?“, upitah. „Ne ličiš ni na šta zbog svih tvojih bolesti od kojih boluješ! Svi vi što prodajete te novine ste bolesni!“

Ne znam zašto, ali u tom momentu umesto straha ili povređenosti počinjem da osećam duboku empatiju prema razbesnelom, frustriranom čoveku, počinjem da razmišljam o njegovom teškom životu prodavca uličnih narukvica za sreću, napuštam mesto prodaje i izlazim mu iz vidnog polja.

Prirodno-matematički fakultet

Šetam parkom nudeći Liceulice ljudima koji sede na klupama, među kojima i mladoj doteranoj dami koja, sedeći na klupi, čeka da se njen pas istrči po parku.

„Zašto to radite? Uznemiravate me, neću vam kupiti…“

„Izvinite, molim vas“, kažem pomalo potišteno.

„Ne shvatajte to lično, nemam ništa protiv vas, već protiv ljudi koji vas šalju. Uznemiravate ljude po parkovima, na ulici. Ali nisti vi krivi, već ljudi koji vas šalju. Ništa lično. Živim u centru, i svaki dan me uznemiravaju vaši prodavci.“

„Izvinjavam se. Nije mi bila namera“, kažem na najpristojniji i najuljudniji mogući način, i prelazim na drugu stranu staze kojom prolazi mladić koji izgleda totalno neupadljivo. Ponudim mu Liceulice. Dobijam odgovar na engleskom: „Ne razumem srpski“.

„Izvinite, nisam znao da ste stranac“, odgovaram na engleskom. Pretpostavljajući da ne želi da kupi časopis na srpskom.

„Kakav je to časopis? Možete li mi objasniti, molim vas. Sviđa mi se dizajn naslovne stranice. Ja sam dizajner…“

Mlada dama koja je upravo odbila da kupi časopis počinje zainteresovano da gleda i sluša razgovor.

Objasnim mu šta je Liceulice i pitam ga odakle je i šta radi u Beogradu.

Ispostavlja se da je mladić dizajner iz Švajcarske, da mu se sviđa dizajn naslovne stranice, i da će samo zbog toga kupiti časopis iako ne razume srpski. Takođe kaže da mu se sviđa ideja časopisa, da ima senzibilitet za marginalizovane društvene grupacije i da je i sâm volontirao u Švajcarskoj radeći sa izbeglicama. Mlada dama pomno prati razgovor. Pošto sam mu rekao da se kao osoba s problemom s mentalnim zdravljem kvalifikujem za prodavca i da mi kupovinom časopisa pomaže, rekao mi je da ima druga i cimera koji je patio od teške depresije i anksioznosti, i da razume problematiku mentalnog zdravlja. Potom smo se raspričali o psihijatriji, Karlu Gustavu Jungu, njegovom sunarodniku psihijatru, ali i o Gigeru (švajcarskom umetniku koji je dizajnirao monstruma za film „Osmi putnik“ Ridlija Skota), muzici (ispostavilo se da obojica volimo Bjork i Radiohead). Priča bi trajala i duže, ali ja sam morao da radim. Volim da se držim plana koji zacrtam, a tiče se broja časopisa koji treba da prodam u određenom roku. Kada smo se rastali, seo sam na obližnju klupu da se malo odmorim. Dama koja je odbila da kupi časopis od mene sa obrazloženjem da su prodavci magazina napadni, pošto je sve vreme slušala moj razgovor s mladim Švajcarcem, prilazi, pruža pare i kaže: „Uzeću jedan. Ne želim da to što sam vam rekla shvatite lično“, uzima časopis i dignutog nosa brzo odlazi, sa izrazom lica koji odaje mešavinu iznerviranosti i čudnog ponosa.

Vidimo se na ulici 🙂

Autor teksta: Vladimir Janković

Ilustracija: Jelena Jaćimović Jachim.99

Upomoć, žele da mi pomognu

„Poslovna sposobnost“ predstavlja pravo osobe da donosi odluke o svom životu – šta će jesti, gde će živeti, kako će raspolagati svojim novcem i imovinom, kako će se lečiti, da li će i gde raditi, za koga će glasati. Dakle, poslovna sposobnost bi trebalo da predstavlja osnovno ljudsko pravo. Ipak, postoje ljudi kojima je ona oduzeta. S namerom da se pruži pomoć onima koji imaju demenciju, koji imaju mentalne poteškoće, podložnima narkomaniji – ljudima za koje se smatra da nisu u stanju da samostalno donose racionalne odluke, poslovna sposobnost se oduzima i njihov staratelj u tom slučaju donosi sve gorepomenute odluke u njihovo ime. Teoretski, zvuči kao logično rešenje, ali u praksi postoje različiti propusti u postupku oduzimanja poslovne sposobnosti i na mnogo načina se ova ideja pružanja pomoći zloupotrebljava i pretvara u sredstvo manipulacije životima ljudi.

