Novi, 42. broj magazina LICEULICE: AKO HOĆEŠ SLOBODU, SAMO JE JEDAN NAČIN!

– zašto su nam važni slobodni mediji? – 

Od ove nedelje je na ulicama 42. broj našeg magazina – prvo izdanje u novoj 2018. godini!

U novom broju bavili smo se, pre svega, razmatranjem važne uloge  medija u  izgradnji  istinski demokratskog društva. Nezavisni i slobodni mediji su jedan  od osnovnih preduslova  za razvoj zajednice koja  počiva na solidarnosti i transparentosti, a pravo na informaciju (i na relevantnu interpretaciju te informacije) spada u elementarna prava svakog čoveka. Mediji su, dakle, polje koje nedvosmisleno spada u ono što zovemo javnim interesom – poput zdravstva ili  školstva.  I ovoj temi smo prišli u skladu s našom misijom,  a to podrazumeva da osvetlimo problem s više strana (bez preteranog opisivanja dobro poznatog postojećeg stanja) i ponudimo set informacija (znanja i mišljenja)  koje bi mogle voditi ka rešenju ili bar ublažavanju teškoća s kojima se kao društvo suočavamo.

Tako u novom broju magazina Liceulice možete čitati intervju sa Snježanom Milivojević, profesorkom Fakulteta političkih nauka u Beogradu, u kome smo, podrobno, stavku po stavku, prolazili razne teme koje smatramo ključnim za fukncionisanje medijskog sistema. Takođe, napravili smo i anketu u kojoj su brojni medijski stručnjaci i stručnjakinje – poput Dinka Gruhonjića, Vesne Mališić, Milene Dragićević Šešić, Ane Martinoli   i mnogih drugih – govorili o temama kao što su javni servis, mediji kao javno dobro ili medijska pismenost. U novom broju možete pročitati i tekst Dejana Kožula u kome se bavi nasleđem nedeljnika Feral Tribune, kao i opsežan tekst Roberta Mekčesnija u kojem se autor bavi istorijom tzv. profesionalnog novinarstva.

Osim teme broja, tu su i naše stalne teme i rubrike. Tako  možete pročitati još jednu priču naše stalne saradnice Dragane Nikoletić, ovoga puta o našem prodavcu Tomislavu Martiću koji svakodnevno vredno prodaje magazin u centru Beograda, a u rubrici Pismo meni mlađem ovaj put donosimo prevod teksta koji je  napisao Rodžer Voters, basista i autor mnogih pesama čuvenog benda Pink Flojd. Takođe, nastavili smo i saradnju sa izadavačkom kućom Geopoetika, pa u našem mini feljtonu i dalje prenosimo pisma iz knjige Muzej prepiske. Ovaj put pročitajte jednu vrlo zanimljivu prepisku između Alberta Ajnštajna i jedne učenice sedmog razreda osnovne škole.

Naravno, osim tekstova, temom broja smo se bavili i kroz vizuelne sadržaje – što se najbolje može videti na naslovnici i brojnim ilustracijama koje je za ovaj broj našeg magazina uradila grupa umetnika BRuka Notes.

Ne gubite iz vida da su projekti poput našeg uvek u krizi i neizvesnosti. Zato nas podržavajte: kupujte magazin od naših prodavaca, pretplatite se, donirajte,  zovite nas u goste, govorite i pišite o nama i tako doprinesite opstanku programa koji pomaže mnogima, ali i opstanaku magazina koji nas svojim sadržajem ohrabruje da ostvarimo  neko bolje društvo u kome bismo mogli živeti.

LUL 42_Bruka Notes

Advertisements

Albumi zbog kojih nećete zaboraviti godinu iza nas!

Ako vam se u proteklih dvanaest meseci desilo nešto mnogo veliko, teško da ćete zaboraviti broj iznad kalendara. Međutim, ako ste radili isti posao kao pretprošle godine, ili ga niste imali kao prošle, ako ste na moru bili sa istom osobom s kojom ste dočekali novu godinu, ili je niste imali ni u avgustu kao ni u decembru, ako je godina bila samo jedna od mnogih, onda je neophodno da postoji nešto sa čime ćete povezivati svoj život i dotičnu godinu. Nekome za to služe fotografije, nekome filmovi i knjige, a kod mene je to vazda bila muzika.

