IZ DNEVNIKA JEDNOG PRODAVCA

Zovem se Vladimir Janković. Imam trideset osam godina. Od prošlog leta, posle duže pauzom zbog psihološke krize, prodajem magazin Liceulice. Kao osoba s problemom s mentalnim zdravljem, član sam udruženja korisnika psihijatrijskih usluga „Duša“. Prodaja magazina mi je prvi posao koji radim otkad sam, pre nesto više od desetak godina, dobio dijagnozu psihoze, što me je učinilo „teško upošljivim“.

Ulica u velikoj meri konstruiše identitet  prodavca uličnih novina. On ima svoju lepu i ružnu stranu. Lepša strana ovog društvenog konstrukta je imidž prodavca koji ‒ regrutovan iz redova neke od marginalizovanih grupacija, uz stigmu i neretko autostigmu i otežavajuće socijalne okolnosti ‒ pokušava da radi i bude koristan sebi i drugima. Kroz par primera pokušaću da predstavim drugu, mračniju stranu ove društvene konstrukcije.

Iskustva koja slede sakupljena su tokom ulične prodaje našeg časopisa. Naravno, ona ne predstavljaju celovito iskustvo mene kao prodavca. Nisu pomenuta mnoga  lepa iskustva prodaje časopisa publici koja redovno ili s vremena na vreme kupuje naš časopis, iskustva s ljudima koji su upoznati s konceptom i funkcionisanjem časopisa Liceulice, i koji redakciji i prodavcima daju stimulans i podršku koja neizmerno mnogo znači. Ovde  su opisana neka moja  iskustva kao  „sektaša izmanipulisanog parama i ideologijom Džordža Soroša i Evropske unije“

Atelje 212

Gužva ispred ulaza pred predstavu. Prolazim s primerkom magazina Liceulice i nudim ga okupljenoj publici.

Čovek srednjih godina u sakou i kravati prilazi mi i kaže: „Nemam ništa lično protiv vas, ali vi ste žrtva prevare. Ljudi koji pišu, štampaju i šalju vas da prodajete časopis dobijaju veliki novac od Soroša i Evropske unije da bi vam tobože pomogli, a vi dobijate neznatni deo donacija koje oni zadržavaju za sebe. Uz to propagirate Soroševu ideologiju i ideologiju Evropske unije! Zašto bih ja kupio taj časopis? Ja sam njihov ideološki protivnik, a i ne želim da učestvujem u manipulaciji koja se nad vama vrši!“

Kažem: „Hvala, imate pravo na svoje mišljenje“, i odaljim se, mada nastavljam da razmišljam o tome što sam čuo. Neistine me bole, u meni počinje da tinja bes i uskoro se vraćam pomenutom gospodinu i počinjem da mu objašnjavam kako to nije baš tačno. Kako sam zahvalan jer sam dobio kakav-takav posao kao dugogodišnji psihijatrijski pacijent. Kako se tim Liceulice ponaša brižno prema svojim prodavcima, kako su zaista senzibilisani za rad s marginalizovanim grupacijama, kako je 50% od prodaje prilično dobar profit… A što se tiče tobožnjih velikih para iz inostranstva, pa cela država je na donacijama Evropske unije. Državna psihijatrijska bolnica u kojoj se lečim ima dvanaest zvezdica na ambulantnim kolima koja su donacija Evropske unije! Osvrćem se na njegovu izjavu da Liceulice širi soroševsku i EU ideologiju ‒ kažem mu da prelista naš časopis i uveri se da to nije tačno ‒ okrećem aktuelni broj magazina na strani na kojoj je intervju s katoličkom monahinjom koja tvrdi da je Evropska unija totalitarna organizacija! „Pa to je zapravo sasvim suprotno od toga što vi tvrdite da prodajemo!“, kažem.

Ovo poslednje bilo je presudno.

Zbunjeno gleda u pomenuti članak i pomalo nesigurno, i izvinjavajućim tonom kaže: „Hajde kupiću ti… Uspeo si da me ubediš. Kupiću, ali samo zato što se ti baš trudiš da ga prodaš“.

Ne radi se o tome da sam morao da mu prodam primerak magazina po svaku cenu! Radi se o tome da sam iz inata osetio potrebu da po skoro svaku cenu promenim njegova pogrešna uverenja.

