Liceulice br. 36 ponovo pokreće temu femicida i nasilja nad ženama

S neskrivenim ponosom najavljujemo da je na ulicama novi, 36. broj magazina Liceulice, koji, kao što je poznato, prodaju osobe sa margina našeg društva. Osim mogućnosti da pošteno zarade za život, za naše prodavce Liceulice znači i sigurno utočište u kom će dobiti razne druge vrste podrške, od psihosocijalne, preko materijalne, do raznih obuka i kurseva koji će im pomoći da izađu iz krize u kojoj su se našli.

U 2017. nastavljamo da iz meseca u mesec zapošljavamo sve više prodavaca, a novi broj smo štampali u do sada najvećem tiražu od devet hiljada primeraka!

U 36. broju nas je, pre svega, interesovala jedna važna tema o kojoj se ne priča dovoljno, a pogotovo ne na pravi način, a to je femicid i nasilje nad ženama. Donosimo vam veliki broj tekstova koji objašnjavaju razne aspekte ovog problema, a broj je finansiran zahvaljujući podršci Rekonstrukcija Ženskog Fonda. Da femicid nije tek stvar crne hronike, već posledica do kraja izvedene patrijarhalne logike, pokazuje u svom tekstu Lara Končar; Dina Čubrić daje primere rodnog nasilja u jeziku, Vanja Macanović bavi se novim pravnim rešenjima u slučajevima nasilja u porodici, a Tanja Ignjatović objašnjava zašto sigurne kuće nisu pravedno rešenje. Priredili smo i „Rečnik svakodnevnog seksizma“, sa nekim mogućim odgovorima na svakodnevne situacije u kojima se susrećemo sa seksističkim govorom. Temom broja smo se bavili i kroz vizuelne sadržaje – naslovnu stranu dizajnerke Sanje Polovine, i fotografije Goranke Matić.

U stalnoj rubrici “Priče sa margine” predstavljamo našu novu prodavačicu, fakultetski obrazovanu Svetlanu Petrović, koja sa kupcima može da razgovara na nekoliko svetskih jezika.

Da podsetimo, organizacija Liceulice deluje po principu fonda namenjenog ekonomskoj i socijalnoj inkluziji pripadnika marginalizovanih grupa, a u najvećoj meri se oslanjamo na podršku građana i firmi. Kao i do sada, potrudite se da podržite Liceulice na način kakav vam najviše odgovara. Kupujte magazin od naših prodavačica i prodavaca, pretplatite se, donirajte u skladu sa svojim mogućnostima, ili poručite majicu iz aktivističke kolekcije Štenderaj. Ukoliko živite u inostranstvu, postoji i mogućnost da plaćanje izvršite i preko servisa Paypal!

Hvala svim prijateljima koji podržavaju našu misiju! Ako želite da znate na koji način se troši vaš noovac, prijavite se za naš newsletter (pošaljite pismo na adresu redakcija@liceulice.org), i redovno ćete dobijati informacije o novim aktivnostima Liceulice Fonda.

# podrška je važna

Vaš Liceulice tim

Liceulice 36 naslovnica

UMETNOST – duhovita, dirljiva, inspirativna, ali i društveno uslovljena!

Kad sam bio mali, sasvim mali, moju stvarnost je za jedan dan bespovratno obojila knjiga Mali princ. Znao sam još tad da se to nije desilo samo meni, ali osećao sam se kao da jeste. To je priča o mnogo čemu – obezemljenosti, usamljenosti, neophodnosti i nemogućnosti komunikacije, potrebi za bliskošću, ali i za samorazumevanjem. To mogu danas rečima da iskažem – kao dečkić sam bio tek još jedan lik u galaksiji kojom je Mali Princ jezdio. Mnogo kasnije sam saznao da je pisac Antoan de Sent Egziperi knjigu i čuvene ilustracije sačinio 1940. godine, nakon bega iz okupirane Francuske u Ameriku. Saznao sam i da se osećao suvišno, nepotrebno, telo ga je izdavalo nerv po nerv, a duša mu se lomila do neslućenih, uistinu pogubnih razmera. Bio je lutalica, stranac, poznat, nepriznat, tužan i pun nade da će ljudi zahvaćeni olujom ratovanja nekako naći svoju planetu. Ne novu, već staru, jedinu, tamo gde su je ostavili.

