37. broj magazina LICEULICE: Reci ako ti je dosta!

Nakon neizvesne godine u kojoj smo se uz podršku gradjana izborili za opstanak magazina Liceulice, u 2017. nastavljamo da iz meseca u mesec zapošljavamo sve više prodavaca. Nagradite njihov trud i veru u bolji život, kupujte magazin Liceulice!

Od ove nedelje na ulicama je novi, trideset sedmi broj našeg magazina, koji smo, kao i prehodni, štampali u tiražu od devet hiljada primeraka!

Kao što je poznato, svaki broj magazina Liceulice ima jednu noseću temu, a tema 37. broja je RAD. Kako se iz godine u godinu oseća sve veći pritisak nesigurnosti i neizvesnosti zaposlenja, kao i nepravednih i nehumanih uslova rada, nastojali smo da promislimo različite aspekte ove teme: od slučaja tuzlanske fabrike Dite, primera radničke borbe za ponovno pokretanje proizvodnje, preko ispitivanja mogućnosti sindikalnog organizovanja danas, do pogleda na probleme koje sa sobom nosi sezonski rad. U novom broju donosimo i osvrt na kampanju Ko krade rad?, priču o skupljačima sekundarnih sirovina, kao i kritički pogled na praksu oduzimanja radne i poslovne sposobnosti. Temom broja smo se bavili i kroz vizuelne sadržaje, a naslovnicu je uradio poznati likovni umetnik, muzičar i pisac Daniel Kovač.

LUL 37_K1_Daniel Kovac

Kao i obično, u stalnoj rubrici “Priče sa margine” predstavljamo vam jednog našeg prodavca, a ovaj put to je Nikola Repec. U novom broju možete pročitati i čitav niz tekstova u našim redovnim rubrikama koje se bave održivim razvojem, aktivističkom umetnošću, odbranom javnog interesa i drugim temama od značaja za  društvo.

Da podsetimo, organizacija Liceulice deluje po principu fonda namenjenog ekonomskoj i socijalnoj inkluziji pripadnika marginalizovanih grupa, a u najvećoj meri se oslanjamo na podršku građana i firmi. Kupujte magazin od naših prodavaca, jer kupujući Liceulice pomažete mnogima, a čitajući Liceulice pomažete sebi. Imajte na umu da je prodavcima ovaj posao često jedini izvor prihoda, ali i prozor u svet, retka prilika da se osete korisnim i prihvaćenim u svom okruženju. Ako prodajna mreža još nije stigla do vašeg grada, pretplatite se, donirajte u skladu sa svojim mogućnostima, ili poručite neki predmet iz naše aktivističke kolekcije Iz dobrih razloga, koja je dostupna i preko Kupinda. Ukoliko živite u inostranstvu, postoji mogućnost da plaćanje izvršite i preko servisa Paypal!

Ako želite da znate na koji način se troši vaš novac, prijavite se za naš newsletter “Liceulice Na delu” (pošaljite pismo na adresu redakcija@liceulice.org), i redovno ćete dobijati informacije o novim aktivnostima Liceulice Fonda.

 

# podrška je važna

 

Vaš Liceulice tim

Svetlana Petrović – Priča o jezicima i šećer-deki

Autorka: Dragana Nikoletić

Ušla je u redakciju prilično natrontana slojevima jakni, u farmerkama podvrnutih nogavica, shodno terenskim uslovima. Ne zbog ljubičastog šeširića, već zbog nečeg iznutra, Svetlana Petrović je delovala kao prava dama. Pravilne crta lica i aristokratski nos samo su deo kolaža koji govori o zavidnoj lepoti iz mlađih dana. A lepa je i sada, kada su joj šezdeset dve godine.

Svetlana 3.JPG

Ako biste je upitali za životni moto, rekla bi – borba i stalno obrazovanje. Nekada je ta borba nežna, kao kada prodaje Liceulice, a mnogo češće teška, s nepredvidivim ishodima. Što se njenog obrazovanja tiče, stekla je diplomu Filozofskog fakulteta u Beogradu i nekoliko akreditovanih kurseva jezika. Svetlanino neformalno obrazovanje zapravo je deo njene neumorne borbe  – pohađala je tečaj samoodbrane za žene. I sve vreme je gutala knjige, novine, magazine, zapravo sve što bi joj se našlo pod rukom. Tako je otkrila i naše novine.