Dnevnik jednog prodavca

Narodna biblioteka

Štandovi na kojima se uglavnom prodaju polovne knjige, ali i nakit, u blizini autobuske stanice. Gomilica ljudi okupljenih ispred štandova, razgledaju knjige, artitkle ili naprosto čekaju prevoz.

Liceulice!“, kažem glasno, mašući časopisom… „Da li je neko zainteresovan?“ Odjednom se čuje dranje: „Beži odavde! Ne uznemiravaj mi mušterije! Ja barem prodajem ogrlice za sreću, a ti prevaru!“. Okrećem se i vidim starijeg neobrijanog prodavca narukvica kako urla, obučen u staru, pohabanu odeću. lz njega zrači ozlojeđenost, beznađe i siromaštvo.

„Beži odavde! Vi što prodajete to ste prevaranti ‒ pogledaj se na šta ličiš!“

Ljudi koji čekaju autobus na obližnjoj stanici počinju da se okreću jer prodavac urla takvim tonom da njihovi pogledi postaju zabrinuti. Verovatno su se uplašili da će prisustvovati sceni uličnog nasilja.

„Na šta ličim?“, upitah. „Ne ličiš ni na šta zbog svih tvojih bolesti od kojih boluješ! Svi vi što prodajete te novine ste bolesni!“

Ne znam zašto, ali u tom momentu umesto straha ili povređenosti počinjem da osećam duboku empatiju prema razbesnelom, frustriranom čoveku, počinjem da razmišljam o njegovom teškom životu prodavca uličnih narukvica za sreću, napuštam mesto prodaje i izlazim mu iz vidnog polja.

Prirodno-matematički fakultet

Šetam parkom nudeći Liceulice ljudima koji sede na klupama, među kojima i mladoj doteranoj dami koja, sedeći na klupi, čeka da se njen pas istrči po parku.

„Zašto to radite? Uznemiravate me, neću vam kupiti…“

„Izvinite, molim vas“, kažem pomalo potišteno.

„Ne shvatajte to lično, nemam ništa protiv vas, već protiv ljudi koji vas šalju. Uznemiravate ljude po parkovima, na ulici. Ali nisti vi krivi, već ljudi koji vas šalju. Ništa lično. Živim u centru, i svaki dan me uznemiravaju vaši prodavci.“

„Izvinjavam se. Nije mi bila namera“, kažem na najpristojniji i najuljudniji mogući način, i prelazim na drugu stranu staze kojom prolazi mladić koji izgleda totalno neupadljivo. Ponudim mu Liceulice. Dobijam odgovar na engleskom: „Ne razumem srpski“.

„Izvinite, nisam znao da ste stranac“, odgovaram na engleskom. Pretpostavljajući da ne želi da kupi časopis na srpskom.

„Kakav je to časopis? Možete li mi objasniti, molim vas. Sviđa mi se dizajn naslovne stranice. Ja sam dizajner…“

Mlada dama koja je upravo odbila da kupi časopis počinje zainteresovano da gleda i sluša razgovor.

Objasnim mu šta je Liceulice i pitam ga odakle je i šta radi u Beogradu.

Ispostavlja se da je mladić dizajner iz Švajcarske, da mu se sviđa dizajn naslovne stranice, i da će samo zbog toga kupiti časopis iako ne razume srpski. Takođe kaže da mu se sviđa ideja časopisa, da ima senzibilitet za marginalizovane društvene grupacije i da je i sâm volontirao u Švajcarskoj radeći sa izbeglicama. Mlada dama pomno prati razgovor. Pošto sam mu rekao da se kao osoba s problemom s mentalnim zdravljem kvalifikujem za prodavca i da mi kupovinom časopisa pomaže, rekao mi je da ima druga i cimera koji je patio od teške depresije i anksioznosti, i da razume problematiku mentalnog zdravlja. Potom smo se raspričali o psihijatriji, Karlu Gustavu Jungu, njegovom sunarodniku psihijatru, ali i o Gigeru (švajcarskom umetniku koji je dizajnirao monstruma za film „Osmi putnik“ Ridlija Skota), muzici (ispostavilo se da obojica volimo Bjork i Radiohead). Priča bi trajala i duže, ali ja sam morao da radim. Volim da se držim plana koji zacrtam, a tiče se broja časopisa koji treba da prodam u određenom roku. Kada smo se rastali, seo sam na obližnju klupu da se malo odmorim. Dama koja je odbila da kupi časopis od mene sa obrazloženjem da su prodavci magazina napadni, pošto je sve vreme slušala moj razgovor s mladim Švajcarcem, prilazi, pruža pare i kaže: „Uzeću jedan. Ne želim da to što sam vam rekla shvatite lično“, uzima časopis i dignutog nosa brzo odlazi, sa izrazom lica koji odaje mešavinu iznerviranosti i čudnog ponosa.