E sad, postoji onaj skup nepobitnih istina previše očiglednih da bi čovek o njima morao mnogo da duma. Vadičep vadi čepove, suncokret je vazda tugaljivo zablenut u sunce, svi bi voleli da im je delilac u partiji života dao bolje karte, nemoguće je ne zaljubiti se u boju glasa Sinana Sakića…. Tako te stvari. Među njima je, međutim, vešto skrivena još jedna istina koja vrlo jezgrovito oslikava svu ljudsku bedu i pobedu – naime, sve što izlijemo na papir, sve što kažemo, gotovo sve misli koje nam projezde kroz glavu, društveno je uslovljeno. To je jedna od onih činjenica koje refleksno tresemo iz glave, ali čije prihvatanje oslobađa, upravo zato što je i sama društveno uslovljena. Mali princ se može čitati kao apstraktna oda eskapizmu, između ostalog, ali samo zato što je pisana kao oda bliskosti koje nema.

Foto Nemanja Zdravkovic

Foto: Nemanja Zdravković

Sve nasleđene ideje oblikuju čoveka u košnicu kontradiktornih nezadovoljstava, stremljenja, strahova i nada, i puste ga poluslepog da tumara svetom. Oni koji i kroz to jedno oko progledaju kao da ih imaju tri počnu, malo-pomalo, da tumače ovde prisutnu i grubu stvarnost. Kroz knjigu, pesmu, muzičku numeru, sliku. I rečenica je ponekad dovoljna da postane nekakav svetionik za buduće generacije. Ti nadareni pojedinci umešno umetnu umetnost u stvarnost, izliju prvu u drugu, i onda se o tim podvizima kasnije raspravlja na dosadnim časovima književnosti, likovnog, po klupskim podrumima i u intimnim čavrljanjima. Dela neretko ispadnu divna, uzvišena, neretko duhovita i inspirativna, i – da, takođe su društveno uslovljena. Kada vam neko sledeći put kaže da je neko delo „veće od života“, odgovorite da je takvo jer je u zapršci života i nastalo. Mali princ je savršen dokaz.

Politika kao sudar narečenih nasleđenih ideja i skupova određenih vrednosti prisutna je svuda gde je vrednosti moguće uspostaviti. Dakle, u haosu društvenih mehanizama, samo naizgled nepredvidivih. To znači da je i politika vrlo predvidiva. Ova tautologija, naravno, ne podrazumeva da je samo očigledno politizovana umetnost u nekom ključu angažovana. Moglo bi se čak tvrditi da je uz retke izuzetke takva propagandno-pamfletska prosipačina najmanje angažovana jer je najmanje umetnička, a ničeg goreg nema od moralisanja, nasilne didaktike, dakle pretenciozne umetnosti. Čovek o svetu uči zahvaljujući divnoj, pogubnoj sposobnosti poistovećivanja s drugima, uosećavanjem tuđih namera, ne mentalnim raskrčivanjem gomile „izama“ koji ionako naposletku doprinesu osećaju otuđenosti i odrođenosti od sveta.