Zadivljena sadržajem, poželela je da se priključi mreži prodavaca. Napisala je redakciji imejl i već pet meseci joj je prodaja magazina Liceulice glavna preokupacija.

„Nije u pitanju samo novac, premda je i on važan, jer žena treba da bude što nezavisnija, u tom poslu mi je najbitnija komunikacija“, kaže Ceca, vadeći cigaretu iz kese za duvan. Jutros je bila kod pulmologa i dobila pumpicu za astmatičare, te disciplinovano, nakon što cigareta dogori, odlaže duvan do sutra. Nije bolesna, pumpica je deo preventive, a još jedan Svetlanin moto je „bolje sprečiti nego lečiti“. Zato redovno ide na kontrole, po preporuci lekara s televizije.

„Od smrti majke, 2008, živim sama u stanu na Dorćolu“, reči su kojima Svetlana započinje razgovor. Jedan deo rodbine rasuo se širom sveta, a drugi je, kako kaže, rasterala zbog pohlepe slične onoj iz Nušićevog „Pokojnika“. „Imam mnogo prijatelja i volim jednog šećer-deku“, kaže ovo kao važan deo svoje identifikacije.

Zašto „šećer“ – jer je sladak, a „deka“ jer je znatno stariji od nje, što im ne smeta da se već dvadeset pet godina „zabavljaju“ i međusobno pomažu. Šećer-deka, naime, nije hteo da se ženi nakon prvog braka, pa je sve ostalo na povremenim susretima i svakodnevnom telefonskom ćaskanju.

Čini mi se isprva da je Svetlana na to pristala upravo zbog poštene razmene: ona se šećer-deki nađe pri lakšim fizičkim aktivnostima (spakuje kutije za selidbu, poseti institucije da nešto overi ili pošalje), a on proverava i usavršava njeno znanje nemačkog i engleskog. Kada bi ljubav mogla da se racionalizuje, tako bi izgledala analiza njihovog odnosa.

Međutim, ljubav nije u glavi već u srcu, pogotovu kod umetnica. A Svetlana je spisateljica kratkih priča i pesnikinja, članica tri amaterska udruženja pisaca. Ponešto joj objave u svojim glasilima, premda ima materjala za čitavu knjigu. Zato se Svetlana prvo opire ovom intervjuu, tvrdeći da o njoj „bolje govore njena dela“.

To može da bude znak skromnosti, koje joj ne manjka, ali je zapravo istina. Svojim pričicama ona kazuje koliko je boli ljudska gramzivost, koliko ceni prijateljstvo, koliko je iritira lenjost, a žulja nepravda. Priče su neka vrsta najintimnijeg dnevnika.

Oči u oči, sporije se otvara, čitave delove prošlosti čuva za sebe ili ih spominje u grubim crtama. Priča kako je pred sam rat pobegla iz Mostara, gde je nekoliko godina radila i shvatila šta znači biti „sama žena u velikom svetu“. Priča o tome kako su je neki zli ljudi napali, kako se odbranila dajući im novce „da spreči telesne povrede“. Priča kako joj prijatelji pomažu da sastavi kraj s krajem (ali i godine staža do penzije), kako se snalazila čisteći stanove i radeći u kuhinji… Sve to sažima u jednoj rečinici: „Teško je uskladiti intelektualne potrebe i trenutnu situaciju u društvu“.

Brzo prelazi preko detalja iz detinjstva. Pominje oca, alkoholičara, kaže kako je bio dobar za druge, ali ne i za sebe i porodicu, zatim majku, koju smatra velikim borcem, na koju se i sama ugleda i završava rečima: jednog dana, ne slušajući šta mu govori supruga, otac je otišao na pecanje i udavio se u Dunavu.

Sada plaća dva grobna mesta, na Centralnom za oca, a na Lešću za majku „koja nije htela s njim da bude sahranjena“. Tada pomalo sklizne i u dalju prošlost, u večitu muku ženskog dela porodičnog stabla, jer je i baba trpela dedinu tiraniju. „To se ne zaboravlja nikad, sve dobro ili loše ostaje u čoveku“, ubeđena je Svetlana.