Vidimo se na ulici 🙂

Autor teksta: Vladimir Janković

Ilustracija: Jelena Jaćimović Jachim.99

Upomoć, žele da mi pomognu

„Poslovna sposobnost“ predstavlja pravo osobe da donosi odluke o svom životu – šta će jesti, gde će živeti, kako će raspolagati svojim novcem i imovinom, kako će se lečiti, da li će i gde raditi, za koga će glasati. Dakle, poslovna sposobnost bi trebalo da predstavlja osnovno ljudsko pravo. Ipak, postoje ljudi kojima je ona oduzeta. S namerom da se pruži pomoć onima koji imaju demenciju, koji imaju mentalne poteškoće, podložnima narkomaniji – ljudima za koje se smatra da nisu u stanju da samostalno donose racionalne odluke, poslovna sposobnost se oduzima i njihov staratelj u tom slučaju donosi sve gorepomenute odluke u njihovo ime. Teoretski, zvuči kao logično rešenje, ali u praksi postoje različiti propusti u postupku oduzimanja poslovne sposobnosti i na mnogo načina se ova ideja pružanja pomoći zloupotrebljava i pretvara u sredstvo manipulacije životima ljudi.

Postupak oduzimanja poslovne sposobnosti mogu započeti članovi porodice koji žive u istoj kući sa osobom za koju postupak pokreću, kao i socijalni radnici. Lekari to pravo nemaju, ali ukoliko smatraju da je to potrebno, mogu dostaviti potrebna dokumenta koja svedoče o njihovom mišljenju socijalnim radnicima. Već tu nastaju problemi, na samom početku postupka. Članovi porodice nekada traže da se nekom od starijih članova porodice oduzme poslovna sposobnost kako bi oni, kao njegovi staratelji, mogli da upravljaju imovinom, tj. nasledstvom. „Postoje slučajevi u kojima ljudi nemaju posla, uviđaju da imaju finansijskih i, posledično, egzistencijalnih problema, i obrate se socijalnoj službi za pomoć. Socijalni radnici onda na osnovu toga što neko traži pomoć izvode zaključak da ta osoba nije u stanju da donosi racionalne odluke koje su u njenom interesu. Takođe, na osnovu fizičkog izgleda, upadljivog oblačenja i stila pokreću postupke oduzimanja poslovne sposobnosti ljudima koji nemaju nikakvih poteškoća vezanih za donošenje racionalnih odluka“, navodi Dragana Ćirić Milovanović iz Inicijative za prava osoba s mentalnim invaliditetom MDRI-S.

Nakon što se postupak za oduzimanje poslovne sposobnosti pokrene, sud donosi odluku na osnovu mišljenja najmanje dva nezavisna medicinska veštaka. Veštaci koji ispituju u kakvom je osoba stanju treba da budu lekari, i to specijalisti psihijatrije (neuropsihijatrije). Prvi problem sa njima je taj što ih je moguće potplatiti, dakle prisutna je korupcija. „Kada veštaci vrše prosuđivanje neke osobe, oni zapravo traže dokaz da ona nije sposobna da donosi racionalne odluke. U stanju su da satima ispituju nekoga, konstantno tražeći potvrdu svoje pretpostavke i postavljajuću provokativna pitanja na koja bi svako posle toliko dugog ispitivanja mogao da dâ odgovor koji po njihovom mišljenju nije prihvatljiv“, predstavlja nam ostale probleme Dragana.