Doktor Faustus Tomasa Mana, recimo, jeste priča o usponu nacizma u Nemačkoj, ali je uspešna priča jer između ostalog temazituje skliznuće jedne porodice u dekadenciju i okultizam. Čiča Gorio je narativ o prvobitnoj akumulaciji kapitala u Francuskoj u 19. veku, ali se i danas čita jer su moralni i životni slomovi nekoliko glavnih junaka verodostojno predočeni. Forest Gamp je priča o apolitičnom idiotu koji doslovce trči kroz savremenu istoriju SAD, ali čija apolitičnost odražava ideju bespogovorne brige za drugoga. Gde ćeš slobodarskiju poruku od te? Voli, bre, čak i kad razumevanje boli, tad je najbitnije ne zatvoriti se. Breht je govorio da objašnjavanje pogubnog uticaja društvene nejednakosti treba predstaviti prinudnim iseljenjem siromašne porodice, a ne obrazloženjem vlasti i naročito ne razglabanjem o visini kirije. Mali princ je, isto tako, narativ koji me je od malih nogu suočio s idejom traženja smisla u kosmosu koji oskudeva pojedincima, ali ne i snažnim ličnostima. To izvesno ne bi učinio da je meni sedmogodišnjem pričao o težini Egziperijevog egzila i egzistencijalnim, fizičkim i svim drugim mukama koje su ga morile.

Navedena dela pripadaju kanonu, ali je destilat društvenosti prisutan u svakom umetničkom delu. Da, čak i romanima popularnih voditeljki.

Književno delo u sadržinskom smislu lišeno društvenosti ticalo bi se verovatno geometrijskih oblika, apstraktnih formi razmišljanja, beskrajnog podražavanja zvukova. Tipa: trougao ne može da ima četiri ugla, ideje su kategorije izuzev ideje kategorije, muuu, muuuu, av, av, av.  Malo ko bi to čitao. Ali čak i tada bi u autorskoj intenciji bila sadržana apolitičnost kao politički stav, svesna namera da se ideje u koje se autor rodio i život koji ga je oblikovao nekako ostave po strani. A to je, pravo rečeno, najodvratnija vrsta političkog stava.

Ne zato što nije didaktička, već zato što je drugačije pretenciozna – lažna je, varljiva, jer se pretvara da postoji s onu stranu realnog života. Ako se građansko društvo Kraljevine Jugoslavije danas prikazuje kao gospodskije, smernije i učtivije od viktorijanskog (koje bi, uzgred budi rečeno, u stvarnom svetu i rimski razvrat posramilo), bez pomena bede u kojoj je većina naroda živela, onog realnog, s imenom, prezimenom, mrtvorođenčadima i obolelima, odžačarima, kovačima, kuvarima i kurvama… reč je o političkoj priči, ne sentimentalnoj melodrami. S druge strane, jedan od najboljih filmova evropske kinematografije Mlad i zdrav kao ruža izvanredan je kako u izvedbi, tako i u bespoštednoj kritici neuralgičnih tačaka jugosocijalističkog projekta. Angažovan je uspešno jer je estetski uspešan, zbog čega i najtvrđe jugonostalgičare naprosto mora zveknuti u predelu predrasuda, a svi ih imamo.

Dobra umetnost postavlja pitanja i negira postojeće istine; loša umetnost se pretvara da pitanja ne postoje ili pruža surogate odgovora. Na publici je tu manji deo odgovornosti, ali i dalje važan – hoće li prihvatiti validnost pitanja, ili zariti glavu u pesak samozavaravanja.

Opsesija viškom smisla je čudo i, naravno, ne treba u svemu tražiti detaljnu političku ekspertizu, jer, em je se neće naći, em će biti nedovoljno smislena. Optužiti neki film Vudija Alena da ne urla protiv nacizma isto je što i ljutiti se na Depeche Mode što nisu pank sastav. Ali, i Alenovi filmovi i pesme „modovaca“ komuniciraju s čovekom, dakle i s društvenom njegovom stranom, dakle i s društvom. Nit’ je čovek dvostrani nacrt, nit’ su dvostrani nacrti dobra alatka za tumačenje sveta. Samo pitajte Malog Princa, ili njegovu lisicu, ili tipa koji pali  kandelabre.