Jedino o prodaji magazina priča bez zadrške i s osmehom na licu. Ono joj dođe kao kruna sopstvenog iskustva. Kao da je njena prava priroda konačno oslobođena. „Prija mi što ovo nije statičan posao, što mogu da se šetam, obilazim razna mesta, poput Parobroda“. Prijaju joj i periodični sastanci prodavaca, jer joj, kako kaže, nedostaje kolektiv. A najviše joj gode razgovori s mušterijama, koje podučava na bazi pročitanog sadržaja. Kada naleti na strance, za nju nema većeg zadovoljstva. Tako širi mrežu internacionalnih kontakata.

Po cenu da časopis ne proda, jer su tekstovi na srpskom, ona uživa u komunikaciji sa strancima i svima koji vole da čitaju.

Isprva malčice stegnuta, sada potpuno slobodna da kaže svakom šta želi, samo je vreme sprečava da se s kupcima ne upusti u diskusije o zakonima, njihovom sprovođenju ili zaobilaženju, što sve čini „društvenu situaciju“, a sa čime je vrlo dobro upoznata preko sredstava informisanja. O prirodi čoveka saznaje kako iz knjiga tako i iz života, o čemu bi rado pričala da ima vremena, ali dužnost zove, treba doći i do drugih mušterija.

Kaže kako „nikad ne nastupa agresivno“, što je deo obuke, ali i njenog temperamenta. Malo se nakloni i kreće „u propagandu“. Dubokim, prijatnim altom, idealnim i za radijske talase, širi misiju magazina Liceulice.

Čekajući penziju, Svetlana bi mogla da čini što i svi drugi iz njene generacije. Da leškari, ponekad prošeta ili besplatno otputuje, preko opštinskih donacija. „Meni je sve  to dosadno“, veli, a ja pomislih da se primedba odnosi na njene vršnjake, od kojih je duhom mnogo mlađa. Ali ne: ona ima stalnu potrebu da radi.

U stvari, kratak je život za sve ono što bi Svetlana htela da nauči. Recimo, upravo čekićem „delje“ komad mermera praveći majci spomenik. Zna da je vajanje u glini za većinu lakše, ali Svetlana je i u tome posebna.

Zato za kraj ostavljam priču o smrti, o kojoj je Ceca, naravno, razmišljala. Ali na način bliži filmskom scenariju i književnom narativu, ili čak filozofskim raspravama, nego uobičajenim mislima. Na pomen smrti, ona se seti „koliki je baksuz“. Jednom je ostala zaglavljena u liftu dok nije dehidrirala, drugi put izbegla kamen s vrha zgrade, koji se zaustavio na poslednjem tragu njenih koraka.

Iako kaže da je sreća ne služi, meni Svetlana deluje kao srećnica koja će dočekati i objavljivanje svoje knjige.

Liceulice br. 36 ponovo pokreće temu femicida i nasilja nad ženama

S neskrivenim ponosom najavljujemo da je na ulicama novi, 36. broj magazina Liceulice, koji, kao što je poznato, prodaju osobe sa margina našeg društva. Osim mogućnosti da pošteno zarade za život, za naše prodavce Liceulice znači i sigurno utočište u kom će dobiti razne druge vrste podrške, od psihosocijalne, preko materijalne, do raznih obuka i kurseva koji će im pomoći da izađu iz krize u kojoj su se našli.

U 2017. nastavljamo da iz meseca u mesec zapošljavamo sve više prodavaca, a novi broj smo štampali u do sada najvećem tiražu od devet hiljada primeraka!

U 36. broju nas je, pre svega, interesovala jedna važna tema o kojoj se ne priča dovoljno, a pogotovo ne na pravi način, a to je femicid i nasilje nad ženama. Donosimo vam veliki broj tekstova koji objašnjavaju razne aspekte ovog problema, a broj je finansiran zahvaljujući podršci Rekonstrukcija Ženskog Fonda. Da femicid nije tek stvar crne hronike, već posledica do kraja izvedene patrijarhalne logike, pokazuje u svom tekstu Lara Končar; Dina Čubrić daje primere rodnog nasilja u jeziku, Vanja Macanović bavi se novim pravnim rešenjima u slučajevima nasilja u porodici, a Tanja Ignjatović objašnjava zašto sigurne kuće nisu pravedno rešenje. Priredili smo i „Rečnik svakodnevnog seksizma“, sa nekim mogućim odgovorima na svakodnevne situacije u kojima se susrećemo sa seksističkim govorom. Temom broja smo se bavili i kroz vizuelne sadržaje – naslovnu stranu dizajnerke Sanje Polovine, i fotografije Goranke Matić.