Iako mi se tokom 2017. desilo nekoliko velikih stvari koje nemaju veze s muzikom, činjenica je da ću je zauvek pamtiti po onim albumima koje danima i noćima nisam vadio iz plejera. Danas ću pomenuti samo neke od njih.

Ove godine smo čuli nekoliko sjajnih rok/indi pop izdanja koji se oslanjaju na sedamdesete. Tu pre svega mislim na album „Waiting on A  Song” Dena Oerbaha, ali i na zarazni vintidž pop s ploče „Hang” grupe Foxygen. Što se tiče novog soula koji zvuči kao stari, njega možemo čuti na poslednjim pločama britanske grupe Stone Foundation (koju su snimili s Polom Velerom), kao i na drugom izdanju Kertisa Hardinga.

Niška grupa Eyot pomerila je granice domaćeg džeza pločom „Innate“, koju je snimila u Čikagu, u kultnom studiju Electrical Audio Stiva Albinija. Kada su u pitanju džez granice na globalnom nivou, njih je dobro testirala francuska grupa Aquaserge, genijalnom pločom „Laisse Ça Être”.

Kada pričamo o debi pločama, što se mene tiče pobednica je Fibi Bridžers. Njen nežni folk/pop „Stranger in the Alps“ bio mi je soundtrack tokom mnogih neprespavanih noći. Stihovi sa te ploče toliko su zreli i nose toliko iskustva, da je teško poverovati da ih je napisao neko ko ima jedva dvadeset tri godine.

Nekadašnji lider benda American Music Club, Mark Ajcel, ove godine je snimio jednu od najlepših ploča u svojoj karijeri. „Hey Mr. Ferryman“ veseo je album za tužne ljude, pop muzika za one koji su izgubili veru u pop, odnosno ploča na kojoj čujemo stihove „I’ve never been to hell but they got my number“.

Što se domaće muzike tiče, najviše sam uživao u ovogodišnjim izdanjima bendova Baobab i Nežni Dalibor, odnosno u singlu Tome Gracina iz Splita.

Što se elektronike tiče, najviše sam uživao u letnjem laid-back albumu američkog dua Poolside, debi izdanju Bojane Vunturišević, povratničkoj ploči benda LCD Soundystem, poslednjem izdanju Japanca Keiga Oyamade, poznatijeg kao Cornelius,  i vintidž disko popu Italijana Fitness Forever.

Klinac iz Engleske King Krule je snimio najbolju ploču u karijeri, a Šarlot Gejnzbur, odnosno Ariel Pink nisu mnogo daleko od toga.

Kada mi se slušao neprskani pop, puštao sam „Bonjour“ Frenisa Makdonalda i Harija Paja (ovaj prvi je bubnjar grupe Teenage Fanclub), kada sam hteo da plivam vodama amerikane, slušao sam Polu Frejzer i Tarnation, kada mi je bila potrebna muzika na noćnu vožnju kolima, tu su bili Destroyer, kada sam bio tužan vrteo sam Irca Ejdriena Kraulija, a dok sam uživao u opuštenim letnjim danima voleo sam da pustim Dent May.

Grupe koje su ponajviše pomerile granice u svojoj diskografiji su Hurray for the Riff Raff, Slowdive, War on Drugs, The National i Kamasi Vašington. Njihova ovogodišnja izdanja spadaju među najbolje koje su objavili u čitavoj karijeri, i ukoliko nikada niste slušali ništa od njih, uopšte ne biste pogrešili ako istraživanje počnete baš nekom od ploča koje su objavili u 2017.

Ovde nema redosleda ni pravila. Pomenuo sam samo neke od ploča koje sam najviše vrteo na RadioAparat.com, odnosno u svojoj emisiji „Gistro FM”. Na vama je da ih uporedite s ličnim izborom, dodajući i oduzimajući po sopstvenom nahođenju.

Bilo kako bilo, dok god postoje ovakve ploče, nema šanse da zaboravim broj godine koja ističe.