Autor: Stefan Slavković

Liceulice br 35. objašnjava zašto ne smemo bežati od politike

Ostavili smo za nama godinu punu izazova – u njoj smo se, uz vašu nesebičnu pomoć, izborili za opstanak našeg magazina, a da podrška nije bila uzaludna pokazuje stalni rast prodaje i interesovanja čitalaca, sve više prodavaca koji se uključuju u mrežu, kao i saradnika koji se javljaju sa željom da doprinesu zajedničkoj borbi. Nastavljamo dalje sa istom misijom – da budemo stabilan oslonac za one najugroženije u našem društvu, i s ponosom vam predstavljamo 35. broj našeg magazina, prvi u 2017. godini.

U novom broju nas je, pre svega, interesovala jedna tema – ako već politika toliko utiče na sve aspekte našeg života, zašto su ljudi tako malo zainteresovani za nju, i tako često sebe smatraju „apolitičnim“? Pripremili smo veliki broj tekstova koji govore o tome zašto je važno da uočavamo na koje sve (često i neočekivane) načine politika određuje naše živote, ali i da uvidimo da možemo sami uticati na oblikovanje društva u kom živimo.

Izdvajamo priloge Stefana Slavkovića, koji u svom tekstu objašnjava zbog čega je umetnost uvek politična – možda ponajviše kada tvrdi da to nije, i Kaje Damnjanović, koja lucidno analizira tzv. „apolitične“ osobe sa stanovišta psihološke nauke. Tu su i recenzije dve knjige koje se na razlitičite načine bave političkim aspektima društva – „Furam feminizam“ Marine Veličković i Lamije Begagić, i „ABC socijalizma“, kao i velika anketa o razumevanju ključnih političkih pojmova, u kojoj su učestvovali brojni saradnici iz Srbije i regiona. Temom broja smo se bavili i kroz vizuelne sadržaje – pre svega, kroz provokativnu naslovnu stranu koju je uradio Miladin Miletić, kao i kroz fotografije kolektiva Kamerades. Pored teme broja, u okviru redovne rubrike „Priče sa margine“, Dragana Nikoletić je uradila zabavan i dirljiv intervju sa Milutinom, jednim od naših redovnih prodavaca, a već poznata rubrika „Pismo meni mlađoj/mlađem“ donosi prevod teksta koji je pisao niko drugi do čuveni fudbaler Ronaldinjo.

lul-035_miladin-miletic

Ilustracija na naslovnoj strani: Miladin Miletić

Organizacija “Liceulice” deluje po principu fonda namenjenog ekonomskoj, socijalnoj i kulturnoj inkluziji pripadnika marginalnih grupa. U najvećoj meri se oslanjamo na podršku građana i firmi, bilo da je reč o kupovini magazina od uličnih prodavaca ili pretplati (sada moguće i za inostranstvo, kao i preko Paypal-a), kupovini nekog od aktivističkih Liceulice proizvoda, individualnim ili korporativnim donacijama. Zahvaljući podršci koju dobijamo, svakim danom sve više naših prodavaca može da računa na siguran izvor prihoda, psiho-socijalnu i ekonomsku pomoć, a na taj način se osigurava i opstanak magazina koji nas svojim sadržajem ohrabruje da ostvarimo neko bolje društvo u kome bismo mogli zajedno živeti.

Borbeni, prkosni i solidarni i u 2017!

LICEULICE tim vam želi srećne praznike i poklanja novogodišnji kalendar
sa željama prodavaca za naše zajedničke velike i male korake u 2017. godini!

image003

[Uputstvo: skinite pripremljen fajl za štampu sa linka ispod, odštampajte i okačite na zid u kancelariji, na frižider, u radnoj sobi, na oglasnu tablu ili bilo koje drugo mesto koje će svaki dan da vas podseća na to da i u 2017. svakog dana budete borbeni, prkosni i solidarni.]

liceulice_kalendar-2017_a3_print

Prestao sam da pijem da bih prodavao Liceulice

Priča o 41-godišnjem Goranu Petkoviću od onih je u koje se teško poveruje, jer govori kako jedna čvrsta odluka može potpuno da promeni život. Goran je pre nešto više od osam meseci „presekao“, i otad više ne pije, što se odrazilo na samopouzdanje i veliki priliv energije, donelo radosniji pogled na stvarnost i planove za buduće akcije. Glavna motivacija za početak trajne apstinencije, kako medicina tretira izlazak iz alkoholizma, bila mu je – opet prodavati Liceulice. Ponovo biti jedan od najboljih! Ali, počnimo od onoga što je bilo pre.