U stalnoj rubrici “Priče sa margine” predstavljamo našu novu prodavačicu, fakultetski obrazovanu Svetlanu Petrović, koja sa kupcima može da razgovara na nekoliko svetskih jezika.

Da podsetimo, organizacija Liceulice deluje po principu fonda namenjenog ekonomskoj i socijalnoj inkluziji pripadnika marginalizovanih grupa, a u najvećoj meri se oslanjamo na podršku građana i firmi. Kao i do sada, potrudite se da podržite Liceulice na način kakav vam najviše odgovara. Kupujte magazin od naših prodavačica i prodavaca, pretplatite se, donirajte u skladu sa svojim mogućnostima, ili poručite majicu iz aktivističke kolekcije Štenderaj. Ukoliko živite u inostranstvu, postoji i mogućnost da plaćanje izvršite i preko servisa Paypal!

Hvala svim prijateljima koji podržavaju našu misiju! Ako želite da znate na koji način se troši vaš noovac, prijavite se za naš newsletter (pošaljite pismo na adresu redakcija@liceulice.org), i redovno ćete dobijati informacije o novim aktivnostima Liceulice Fonda.

# podrška je važna

Vaš Liceulice tim

Liceulice 36 naslovnica

UMETNOST – duhovita, dirljiva, inspirativna, ali i društveno uslovljena!

Kad sam bio mali, sasvim mali, moju stvarnost je za jedan dan bespovratno obojila knjiga Mali princ. Znao sam još tad da se to nije desilo samo meni, ali osećao sam se kao da jeste. To je priča o mnogo čemu – obezemljenosti, usamljenosti, neophodnosti i nemogućnosti komunikacije, potrebi za bliskošću, ali i za samorazumevanjem. To mogu danas rečima da iskažem – kao dečkić sam bio tek još jedan lik u galaksiji kojom je Mali Princ jezdio. Mnogo kasnije sam saznao da je pisac Antoan de Sent Egziperi knjigu i čuvene ilustracije sačinio 1940. godine, nakon bega iz okupirane Francuske u Ameriku. Saznao sam i da se osećao suvišno, nepotrebno, telo ga je izdavalo nerv po nerv, a duša mu se lomila do neslućenih, uistinu pogubnih razmera. Bio je lutalica, stranac, poznat, nepriznat, tužan i pun nade da će ljudi zahvaćeni olujom ratovanja nekako naći svoju planetu. Ne novu, već staru, jedinu, tamo gde su je ostavili.

E sad, postoji onaj skup nepobitnih istina previše očiglednih da bi čovek o njima morao mnogo da duma. Vadičep vadi čepove, suncokret je vazda tugaljivo zablenut u sunce, svi bi voleli da im je delilac u partiji života dao bolje karte, nemoguće je ne zaljubiti se u boju glasa Sinana Sakića…. Tako te stvari. Među njima je, međutim, vešto skrivena još jedna istina koja vrlo jezgrovito oslikava svu ljudsku bedu i pobedu – naime, sve što izlijemo na papir, sve što kažemo, gotovo sve misli koje nam projezde kroz glavu, društveno je uslovljeno. To je jedna od onih činjenica koje refleksno tresemo iz glave, ali čije prihvatanje oslobađa, upravo zato što je i sama društveno uslovljena. Mali princ se može čitati kao apstraktna oda eskapizmu, između ostalog, ali samo zato što je pisana kao oda bliskosti koje nema.

Foto Nemanja Zdravkovic

Foto: Nemanja Zdravković

Sve nasleđene ideje oblikuju čoveka u košnicu kontradiktornih nezadovoljstava, stremljenja, strahova i nada, i puste ga poluslepog da tumara svetom. Oni koji i kroz to jedno oko progledaju kao da ih imaju tri počnu, malo-pomalo, da tumače ovde prisutnu i grubu stvarnost. Kroz knjigu, pesmu, muzičku numeru, sliku. I rečenica je ponekad dovoljna da postane nekakav svetionik za buduće generacije. Ti nadareni pojedinci umešno umetnu umetnost u stvarnost, izliju prvu u drugu, i onda se o tim podvizima kasnije raspravlja na dosadnim časovima književnosti, likovnog, po klupskim podrumima i u intimnim čavrljanjima. Dela neretko ispadnu divna, uzvišena, neretko duhovita i inspirativna, i – da, takođe su društveno uslovljena. Kada vam neko sledeći put kaže da je neko delo „veće od života“, odgovorite da je takvo jer je u zapršci života i nastalo. Mali princ je savršen dokaz.