Upomoc_zele_da_mi_pomognu

Sud je dužan da osobu o kojoj se vodi postupak pozove na ročište na kome se odlučuje o njenoj poslovnoj sposobnosti radi saslušanja. Ukoliko je ta osoba institucionalizovana, saslušanje se po pravilu obavlja u ustanovi u kojoj je ona smeštena. U slučaju da saslušanje može imati negativan uticaj na stanje u kome se osoba nalazi, ili ukoliko to ne dozvoljavaju njene psihičke teškoće i zdravstveno stanje, moguće je da se ono izbegne. U praksi, izuzetak postaje pravilo. Na osnovu istraživanja koje su sproveli Beogradski centar za ljudska prava i MDRI-S, preko 87% ljudi kojima je oduzeta poslovna sposobnost sud nije saslušao, a preko 84% nikada nije ni video. „Čak i kada dođe do njihovog saslušanja, ono se obavlja na neadekvatan način. Cilj je da se proveri da li je osoba u stanju samostalno da donosi racionalne odluke o svom životu, a postavljaju se pitanja poput kad se bere pamuk i kad je bio Prvi srpski ustanak, što je apsolutno irelevantno za takvu vrstu prosuđivanja“, objašnjava Dragana.

Ukoliko sud donese odluku o oduzimanju poslovne sposobnosti, u roku od trideset dana centar za socijalni rad dodeljuje toj osobi staratelja. Kako saznajemo iz publikacije „Poslovna sposobnost kao osnovno ljudsko pravo“, staratelj ima pravo da donese odluku da osobu smesti u psihijatrijsku ustanovu ili dom socijalne zaštite i ima prava da donosi odluke o njenoj imovini. Dakle, može se desiti da osoba bude iseljena iz svog stana, smeštena u instituciju i da ostane bez svojih primanja. Dragana objašnjava kako to funkcioniše u praksi: „Postoje slučajevi u kojima staratelj donese odluku da se osoba smesti u neku instituciju, i nikada ne ode da je obiđe, zato što mu je jezivo da tamo uđe. Možete da zamislite u kakvim uslovima ljudi u tim institucijama žive. To praktično znači da staratelj nastavlja da donosi odluke o svakom aspektu života osobe koju je zapravo video jednom ili nijednom“.

Krenulo se od toga da je potrebna pomoć ljudima koji nisu u stanju da donose odluke u sopstvenom interesu, ta pomoć im je pružana oduzimanjem svih njihovih prava, i na kraju je došlo do toga da čitava ideja postaje instrument za upravljanje nečijim nasledstvom ili sredstvo za oduzimanje prava socijalno ugroženih osoba. Zaključuje se da je sada potrebna pomoć ljudima kojima je zakon rešio da pomogne tako što će im oduzeti poslovnu sposobnost. To je jasan dokaz da lišavanje bilo koje osobe njenih elementarnih ljudskih prava ne može biti način da se određeni problem reši.

Autorka: Tijana Dazdarević

Ilustracija: Jelena Jaćimović Jachim992

38. broj magazina LICEULICE: Ko sam, šta sam, eto, to sam!

Od ove nedelje na ulicama je novi, trideset osmi broj magazina Liceulice.

Tačno je prošlo godinu dana od kada smo se, uz podršku vernih čitalaca izborili za opstanak našeg magazina. Drage čitateljke i čitaoci, naša budućnost je zaparavo trajno neizvesna, što znači da nam je vaša podršaka trajno neophodna. Mi nastavljamo da pravimo kvalitetne novine i da upošljavamo sve više  prodavaca, nagradite njihov trud i veru u bolji život, kupujte magazin Liceulice!

Kao i uvek, svaki broj magazina Liceulice ima jednu noseću temu, a tema 38. broja je identitet(i) i na koje sve načine različiti identiteti utiču na naše živote. Zanimalo nas je kako pripadanje i nepripadanje određenim identitetskim okvirima može značajno promeniti naš status u društvu, te kako je ponekad nužno insistirati na vidljivosti pojedinih identiteta u javnoj sferi, a kako ponekad insistiranje na idenitetitima može biti  politički kontraproduktivno. Nastojali smo da promislimo različite aspekte ove teme: od toga kada i u kom slučaju neki pojedinci/ke bivaju ravnopravni građani/ke, a kada su isključeni preko ispitivanja kako nacionalni i religijski narativi utiču na društva koja se bora sa prevazilaženjem trauma pa do toga da multikulturalnost nije obavezno progresivan koncept i da insistiranje na identitetskim politikama može voditi ka utemeljenju društva u kojima će razlike biti nepremostive i ključne. Temom broja smo se bavili i kroz vizuelne sadržaje, a naslovnicu i ilustracije je radila Jelena Jaćimović.