 

Vladimir Skočajić Skoča

*Tekst je prenet iz magazina Liceulice br. 41

Liceulice_041_recenzije-muzika

U prodaji je novi 41. broj magazina Liceulice

Stigli smo do kraja još jedne uspešne godine i od ove nedelje na ulicama možete pronaći 41. broj  magazina Liceulice, poslednji u tekućoj godine! Nastavaljamo da vršimo našu misiju, istim tempom i sa istom posvećenošću! Liceulice je u stalnoj egzistencijalnoj neizvesnosti i bez vaše podrške naši prodavci neće uspeti da unesu promenu u  svoju sumornu svakodnevnicu.

“Ulične novine kupujem uvek i veoma sam srećan kada se zajednica organizuje da bilo kojoj marginalnoj grupi pomogne i osnaži te ljude da rade dobre stvari, da mogu od toga da imaju nekakvu dobrobit i da sami osete korist u takvim procesima. Mislim da je tako nešto izuzetno važno. Želeo bih da čestitam i da se zahvalim svima koji stoje iza projekta Liceulice. On je veoma doprineo osnaživanju marginalnih grupa i svih onih pojedinaca koji učestvuju u ovom projektu“, rekao je Novak Đoković u intervjuu koji je dao za novi broj našeg magazina, a mi, drage prijateljice i prijatelji, još jednu godinu privodimo kraju – još jednu godinu u kojoj smo, zajedno, istrajali u našoj zajedničkoj misiji borbe za drugačije društvo i bolji svet.

Osim već pomenutog intervjua sa Novakom Đokovićem u kojem ćete imati priliku da našeg najpoznatijeg tenisera upoznate u sasvim drugačijem svetlu, u novom broju donosimo vam niz tekstova koji na različite načine govore o temama koje su naša stalna preokupacija. Kao i uvek, dajemo doprinos u borbi protiv svake vrste diskriminacije, ali, takođe, i u borbi za najrazličitije vrste javnog interesa. Tekstovima kritikujemo mnogo šta što nam se ne sviđa u svetu oko nas, ali, takođe, dajemo i doprinos u osmišljavanju osnova na kojima bi mogao počivati neki drugačiji, bolji svet.

U četrdeset i prvom broju našeg magazina možete čitati i intervju sa aktivistom Filipom Vukšom koji je radila naša stalna saradnica Lana Nikolić i u kome možete čitati o tome kako Vukša već godinama svojim primerom pokazuje da “običan građanin” može uticati na svet oko sebe. Naš stalni saradnik Lav Mrenović pisao je o čemu govorimo kada u javnom prostoru spominjemo frazu “kulturna politika”. U našoj stalnoj rubrici “Pismo meni mlađem” ovaj put čitajte tekst Branka Kukića, urednika, izdavača i pisca, a preporučujemo vam i odličnu kratku priču književnice Olje Savičević Ivančević. U novom broju smo započeli i novi mini-feljton – ovaj put u saradnji sa izdavačkom kućom Geopoetika prenosimo niz vrlo zanimljivih priloga iz knjige “Muzej prepiske”.

Naravno, tu su i naše stalne teme – od tekstova o našim prodavcima preko tekstova koji se bave održivim razvojem i predstavljanjem najrazličitijih građanskih/aktivističkih inicijativa pa sve do naših predloga za slušanje muzike, čitanje knjiga i gledanje filmova/serija.

Osim tekstova, našim temama smo se bavili i kroz vizuelne sadržaje – što se najbolje može videti na naslovnici i brojnim ilustracijama koje je za ovaj broj magazina uradila Lea Levi.

Podržite Liceulice! Kupujte magazin od naših prodavaca, jer, kao što već znate, kupujući Liceulice pomažete mnogima, a čitajući Liceulice pomažete sebi.

Ako prodajna mreža još nije stigla do vašeg grada, pretplatite se, donirajte u skladu sa svojim mogućnostima, ili poručite neki predmet iz naše aktivističke kolekcije Iz dobrih razloga, koja je dostupna i preko Kupinda. Ukoliko živite u inostranstvu, na raspolaganju vam je naš  Paypal račun.