Politika kao sudar narečenih nasleđenih ideja i skupova određenih vrednosti prisutna je svuda gde je vrednosti moguće uspostaviti. Dakle, u haosu društvenih mehanizama, samo naizgled nepredvidivih. To znači da je i politika vrlo predvidiva. Ova tautologija, naravno, ne podrazumeva da je samo očigledno politizovana umetnost u nekom ključu angažovana. Moglo bi se čak tvrditi da je uz retke izuzetke takva propagandno-pamfletska prosipačina najmanje angažovana jer je najmanje umetnička, a ničeg goreg nema od moralisanja, nasilne didaktike, dakle pretenciozne umetnosti. Čovek o svetu uči zahvaljujući divnoj, pogubnoj sposobnosti poistovećivanja s drugima, uosećavanjem tuđih namera, ne mentalnim raskrčivanjem gomile „izama“ koji ionako naposletku doprinesu osećaju otuđenosti i odrođenosti od sveta.

Doktor Faustus Tomasa Mana, recimo, jeste priča o usponu nacizma u Nemačkoj, ali je uspešna priča jer između ostalog temazituje skliznuće jedne porodice u dekadenciju i okultizam. Čiča Gorio je narativ o prvobitnoj akumulaciji kapitala u Francuskoj u 19. veku, ali se i danas čita jer su moralni i životni slomovi nekoliko glavnih junaka verodostojno predočeni. Forest Gamp je priča o apolitičnom idiotu koji doslovce trči kroz savremenu istoriju SAD, ali čija apolitičnost odražava ideju bespogovorne brige za drugoga. Gde ćeš slobodarskiju poruku od te? Voli, bre, čak i kad razumevanje boli, tad je najbitnije ne zatvoriti se. Breht je govorio da objašnjavanje pogubnog uticaja društvene nejednakosti treba predstaviti prinudnim iseljenjem siromašne porodice, a ne obrazloženjem vlasti i naročito ne razglabanjem o visini kirije. Mali princ je, isto tako, narativ koji me je od malih nogu suočio s idejom traženja smisla u kosmosu koji oskudeva pojedincima, ali ne i snažnim ličnostima. To izvesno ne bi učinio da je meni sedmogodišnjem pričao o težini Egziperijevog egzila i egzistencijalnim, fizičkim i svim drugim mukama koje su ga morile.

Navedena dela pripadaju kanonu, ali je destilat društvenosti prisutan u svakom umetničkom delu. Da, čak i romanima popularnih voditeljki.

Književno delo u sadržinskom smislu lišeno društvenosti ticalo bi se verovatno geometrijskih oblika, apstraktnih formi razmišljanja, beskrajnog podražavanja zvukova. Tipa: trougao ne može da ima četiri ugla, ideje su kategorije izuzev ideje kategorije, muuu, muuuu, av, av, av.  Malo ko bi to čitao. Ali čak i tada bi u autorskoj intenciji bila sadržana apolitičnost kao politički stav, svesna namera da se ideje u koje se autor rodio i život koji ga je oblikovao nekako ostave po strani. A to je, pravo rečeno, najodvratnija vrsta političkog stava.

Ne zato što nije didaktička, već zato što je drugačije pretenciozna – lažna je, varljiva, jer se pretvara da postoji s onu stranu realnog života. Ako se građansko društvo Kraljevine Jugoslavije danas prikazuje kao gospodskije, smernije i učtivije od viktorijanskog (koje bi, uzgred budi rečeno, u stvarnom svetu i rimski razvrat posramilo), bez pomena bede u kojoj je većina naroda živela, onog realnog, s imenom, prezimenom, mrtvorođenčadima i obolelima, odžačarima, kovačima, kuvarima i kurvama… reč je o političkoj priči, ne sentimentalnoj melodrami. S druge strane, jedan od najboljih filmova evropske kinematografije Mlad i zdrav kao ruža izvanredan je kako u izvedbi, tako i u bespoštednoj kritici neuralgičnih tačaka jugosocijalističkog projekta. Angažovan je uspešno jer je estetski uspešan, zbog čega i najtvrđe jugonostalgičare naprosto mora zveknuti u predelu predrasuda, a svi ih imamo.