Postupak oduzimanja poslovne sposobnosti mogu započeti članovi porodice koji žive u istoj kući sa osobom za koju postupak pokreću, kao i socijalni radnici. Lekari to pravo nemaju, ali ukoliko smatraju da je to potrebno, mogu dostaviti potrebna dokumenta koja svedoče o njihovom mišljenju socijalnim radnicima. Već tu nastaju problemi, na samom početku postupka. Članovi porodice nekada traže da se nekom od starijih članova porodice oduzme poslovna sposobnost kako bi oni, kao njegovi staratelji, mogli da upravljaju imovinom, tj. nasledstvom. „Postoje slučajevi u kojima ljudi nemaju posla, uviđaju da imaju finansijskih i, posledično, egzistencijalnih problema, i obrate se socijalnoj službi za pomoć. Socijalni radnici onda na osnovu toga što neko traži pomoć izvode zaključak da ta osoba nije u stanju da donosi racionalne odluke koje su u njenom interesu. Takođe, na osnovu fizičkog izgleda, upadljivog oblačenja i stila pokreću postupke oduzimanja poslovne sposobnosti ljudima koji nemaju nikakvih poteškoća vezanih za donošenje racionalnih odluka“, navodi Dragana Ćirić Milovanović iz Inicijative za prava osoba s mentalnim invaliditetom MDRI-S.

Nakon što se postupak za oduzimanje poslovne sposobnosti pokrene, sud donosi odluku na osnovu mišljenja najmanje dva nezavisna medicinska veštaka. Veštaci koji ispituju u kakvom je osoba stanju treba da budu lekari, i to specijalisti psihijatrije (neuropsihijatrije). Prvi problem sa njima je taj što ih je moguće potplatiti, dakle prisutna je korupcija. „Kada veštaci vrše prosuđivanje neke osobe, oni zapravo traže dokaz da ona nije sposobna da donosi racionalne odluke. U stanju su da satima ispituju nekoga, konstantno tražeći potvrdu svoje pretpostavke i postavljajuću provokativna pitanja na koja bi svako posle toliko dugog ispitivanja mogao da dâ odgovor koji po njihovom mišljenju nije prihvatljiv“, predstavlja nam ostale probleme Dragana.

Upomoc_zele_da_mi_pomognu

Sud je dužan da osobu o kojoj se vodi postupak pozove na ročište na kome se odlučuje o njenoj poslovnoj sposobnosti radi saslušanja. Ukoliko je ta osoba institucionalizovana, saslušanje se po pravilu obavlja u ustanovi u kojoj je ona smeštena. U slučaju da saslušanje može imati negativan uticaj na stanje u kome se osoba nalazi, ili ukoliko to ne dozvoljavaju njene psihičke teškoće i zdravstveno stanje, moguće je da se ono izbegne. U praksi, izuzetak postaje pravilo. Na osnovu istraživanja koje su sproveli Beogradski centar za ljudska prava i MDRI-S, preko 87% ljudi kojima je oduzeta poslovna sposobnost sud nije saslušao, a preko 84% nikada nije ni video. „Čak i kada dođe do njihovog saslušanja, ono se obavlja na neadekvatan način. Cilj je da se proveri da li je osoba u stanju samostalno da donosi racionalne odluke o svom životu, a postavljaju se pitanja poput kad se bere pamuk i kad je bio Prvi srpski ustanak, što je apsolutno irelevantno za takvu vrstu prosuđivanja“, objašnjava Dragana.

Ukoliko sud donese odluku o oduzimanju poslovne sposobnosti, u roku od trideset dana centar za socijalni rad dodeljuje toj osobi staratelja. Kako saznajemo iz publikacije „Poslovna sposobnost kao osnovno ljudsko pravo“, staratelj ima pravo da donese odluku da osobu smesti u psihijatrijsku ustanovu ili dom socijalne zaštite i ima prava da donosi odluke o njenoj imovini. Dakle, može se desiti da osoba bude iseljena iz svog stana, smeštena u instituciju i da ostane bez svojih primanja. Dragana objašnjava kako to funkcioniše u praksi: „Postoje slučajevi u kojima staratelj donese odluku da se osoba smesti u neku instituciju, i nikada ne ode da je obiđe, zato što mu je jezivo da tamo uđe. Možete da zamislite u kakvim uslovima ljudi u tim institucijama žive. To praktično znači da staratelj nastavlja da donosi odluke o svakom aspektu života osobe koju je zapravo video jednom ili nijednom“.