 

Kao i obično, u stalnoj rubrici “Priče sa margine” predstavljamo vam jednog našeg prodavca, a ovaj put to je Nenad Srbinovski. U novom broju možete pročitati i čitav niz tekstova u našim redovnim rubrikama koje se bave održivim razvojem, aktivističkom umetnošću, odbranom javnog interesa i drugim temama od značaja za  društvo, a posebno izdvajamo tekst našeg prodavca Vladimira Jankovića o njegovim iskustvima sa ulice u prodaji našeg magazina.

This slideshow requires JavaScript.

Da podsetimo, organizacija Liceulice deluje po principu fonda namenjenog ekonomskoj i socijalnoj inkluziji pripadnika marginalizovanih grupa, a u najvećoj meri se oslanjamo na podršku građana i firmi. Kupujte magazin od naših prodavaca, jer kupujući Liceulice pomažete mnogima, a čitajući Liceulice pomažete sebi. Imajte na umu da je prodavcima ovaj posao često jedini izvor prihoda, ali i prozor u svet, retka prilika da se osete korisnim i prihvaćenim u svom okruženju. Ako prodajna mreža još nije stigla do vašeg grada, pretplatite se, donirajte u skladu sa svojim mogućnostima, ili poručite neki predmet iz naše aktivističke kolekcije Iz dobrih razloga, koja je dostupna i preko Kupinda. Ukoliko živite u inostranstvu, postoji mogućnost da plaćanje izvršite i preko servisa Paypal!

Ako želite da znate na koji način se troši vaš novac, prijavite se za naš newsletter “Liceulice Na delu” (pošaljite pismo na adresu redakcija@liceulice.org), i redovno ćete dobijati informacije o novim aktivnostima Liceulice Fonda.

# podrška je važna

Vaš Liceulice tim

 

 

FEMICID – stvar poretka, a ne tek pojedinaca!

Femicid (ubistvo žene), koji u najširem smislu razumemo kao rodno zasnovano ubistvo motivisano osećanjem nadmoći prema ženama, čini krajnji čin (muškog) nasilja. Tumačenje ovog oblika nasilja koje sklizne isključivo u objašnjenja patološkog odnosa muškarca i žene, ili psihijatrijsko dijagnosticiranje motiva ubice, preti da zamagli uslove koji dovode do femicida i da se on isključivo posmatra kao pojedinačni slučaj „horora“ – kako mediji neretko izveštavaju. U tom smislu femicid predstavlja ekstremni primer potlačenosti, kada je za bilo koji oblik borbe protiv konkretnog nasilja nad ženom – kasno, a domet rasprave najviše doseže pitanja: koliku i kakvu pravnu i društvenu kaznu nasilniku dosuditi i, nažalost, u velikom broju slučajeva – da li je ikakvim postupcima ili ponašanjem žena sopstvenog ubicu izazvala (?!).

Naime, značajno je postaviti pitanje da li su rodno zasnovana ubistva od strane partnera, očeva, sinova ili drugih muškaraca zaista neophodni primeri da bi društvo razmišljalo i reagovalo na problem nejednakog položaja žena. Ukoliko se isključivo bavimo posledicama – posebno onim kada su u pitanju fizičko nasilje i brutalni oblici seksualnog zlostavljanja, čije detaljne prikaze medijska kultura smešta na pijedestal senzacionalnosti – stvaramo polje za banalizovanje nasilja uopšte i sistemsko podržavanje nejednakosti.