Trostruki problem deponije u Vinči

Građani Vinče i okolnih naselja, uključujući Beograd, 18. maja probudili su se pred prizorom belog dima i uz neprijatan miris. S obzirom na to da nikakve informacije nisu dobili iz medija, okrenuli su se društvenim mrežama, gde su delili fotografije i opise neprijatnosti u potrazi za odgovorima. Ostali su bez zvaničnih informacija sve do narednog jutra. Tada je rečeno da se zapalio otpad na deponiji u Vinči, ali da je požar već lokalizovan i da nema razloga za brigu.

Međutim, dim i neprijatan miris nije prolazio ni narednih dana. Građani su sve više brinuli, a gradski čelnici i Gradski zavod za javno zdravlje su ih uveravali da je sve u redu, ali da ipak kada vide i osete dim, zatvore prozore i povuku se u svoje domove.

Požar je, na kraju, trajao punih četrdeset dana, i državne institucije i dominantni mediji nisu ga prepoznali kao ozbiljan problem. Koji mesec kasnije, u septembru, potpisano je javno-privatno partnerstvo vredno oko 300 miliona evra s jedinom firmom koja je iznela ponudu za izgradnju spalionice i dodatno uređivanje deponije.

Deponija u Vinči je u upotrebi od 1977. godine, prostire se na oko 68 hektara i na nju se dnevno odlaže oko 2.700 tona smeća. Kada je izbio požar, otpad je bio visine preko 40 metara. Požar je istakao deponiju kao važan problem javnosti, i njime se bavilo nekoliko medija i najviše Inicijativa Ne da(vi)mo Beograd, koja je organizovala protestne akcije i tribinu na kojoj je problem detaljnije obrađen.

Problem deponije u Vinči može se raščlaniti na tri međusobno povezana dela – ekološki, društveni i ekonomski.

Ekološki aspekt

Na osnovu istraživanja, procenjuje se da je oko 11,6% smrtnih slučajeva u svetu, na godišnjem nivou, povezano sa zagađenjem vazduha. Kardiovaskularne bolesti, moždani udar i rak pluća uzrok su 94% smrtnih slučajeva povezanih sa zagađenjem vazduha i čak njih 90% događa se u državama s niskim i srednjim prihodima, među koje spada Srbija.

U Srbiji je zagađenje vazduha dva puta veće od vrednosti koju preporučuje Svetska zdravstvena organizacija. Glavni izvori tog zagađenja su neefikasna transportna sredstva, sagorevanje goriva u domaćinstvima, elektrane na ugalj, industrija i sagorevanje otpada o kojem je ovde reč.

Srbija ima 164 zvanične deponije koje koriste javna komunalna preduzeća. Deponije ne ispunjavaju gotovo nikakve tehničke uslove ‒ nemaju skladišta za opasan otpad i postrojenja za njihovo tretiranje, kao ni sistem za odvojeno sakupljanje i tretiranje medicinskog otpada. Oko 7% njih nalazi se na udaljenosti manjoj od sto metara od naseljenog mesta, a 15% njih nalazi se na udaljenosti manjoj od 50 metara od vodenih površina.

Samo 60% stanovništva pokriveno je organizovanim sakupljanjem komunalnog otpada, što znači da su ruralne oblasti najviše pogođene zagađenjem. Zato ne treba da čudi podatak da u Srbiji ima i 4.481 nelegalna deponija, čije stanje i šteta koju prouzrokuju može samo da se zamisli. Na 97% svih deponija ne vrši se nikakva obrada otpada, a dim je u maju zabeležen na 101 deponiji.

Dr Ivan Gržetić, dekan Hemijskog fakulteta u Beogradu, istakao je na jednom televizijskom gostovanju, dve-tri nedelje nakon početka požara, da bez obzira na to što su izmerene vrednosti u okviru dozvoljenog, u dimu ima još jedinjenja koja isparavaju zajedno s toplim gasovima, a za koje ovde nema opreme koja bi njihovu koncentraciju izmerila. Dakle, o opasnosti onoga što je gorelo, i što gori, može samo da se spekuliše.