Dobra umetnost postavlja pitanja i negira postojeće istine; loša umetnost se pretvara da pitanja ne postoje ili pruža surogate odgovora. Na publici je tu manji deo odgovornosti, ali i dalje važan – hoće li prihvatiti validnost pitanja, ili zariti glavu u pesak samozavaravanja.

Opsesija viškom smisla je čudo i, naravno, ne treba u svemu tražiti detaljnu političku ekspertizu, jer, em je se neće naći, em će biti nedovoljno smislena. Optužiti neki film Vudija Alena da ne urla protiv nacizma isto je što i ljutiti se na Depeche Mode što nisu pank sastav. Ali, i Alenovi filmovi i pesme „modovaca“ komuniciraju s čovekom, dakle i s društvenom njegovom stranom, dakle i s društvom. Nit’ je čovek dvostrani nacrt, nit’ su dvostrani nacrti dobra alatka za tumačenje sveta. Samo pitajte Malog Princa, ili njegovu lisicu, ili tipa koji pali  kandelabre.

Autor: Stefan Slavković

Liceulice br 35. objašnjava zašto ne smemo bežati od politike

Ostavili smo za nama godinu punu izazova – u njoj smo se, uz vašu nesebičnu pomoć, izborili za opstanak našeg magazina, a da podrška nije bila uzaludna pokazuje stalni rast prodaje i interesovanja čitalaca, sve više prodavaca koji se uključuju u mrežu, kao i saradnika koji se javljaju sa željom da doprinesu zajedničkoj borbi. Nastavljamo dalje sa istom misijom – da budemo stabilan oslonac za one najugroženije u našem društvu, i s ponosom vam predstavljamo 35. broj našeg magazina, prvi u 2017. godini.

U novom broju nas je, pre svega, interesovala jedna tema – ako već politika toliko utiče na sve aspekte našeg života, zašto su ljudi tako malo zainteresovani za nju, i tako često sebe smatraju „apolitičnim“? Pripremili smo veliki broj tekstova koji govore o tome zašto je važno da uočavamo na koje sve (često i neočekivane) načine politika određuje naše živote, ali i da uvidimo da možemo sami uticati na oblikovanje društva u kom živimo.

Izdvajamo priloge Stefana Slavkovića, koji u svom tekstu objašnjava zbog čega je umetnost uvek politična – možda ponajviše kada tvrdi da to nije, i Kaje Damnjanović, koja lucidno analizira tzv. „apolitične“ osobe sa stanovišta psihološke nauke. Tu su i recenzije dve knjige koje se na razlitičite načine bave političkim aspektima društva – „Furam feminizam“ Marine Veličković i Lamije Begagić, i „ABC socijalizma“, kao i velika anketa o razumevanju ključnih političkih pojmova, u kojoj su učestvovali brojni saradnici iz Srbije i regiona. Temom broja smo se bavili i kroz vizuelne sadržaje – pre svega, kroz provokativnu naslovnu stranu koju je uradio Miladin Miletić, kao i kroz fotografije kolektiva Kamerades. Pored teme broja, u okviru redovne rubrike „Priče sa margine“, Dragana Nikoletić je uradila zabavan i dirljiv intervju sa Milutinom, jednim od naših redovnih prodavaca, a već poznata rubrika „Pismo meni mlađoj/mlađem“ donosi prevod teksta koji je pisao niko drugi do čuveni fudbaler Ronaldinjo.

lul-035_miladin-miletic

Ilustracija na naslovnoj strani: Miladin Miletić

Organizacija “Liceulice” deluje po principu fonda namenjenog ekonomskoj, socijalnoj i kulturnoj inkluziji pripadnika marginalnih grupa. U najvećoj meri se oslanjamo na podršku građana i firmi, bilo da je reč o kupovini magazina od uličnih prodavaca ili pretplati (sada moguće i za inostranstvo, kao i preko Paypal-a), kupovini nekog od aktivističkih Liceulice proizvoda, individualnim ili korporativnim donacijama. Zahvaljući podršci koju dobijamo, svakim danom sve više naših prodavaca može da računa na siguran izvor prihoda, psiho-socijalnu i ekonomsku pomoć, a na taj način se osigurava i opstanak magazina koji nas svojim sadržajem ohrabruje da ostvarimo neko bolje društvo u kome bismo mogli zajedno živeti.