Pitanje statusa žena potrebno je razumeti kao proces koji je svakom porom prožet i uslovljen društvom i kulturom u kojima se svakodnevni život odvija. Primeri različitih oblika nasilja nad ženama nisu ništa drugo do efekti kontinuirane nejednakosti koja obitava u spektru političkih, ekonomskih, pravnih, istorijskih, religijskih i drugih struktura. Istovremeno, neoliberalno-kapitalistička matrica predstavlja nužan okvir u kojem ove nejednakosti „rade“. Ili, jednostavnije rečeno: kada razmišljamo o rodnim podelama, nepohodno je obratiti pažnju na kontekst i načine u kojima se različiti nivoi marginalizacije manifestuju.

U savremenoj Srbiji tema rada je sistemski izostavljena, iako smo u javnom diskursu prinuđeni da čujemo niz pozitivnih komentara o ekonomskom razvoju države. Kako su i uslovi zapošljavanja, položaj radnika i radnica ignorisani, primeri rodne podele rada ostaju praktično nevidljivi i poslednja istanca u nizu nejednakosti. Sama činjenica da neko ima ma kakvo zaposlenje (bilo ono privremeno, povremeno, sezonsko ili stalno) sasvim je dovoljan argument u javnom prostoru da budete okarakterisani kao ekonomski „zbrinuti“. Takozvani minimalac postaje merilo zadovoljavajuće zarade, čekanje na isplatu sasvim logična stvar, a neplaćen rad ostaje loše iskustvo u kojem je „neko prevaren“, a ne eksploatisan. Liberalna ideologija uči nas da individualizam i samoinicijativa čine ključne faktore u pentranju na vertikalnoj lestvici rada, kao da to nema nikakve veze sa uslovima u kojima se ljudi nalaze, pa ukoliko sposobnost ispuni očekivane rezultate (šta god ta sposobnost bila) – uspeh (profit) i visoki društveni status su zagarantovani.

U domaćoj „argumentaciji“ možda najopasniji komentari jesu oni koji skliznu u potpuno obesmišljavanje borbe za jednakost banalnim stavom: „Ako žene žele da budu iste kao muškarci neka idu da rade na građevini“. U prvoj liniji, borba protiv nejednake podele rada ne bavi se pitanjem kako ženama obezbediti jednak pristup nisko plaćenim poslovima i nesigurnim uslovima rada (?!). Ovaj problem pogađa obe „strane“, i efekat je eksploatacije i dehumanizacije svih oblika rada sa ciljem povećanja profita mizernog postotka stanovništva sveta. Međutim, specifično jeste da žene upravo pristupaju nisko plaćenim i neplaćenim poslovima, ili primaju niže naknade za iste poslove koje obavljaju i muškarci. U drugoj liniji, ovakava argumentacija ima svoje kulturološke konotacije: teži fizički rad je označen kao „muški“, a lakši kao „ženski“. Kako ćemo razumeti „težinu“, „muškost“ i „ženskost“ rada ostaje potpuno nemerljivo, vrednosno obojeno i samim tim zaslužno za (re)produkciju nejednakosti u društvu. Ukoliko uključimo i pitanja nacionalnosti, etniciteta, rase i seksualnosti, ove podele postaju još dramatičnije.

Ulazak na „slobodno“ tržište protoka ljudi i kapitala – i samo pentranje – za žene je dakako drugačije. U savremenoj „situaciji“, status žena duboko je prožet nacionalističkim diskursom kojim je njihova društvena uloga utemeljena. Očekivanje da povećaju stopu nataliteta, kako (srpske) nacije ne bi ostalo toliko da svi mogu stati pod jednu šljivu, čini se ključnim. Tako teme rađanja i abortusa postaju poprište sukoba gde državne i religijske institucije i akteri iskazuju jasan stav o potrebnosti i valjanosti rađanja, te nespretnim medicinskim objašnjenjima ukazuju na opasnosti prekida trudnoće. Javne debate da li je i u kojim slučajevima abortus opravdan, te sumnja u promiskuitetno ponašanje, koje je i dovelo do trudnoće, obojene su isključivo moralističkim argumentima kojima se stepenuje društveno (ne)odobravanje i legitimiše politika za podsticanje rađanja. Međutim, odluke na rađanje ili abortus uslovljene su društvenim i ekonomskim posledicama. Kako god društvo i institucije vrednovali odluku žene – zaštita, prava i kvalitet medicinske usluge onih koje održavaju ili prekidaju trudnoću gotovo u svemu zavise od njihovih finansijskih (ne)mogućnosti.