Spalionica koja je nametnuta kao rešenje u hijerarhiji upravljanja otpadom poslednji je mogući korak. U procesu spaljivanja otpada nastaju ogromne količine šljake koju treba odlagati i toksičnog otpada za skup izvoz, jer ovde ne postoji postrojenje za njegov tretman. Takođe, tokom spaljivanja otpada oslobađa se velika količina gasova koja doprinosi efektu staklene bašte, pre svega ugljen-dioksida, a u zavisnosti od stanja filtera i kvaliteta primenjene tehnologije emisija štetnih gasova može biti različita. Posebno je upitno koliko će vremena biti potrebno da se spali ovolika količina otpada, kao i kakvu bi emisiju štetnih gasova ispustila plastika iz 70-ih i 80-ih godina prošlog veka.

Alternativa je takozvani zero waste sistem, odnosno proces koji podrazumeva prvo prevenciju nastanka otpada, zatim ponovnu upotrebu i reciklažu, i tek onda sagorevanje. U državama sa razvijenim ekološkim strategijama teži se da preko 95% otpada bude ponovo upotrebljeno, reciklirano ili obrađeno, a da se samo oko 5% odlaže. U Srbiji se, primera radi, reciklira svega 15% otpada, dok je EU taj procenat preko 50%.

Vinca_ilustracija Monika Lang

Društveni aspekt

Radnici javnog preduzeća Gradska čistoća, koji rade i na deponijama, održali su štrajk upozorenja krajem 2016. godine zbog nezadovoljstva zaposlenjem na ugovor o privremeno-povremenim poslovima preko raznih agencija. Njih je oko 950 od 1.600 zaposlenih zaposleno „na ugovor“, neki i po deset godina. Oni tako nemaju pravo na godišnji odmor ili bolovanje i pored izuzetno teških radnih uslova.

U Srbiji 75% sirovina reciklažnoj industriji obezbeđuju neformalni sakupljači sekundarnih sirovina – od njih industrija i država ostvaruju višemilionske profite bez ikakvih ulaganja jer sakupljače država ne prepoznaje kao radnike, i stoga oni nemaju nikakva prava. Spalionica će obezbediti svega 33 radna mesta, dok kao neformalni skupljači rade neki od 35.000 socijalno ugroženih stanovnika, od kojih su većina Romi. Najviše su na udaru zagađenja od „Vinče“ bili upravo stanovnici neformalnog romskog naselja koje se nalazi svega nekoliko stotitina metara od deponije.

Razvijanje zelene ekonomije zapošljavanjem sakupljača otpada, kojih u Beogradu ima nekoliko hiljada, integrisalo bi ugrožene stanovnike u društvo, oni bi stekli osnovna prava i mogućnost za pristojniji život, a otpad koji bi završavao u spalionici bio bi višestruko smanjen.

Ekonomski aspekt

Početkom ove godine izmenama zakonodavnih okvira omogućena je privatizacija javno-komunalnih preduzeća, čime je profit stavljen ispred interesa građana. Javno-komunalna preduzeća su već decenijama zloupotrebljavana za partijska zapošljavanja, što je zapravo srž  problema, a ne državno vlasništvo kao takvo.

Brojni internacionalni primeri pokazali su da javno-privatna partnerstva nisu održiva i nisu u interesu građana ‒ u Evropi i šire je talas rekomunalizacije i remunicipalizacije komunalnih usluga. Gradovi poput Pariza, Berlina i Barselone vraćaju komunalne usluge u javni sektor, i plaćaju vrlo visoke penale zbog raskida ugovora o javno-privatnim partnerstvima koja su sklopili pre par decenija.

Državna strategija za upravljanje otpadom predviđa otvaranje 29 regionalnih sanitarnih deponija, transfernih stanica, 44 reciklažna centra, centara za kompostiranje i spalionica komunalnog otpada. Većina nije sprovedena u delo uz najčešće obrazloženje da nema dovoljno sredstava. Tek krajem 2016. godine vlada je osnovala Zeleni fond, čiji je cilj da kompanije plate nadoknadu državi za štetu koju svojim poslovanjem nanose životnoj sredini, a da se prikupljena sredstva usmeravaju ka daljem razvoju reciklažne industrije. Međutim, primera radi, već godinama se naplaćuje ekološka taksa, a ta sredstva se očigledno nenamenski troše.