Krenulo se od toga da je potrebna pomoć ljudima koji nisu u stanju da donose odluke u sopstvenom interesu, ta pomoć im je pružana oduzimanjem svih njihovih prava, i na kraju je došlo do toga da čitava ideja postaje instrument za upravljanje nečijim nasledstvom ili sredstvo za oduzimanje prava socijalno ugroženih osoba. Zaključuje se da je sada potrebna pomoć ljudima kojima je zakon rešio da pomogne tako što će im oduzeti poslovnu sposobnost. To je jasan dokaz da lišavanje bilo koje osobe njenih elementarnih ljudskih prava ne može biti način da se određeni problem reši.

Autorka: Tijana Dazdarević

Ilustracija: Jelena Jaćimović Jachim992

38. broj magazina LICEULICE: Ko sam, šta sam, eto, to sam!

Od ove nedelje na ulicama je novi, trideset osmi broj magazina Liceulice.

Tačno je prošlo godinu dana od kada smo se, uz podršku vernih čitalaca izborili za opstanak našeg magazina. Drage čitateljke i čitaoci, naša budućnost je zaparavo trajno neizvesna, što znači da nam je vaša podršaka trajno neophodna. Mi nastavljamo da pravimo kvalitetne novine i da upošljavamo sve više  prodavaca, nagradite njihov trud i veru u bolji život, kupujte magazin Liceulice!

Kao i uvek, svaki broj magazina Liceulice ima jednu noseću temu, a tema 38. broja je identitet(i) i na koje sve načine različiti identiteti utiču na naše živote. Zanimalo nas je kako pripadanje i nepripadanje određenim identitetskim okvirima može značajno promeniti naš status u društvu, te kako je ponekad nužno insistirati na vidljivosti pojedinih identiteta u javnoj sferi, a kako ponekad insistiranje na idenitetitima može biti  politički kontraproduktivno. Nastojali smo da promislimo različite aspekte ove teme: od toga kada i u kom slučaju neki pojedinci/ke bivaju ravnopravni građani/ke, a kada su isključeni preko ispitivanja kako nacionalni i religijski narativi utiču na društva koja se bora sa prevazilaženjem trauma pa do toga da multikulturalnost nije obavezno progresivan koncept i da insistiranje na identitetskim politikama može voditi ka utemeljenju društva u kojima će razlike biti nepremostive i ključne. Temom broja smo se bavili i kroz vizuelne sadržaje, a naslovnicu i ilustracije je radila Jelena Jaćimović.

 

Kao i obično, u stalnoj rubrici “Priče sa margine” predstavljamo vam jednog našeg prodavca, a ovaj put to je Nenad Srbinovski. U novom broju možete pročitati i čitav niz tekstova u našim redovnim rubrikama koje se bave održivim razvojem, aktivističkom umetnošću, odbranom javnog interesa i drugim temama od značaja za  društvo, a posebno izdvajamo tekst našeg prodavca Vladimira Jankovića o njegovim iskustvima sa ulice u prodaji našeg magazina.

This slideshow requires JavaScript.

Da podsetimo, organizacija Liceulice deluje po principu fonda namenjenog ekonomskoj i socijalnoj inkluziji pripadnika marginalizovanih grupa, a u najvećoj meri se oslanjamo na podršku građana i firmi. Kupujte magazin od naših prodavaca, jer kupujući Liceulice pomažete mnogima, a čitajući Liceulice pomažete sebi. Imajte na umu da je prodavcima ovaj posao često jedini izvor prihoda, ali i prozor u svet, retka prilika da se osete korisnim i prihvaćenim u svom okruženju. Ako prodajna mreža još nije stigla do vašeg grada, pretplatite se, donirajte u skladu sa svojim mogućnostima, ili poručite neki predmet iz naše aktivističke kolekcije Iz dobrih razloga, koja je dostupna i preko Kupinda. Ukoliko živite u inostranstvu, postoji mogućnost da plaćanje izvršite i preko servisa Paypal!

Ako želite da znate na koji način se troši vaš novac, prijavite se za naš newsletter “Liceulice Na delu” (pošaljite pismo na adresu redakcija@liceulice.org), i redovno ćete dobijati informacije o novim aktivnostima Liceulice Fonda.

# podrška je važna

Vaš Liceulice tim