Pitanje reproduktivnog prava nije jedini niti jedinstven problem. Rodna segregacija rada ne očitava se isključivo u paradoksu kojim se žene institucionalno podstiču na rađanje i sistemski onemogućavaju da rade. Pitanje reproduktivnog prava jednako podstiče na razmišljanje kakve su mogućnosti žena kad porođajem biološki zadovolje zahtev za reprodukciju nacije, a potom se susretnu s paletom društvenih očekivanja (kako da ispune ulogu majke), kulturoloških pretpostavki (kako majčinstvo treba da izgleda) i ekonomskih uslovljenosti (kako realno sve to ispuniti).

S druge strane ‒ ili pod ruku s navedenim paradoksima ‒ potrošačka kultura i konzumeristička logika nude fantastične obrasce kojima se zamagljuje bilo koji pokušaj govora o nejednakom položaju žena. Čak formalno-politički aktuelna i često eksploatisana predstava „kulturne“ vs. „nekulturne“ Srbije kao predmet svoje kritike ističe fenomen starleta i sponzoruša kao nositeljki društvenog i nacionalnog ponora. Kao da proces globalizacije, prelazak iz socijalističkog u kapitalističko društvo i decenijska istorija ratovanja sa efektima tranzicije, privatizacije i visokog stepena institucionalne legitimizacije kriminala – nemaju nikakve veze s tim. Tako, žene (p)ostaju mesto koje „najbolje“ oslikava odsustvo duhovnih vrednosti, ukoliko ne ispunjavaju nacionalistički diskurs koji im isključivo odobrava uloge u sferi supružnica i majki.

Navedene nejednakosti imaju i svoje retko vidljive nivoe za čije su izoštravanje potrebni drugačiji objektivi, kojima se u centar fokusa smešta pitanje položaja žena. Dovoljno je ući u Poštu Srbije, a iza staklenih šaltera nam se gotovo kao pravilnost ukazuje većinski broj šalterskih službenica. Bilo bi nesmotreno tvrditi da ovo javno preduzeće objavljuje konkurse u kojima se isključivo traže žene za obavljanje šalterskih poslova – ovakve prakse su i u retkim slučajevima transparentne. Međutim, ono što postaje očito jeste da se veliki broj žena na tržištu rada kreće upravo u oblastima uslužnih delatnosti, te da politike kompanija i preduzeća neguju ove norme.

Iluztracija_Connie Ma

Nadalje, rodna segregacija u zapošljavanju sadrži internu selekciju i mehanizme kontrole ponašanja. Objektifikacija žena i emocionalni rad (koji iziskuje da zaposlene manipulišu sospstvenim emocijama kako bi stimulisale pozitivne emocionalne reakcije kupaca) nalaze se pod kontrolom poslodavaca i cilj su ostvarivanja profita. Tako nasmejane, mlade i prijatnog izgleda promoterke performiraju niz gestova ljubaznosti koji će mnogi protumačiti kao izraz flerta (?!), bez ideje da je ovakva komunikacija uslovljena zahtevima poslodavca i onoga što potrošačka kultura nameće kao očekivano ponašanje. Međutim, javna preduzeća, korporacije ili privatni biznis nisu nužne niti neophodne strukture u kojima se uviđa neravnomerna podela rada. Oni koji imaju mogućnost da plaćaju naknade za obavljanje kućnih poslova ili čuvanje dece dovoljno je da promisle u koga imaju najviše poverenja ili koga smatraju „najpodobnijim“ za ovakvu vrstu poslova.

Na samom kraju i primera radi: reklama Invest in Serbia, osmišljena od Vlade republike Srbije i prikazivana na CNN-u, čiji je cilj bio privlačenje potencijalnih inostranih investitora, pre nekoliko godina izazvala je neznatnu pažnju. U reklamnom sadržaju javlja se narativ: „High-skilled, low-cost workers“. Ovaj slogan osuđen je oštrom kritikom vlasti i stvaranja ponude visokoobrazovane i jeftine radne snage iz Srbije. Nažalost, negativnim reakcijama promakao je ključni element koji je sjajan prikaz izostavljanja problema rodne nejednakosti. Naime, simultano s navedenim sadržajem vizuelno su prikazane i dve žene: devojka koja uči (high-skillled) i mlada žena koja radi na kompjuteru (low-cost workers).