Goran se „uhvatio flaše“ još u petom razredu osnovne škole, jer sve oko njega previše ga je uznemiravalo. Piće je verovatno pospešilo bolest, pa se 1993. našao u bolnici „Laza Lazarević“ zbog epi-napada. „Proganjale su me vizije kako cela država svesno srlja u propast“, kaže, gledajući me netremice lucidnim pogledom. Nadalje je mešao alkohol i lekove, što nije smetalo da u vojsci položi svih osam kategorija vožnje, od automobila, preko kamiona, do bagera. Ponešto je umeo i da popravi, budući da je po struci automehaničar. Međutim, nije imao mnogo prakse jer je mahom radio druge poslove. Bio je prodavac kamiona, noćni čuvar, radnik na stovarištu, švercovao je auto-delove iz Turske i Bugarske… sve vreme tražeći u piću „spas od tuge“. Nije prestajao da pije ni nakon povremenih boravaka u „Padinjaku“, gde je odlazio kad mu se stanje pogorša.

Ujutru, pre no što se vrati tuga izobličena alkoholom, Goran bi udarao po pivu. Dnevno 15-20 komada, plus brlja, a ponekad i vino, ili šta se već nađe pod rukom. Odakle mu novac? „Snalazio sam se, zarađivao, često i častio, pa su mi drugi vraćali turom“, opisuje običaj raširen među ljubiteljima kapljice. Poguban. Toliko da je jednom jedva izmakao smrti, ispiranjem želuca na VMA.

Kad je trebalo da bude u zamahu snage, s dvadeset pet godina, penzionisan je kao invalid. Od 2009, Goran je pod starateljstvom Opštine Voždovac. Tako su mu, i pored živih srodnika, najbliže Danica, socijalna radnica, i Jasmina, starateljka, koje ne propušta da pozdravi putem ovog teksta. S obzirom na to da je lišen radne i poslovne sposobnosti, a sa još jakim radnim navikama, priključio se kreativno-edukativnom centru za osobe sa invaliditetom KEC MNRO. I tu krenuo da pravi voćne rolnice. „Napravi se smeša od jabuka i jagoda, uvalja se i onda suši“, opisuje postupak. Ukusni proizvodi prodavani su i ambasadama, pa se Goran upoznao s mnogim ekselencijama, i sa njima razgovarao uz pomoć prevodioca. Za čavrljanje s prestolonaslednikom Aleksandrom Karađorđevićem posrednik mu nije bio potreban, a bio je čest gost i u Belom dvoru, o praznicima. Ali sve te lepe događaje zasenila je prodaja magazina Liceulice.

15390871_1392017587498739_463328681283759134_n

„Uspevao sam da za nepuna dva sata prodam po dvadeset pet komada“, brojkom ilustruje titulu najboljeg prodavca. Prišao bi nekom u Delta sitiju, objasnio ko je i čime se novina bavi, naglasio značaj tema. Više uspeha je imao kod žena, pa je utvrdio pravilo da se njima i obraća. Ovo je zgodno mesto da se kaže da Goran, i pored burnog života i njegovih posledica, nije izgubio mnogo od šarma. Ali uvek postoji jedno „ali“. Svu zaradu trošio je na piće. I to baš na radnom mestu, zbog čega je dobio trajnu zabranu pristupa Delta sitiju. Međutim, upravo to ga je i trgnulo, možda i više od trošnog tela. U par navrata je i ranije prestajao da pije, ali konačno tek tog 23. marta.