Stručnu pomoć Gradu Beogradu u formiranju ovog javno-privatnog partnerstva pružila je Međunarodna finansijska koroporacija, članica grupacije Svetske banke. Francusko-japanski konzorcijum „Suez i Itochu“, poznat po privatizacijama širom sveta uz pomoć globalnih centara moći, jedini je dostavio obavezujuću ponudu za javno-privatno partnerstvo na dvadeset pet godina od 38.278.900 evra na godišnjem nivou. U obavezi će biti da izgradi spalionicu, odnosno postrojenje za proizvodnju toplotne i električne energije iz otpada koju će preuzeti Beogradske elektrane. Cena odnošenja i tretmana otpada će se povećati dva do četiri puta, sudeći po iskustvu drugih država.

Odluka nametnuta odozgo, bez učešća i odlučivanja građana i stručne javnosti, na netransparentan, i samim tim, moguće, koruptivan način, nije poželjan vid upravljanja gradom. Dodatno finansijsko opterećivanje građana odlukom koju oni nisu doneli, i koja nije poželjna ni u jednom od gore navedenih aspekata, istaklo je niz problema manje vidljivih široj javnosti, a sa njom ona sada mora da se pozabavi i reši na istinski demokratski, ekološko osvešćen, socijalno pravedan i ekonomski održiv način.

Autor: Lav Mrenović

Ilustracija: Monika Lang

Novi, četrdeseti broj magazina LICEULICE: Budućnost će ili biti zelena ili je neće biti

Stigli smo do još jednog malog jubileja – naime, od ove nedelje je na ulicama 40. broj  magazina Liceulice! Nastavaljamo da vršimo našu misiju, podjednako posvećeni, u istom duhu i tempu! Liceulice je u stalnoj egzistencijalnoj neizvesnosti i bez vaše podrške naši prodavci neće uspeti da unesu promenu u  svoju sumornu svakodnevnicu.

U novom broju ZELENO donosimo vam niz tekstova koji na različite načine pokušavaju da objasne zašto je važno da zelene politike budu u samoj osnovi pravednijeg i boljeg društva za koje se borimo. Zanimale su nas veze između raznih fenomena iz naše stvarnosti – od poplava/vrućina/požara do siromaštva, migracija i jednakosti – sa jedne strane i politika koje se tiču odnosa prema prirodi i prirodnim resursima sa druge. Želeli smo da ukažemo na to kakve su politike dovele do stanja u kojem jesmo, ali i da ponudimo alternativne i drugačije političke obrasce – obrasce koji bi sistemski prišli rešavanju ovih problema, a ne da ih svode samo na to da svako indvidualno odluči da li ćemo da gasimo svetlo kada izlazimo iz kuće ili koliko ćemo vode da trošimo ili ne.

U novom broju možete čitati i tekst Luke Matića u kojem se bavio time šta sve podrazumevaju zelene politike i zašto su nam one preko potrebne, tekst Marije Olge Žišić Mogbulu koja je pisala o tome kako naši gradovi mogu postati „zelengradovi“, kao i, recimo, tekst Lava Mrenovića o raznim aspektima problema deponije u Vinči. Takođe, predstavili smo i različite građanske inicijative koje se bave ekološkim pitanjima.

Tu su i naše stalne teme i rubrike: Tako  možete pročitati još jednu priču naše stalne saradnice Dragane Nikoletić, ovoga puta o našim  prodavcima Bojani i Petru, dok je pismo sebi mlađoj ovoga puta napisala Irina Subotić.

Naravno osim tekstova, temom broja smo se bavili i kroz vizuelne sadržaje – što se najbolje može videti na naslovnici i brojnim ilustracijama koje je za ovaj broj našeg magazina uradila Monika Lang.

Podržite Liceulice! Kupujte magazin od naših prodavaca, jer, kao što već znate, kupujući Liceulice pomažete mnogima, a čitajući Liceulice pomažete sebi.

Ako prodajna mreža još nije stigla do vašeg grada, pretplatite se, donirajte u skladu sa svojim mogućnostima, ili poručite neki predmet iz naše aktivističke kolekcije Iz dobrih razloga, koja je dostupna i preko Kupinda. Ukoliko živite u inostranstvu, na raspoluganju vam je naš  Paypal račun.

Liceulice 040_Monika Lang