Problemi rodne podele rada i nezaposlenosti, rodne segregacije u zapošljavanju, reproduktivnog prava i procesi objektifikacije žena ne mogu se potcrtati kao očiti uzroci femicida – ova veza se pre manifestuje kao niz uslova koji omogućavaju da do ovakvog oblika nasilja dođe. Naime, kada se uzmu u obzir i različiti načini održavanja nejednakosti, ubistvo žene prestaje da bude pojedinačni slučaj i vest iz crne hronike. Postaje jasno da je femicid tek do kraja brutalno izveden mehanizam na kome čitav poredak zapravo počiva. I korak dalje, femicid nije ni primer ubistava počinjenih u afektu, već poslednji čin širokog spektra različitih vidova nasilja nad ženama.

Autorka: Lara Končar

*Ovaj tekst je prvobitno objavljen u magazinu LICEULICE br. 36, koji je za temu imao femicid.

 

37. broj magazina LICEULICE: Reci ako ti je dosta!

Nakon neizvesne godine u kojoj smo se uz podršku gradjana izborili za opstanak magazina Liceulice, u 2017. nastavljamo da iz meseca u mesec zapošljavamo sve više prodavaca. Nagradite njihov trud i veru u bolji život, kupujte magazin Liceulice!

Od ove nedelje na ulicama je novi, trideset sedmi broj našeg magazina, koji smo, kao i prehodni, štampali u tiražu od devet hiljada primeraka!

Kao što je poznato, svaki broj magazina Liceulice ima jednu noseću temu, a tema 37. broja je RAD. Kako se iz godine u godinu oseća sve veći pritisak nesigurnosti i neizvesnosti zaposlenja, kao i nepravednih i nehumanih uslova rada, nastojali smo da promislimo različite aspekte ove teme: od slučaja tuzlanske fabrike Dite, primera radničke borbe za ponovno pokretanje proizvodnje, preko ispitivanja mogućnosti sindikalnog organizovanja danas, do pogleda na probleme koje sa sobom nosi sezonski rad. U novom broju donosimo i osvrt na kampanju Ko krade rad?, priču o skupljačima sekundarnih sirovina, kao i kritički pogled na praksu oduzimanja radne i poslovne sposobnosti. Temom broja smo se bavili i kroz vizuelne sadržaje, a naslovnicu je uradio poznati likovni umetnik, muzičar i pisac Daniel Kovač.

LUL 37_K1_Daniel Kovac

Kao i obično, u stalnoj rubrici “Priče sa margine” predstavljamo vam jednog našeg prodavca, a ovaj put to je Nikola Repec. U novom broju možete pročitati i čitav niz tekstova u našim redovnim rubrikama koje se bave održivim razvojem, aktivističkom umetnošću, odbranom javnog interesa i drugim temama od značaja za  društvo.

Da podsetimo, organizacija Liceulice deluje po principu fonda namenjenog ekonomskoj i socijalnoj inkluziji pripadnika marginalizovanih grupa, a u najvećoj meri se oslanjamo na podršku građana i firmi. Kupujte magazin od naših prodavaca, jer kupujući Liceulice pomažete mnogima, a čitajući Liceulice pomažete sebi. Imajte na umu da je prodavcima ovaj posao često jedini izvor prihoda, ali i prozor u svet, retka prilika da se osete korisnim i prihvaćenim u svom okruženju. Ako prodajna mreža još nije stigla do vašeg grada, pretplatite se, donirajte u skladu sa svojim mogućnostima, ili poručite neki predmet iz naše aktivističke kolekcije Iz dobrih razloga, koja je dostupna i preko Kupinda. Ukoliko živite u inostranstvu, postoji mogućnost da plaćanje izvršite i preko servisa Paypal!

Ako želite da znate na koji način se troši vaš novac, prijavite se za naš newsletter “Liceulice Na delu” (pošaljite pismo na adresu redakcija@liceulice.org), i redovno ćete dobijati informacije o novim aktivnostima Liceulice Fonda.

 

# podrška je važna

 

Vaš Liceulice tim