U „Lazi“, gde se lečio od šizofrenije, preporučen mu je Institut za mentalno zdravlje u Palmotićevoj, da ga izbavi od zavisnosti. „Popio sam jedno pivo ispred Maksija, i dobrovoljno se prijavio“, objašnjava. Sreća je htela da ga tamo primi Roza, koju Goran zove svojom spasiteljkom. Brižljivo prilazeći pacijentu, a ne bolesti, našla je „lek“ (tačnije – blokator) koji mu je najviše odgovarao – francuski tetidis.

Snagom volje i zahvaljujući uspešnoj terapiji, Goranova svakodnevica danas je puna obaveza. Ustaje u tri ujutru, da spava duže ne daju mu misli, pobegle iz sna. Potom mota cigarete (dve i po pakle dnevno), pije prvu jutarnju kafu. Tušira se dva-tri puta nedeljno, zbog štednje struje – treba razvući penziju, novac od socijalne pomoći i prodaje magazina. Posle brijanja hita u Palmotićevu, da primi dozu tetidisa. „Da imam ženu ili roditelje, oni  bi mi davali lek“, pomirljivo konstatuje. Najkasnije oko 9.30 je u voždovačkoj Narodnoj kuhinji. I onda, natrag u Resnik.

„Kod kuće posvećujem pažnju golubovima, hranim ih i puštam da lete. Inteligentni su i uvek se vrate na mesto gde su se izlegli“, hvali svoje pismonoše. Pokupi jaja koka-nosilja, i već je vreme za drugu kafu i ručak. Još malo odspava da povrati snagu, i zatim – pravac na ulicu. Na ključni zadatak, prodaju našeg magazina, kada ga kontakti s kupcima potpuno ispune. Uveče često ide u posetu kolegama – golubarima.

Rutina i disciplina važne su u terapiji, ali duša katkad ište iznimke. Recimo za slavu, pa je svoju, Svetog Aranđela, obeležio kako dolikuje. Uz paprikaš od zečetine (a zec se, tvrdi, preporučuje svima, od dece, do staraca i bolesnika) poslužio je svakojake đakonije, pa i alkohol, dok se sam držao sokova. Zahvaljujući pomoći koju je dobio od Fonda Liceulice, bilo je svega. Falila je samo – domaćica.

U ovoj stvari je Goran vrlo ranjiv, pa i sklonost ka piću pripisuje „promašenim ljubavima“. Još uvek tuguje za devojkom Snežom, s kojom je „kraljevski“ proveo dve i po godine. Držao ju je kao malo vode na dlanu, ali ipak je otišla. Svaki trag se Sneži izgubio, ali ne i nada da će ponovo pronaći pravu partnerku. „Jedino za čim čeznem jeste da se noću privijem uz nekog“, opisuje svoju žeđ za ljubavlju. Elokventan, kakav jeste, možda će je naći uskoro. Na ulici, među mušterijama, premda nije protivnik ni internet susreta.

Mogao bi Goran još dugo da otvara srce, ali napolju sve miriše na uspešnu prodaju, pa odlazimo svako svojim putem. Ja da sređujem utiske, a on da mami buduće čitaoce magazina. Dokle god je te motivacije, biće i njemu leka.

Goran Petković je jedan od naših prvih prodavaca, rođen 1975. u Beogradu, po struci automehaničar i vozač. Od 1993. leči se na Klinici za psihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević“. U invalidsku penziju otišao je 2001, a osam godina kasnije oduzete su mu radne i poslovne sposobnosti, od kada je pod starateljstvom Opštine Voždovac. Od 2006. redovni je korisnik Narodne kuhinje. Sam se izdržava od penzije, socijalne pomoći i prodaje magazina Liceulice.

Razgovor vodila: Dragana Nikoletić

Foto: Sara Ristić