Uvek može mnogo toga da se popravi

Autor: Nemanja Pantović

U decembru prošle godine startovao je naš novosadski tim prodavaca. Upoznajte Nebojšu Čelikovića, prodavca magazina Liceulice, koji se priključio našem programu podrške rešen da radom i marljivošću unese pozitivne promene u svoj život, jer Liceulice je prilika koja se ne propušta.

Nakon nešto više od mesec dana otkako je počela prodaja magazina Liceulice u Novom Sadu, seo sam s jednim od prvih novosadskih prodavaca na šoljicu kafe. Imali smo vremena za ćaskanje sve dok prestanak kiše nije označio ponovno otvaranje njegovog radnog mesta. Mukotrpan život na ulici i borba za opstanak ostavili su vidljive tragove na njegovom licu i šakama, očvrsla spoljašnjost pristaje njegovom prezimenu. Međutim, onog momenta kad progovori, Nebojša Čeliković svojom otvorenošću i neposrednošću briše svaku predrasudu koja se može steći prilikom prvog susreta.

Nebojša i njegove dve sestre odrasli su bez majke, koja ih napušta kada je njemu bilo svega mesec dana. Kada je imao sedam godina, njegov otac je smešten u psihijatrijsku ustanovu, po odluci lekara na koju Nebojša i danas gleda s podozrenjem. Život nastavlja u hraniteljskoj kući kod starateljke koje se seća sa radošću. „Žena kod koje sam odrastao bila je divna. Zvala se Etuška, poreklom Bunjevka, mi smo je zvali Teta. Nije mogla da nam pruži mnogo, a ja sam bio željan svega.“.

IMG_20180325_145427

Foto: Nemanja Pantović

Željan životnih radosti, razdragan i svojeglav, Nebojša se rano dao u ostvarivanje svojih zamisli. U njegovim namerama nisu ga mogle obuzdati ni školske klupe. „Voleo sam da bacim torbu posle škole i da izletim napolje.“

Zapalivši cigaru („jedini porok“, u kom uživa od jedanaeste godine), priseća se dvonedeljne epizode sa alkoholom, kojem se okrenuo nakon pogibije oca. Osim toga, kroz život se klonio flaše. „Sreća je što sam video da u tom alkoholu nema ništa dobro“. S kajanjem pripoveda kako je prvi put ukrao ‒ kad je bio gladan, krišom je pojeo presan krompir, ne znajući da će sledeće jutro osvanuti s temperaturom. Drugi put, željan grickalica i slatkiša u kojima su uživali njegovi drugovi iz školskih klupa, uzeo je novčanicu iz novčanika Tetine rođake i kupio sebi punu kesu đakonija kojih je bio željan. Od tada se trudio da zaradi za stvari koje želi.

Celu priču pročitajte u štampanoj verziji 44. broja magazina Liceulice.

Advertisements

UPOZNAJ DRUGE DA BI UPOZNAO SEBE

Izašao je novi, četrdeset i četvrti broj magazina Liceulice.

Na ulicama je novi broj našeg magazina!

Mentalno zdravlje je važna tema kojoj se često ne pridodaje dovoljno značaja i kojoj se često pristupa iz ne baš najdobronamernijih uglova. Nas je, ovog puta, pre svega interesovao odnos mentalnog zdravlja i zajednice – kako život u zajednici utiče na mentalno zdravlje pojedinca, kako različite zajednice, uopšte, drugačije tretiraju koncept mentalnog zdravlja, te kako se – kako kroz istoriju, tako i danas – ovaj koncept zloupotrebljavao za marginalizaciju različitih grupa.

Tako u novom broju magazina Liceulice možete čitati intervju sa Lidijom Vasiljević, psihološkinjom koja se godinama bavi upravo mentalnim zdravljem unutar zajednice. Takođe, preporučujemo i tekst Jovane Netković koja je razgovorala sa korisnicima psihijatrijskih usluga i donela nam priču o njihovoj svakodnevici. Sandra Planojević je pisala o Asocijaciji za promociju inkluzije i njihovom radu sa ljudima sa Daunovim sindromom, a možete pročitati i tekst Dejana Kožula o tome kako art-terapija pomaže korisnicima psihijatrijskih usluga.

Osim teme broja, tu su i naše stalne teme i rubrike. Tako možete pročitati još jednu priču o našim prodavcima – ovoga puta je naš saradnik Nemanja Pantović pisao o prodavcu Nebojši Čelikoviću koji od nedavno prodaje magazin u Novom Sadu. Takođe, donosimo i intervju sa Miletom Kekinom, frontmenom zagrebačke pank rok grupe Hladno Pivo, kao i tekst u kome naša stalna saradnica Jelena Lalatović ispituje potencijal pop kulture da artikuliše važna društvena pitanja. Vuk Raičević je uradio vrlo zanimljiv razgovor sa niškom romskom aktivstkinjom Marijom Demić, a Lav Mrenović je svojim tekstom osvetlio temu neutralnosti interneta. U rubrici Pismo meni mlađem/oj ovaj put donosimo tekst koji je napisao Lazar Džamić, publicista i stručnjak za marketing.

Ne gubite iz vida da su projekti poput našeg uvek u materijalnoj neizvesnosti. Zato nas podržavajte: kupujte magazin od naših prodavaca, pretplatite se, donirajte,  zovite nas u goste, govorite i pišite o nama i tako doprinesite opstanku programa koji pomaže mnogima, ali i opstanaku magazina koji nas svojim sadržajem ohrabruje da ostvarimo  neko bolje društvo u kome bismo mogli živeti.

Fotografija sa naslovne strane: Ahmed Mahin Fayaz

Liceulice 044_Ahmed Mahin Fayaz

 

Moramo naći način da dođemo do svakog čoveka

Autori: Milica Popović i Vladimir Simović

Sami ne možemo ni znati ni uraditi sve, i pokret je taj koji treba, iznova i iznova, da pruža ruke svim članovima i članicama zajednice u kontinuiranom naporu da ih zainteresuje i motiviše da postanu deo pokreta. Moramo izbeći konformizam samodovoljnosti uskih krugova istomišljenika i istomišljenica u kojima se krećemo, prevazići zamišljenu dovoljnost medijskih napora, i zaista, pešački, pronalaziti načine da dođemo do svakog čoveka koji je deo naše zajednice.

Moramo naci nacin da dodjemo do svakog coveka_foto Ana Vukovic

Foto: Ana Vuković

Uz poštovanje svačije odluke da se priključi ili ne priključi pokretu, neophodno je istovremeno i razumeti – zašto nam se neko priključuje, kako obogaćuje zajedničku solidarnu borbu, ili zašto nam se ne priključuje i da li smo njihovu realnost i razloge nepriključivanja uzeli za ozbiljno. Jer će nam ti razlozi biti uvek bolji korektiv od ma kog izbornog rezultata ili (fiktivne) masovnosti nekakve akcije, događaja ili protesta. I niko tu nema iluzija da je moguće dovršiti izgradnju pokreta. Pokret je uvek u pokretu. Kao i svaka ideja progresa, on ostaje uvek u horizontu budućnosti i zato zahteva stalne procese širenja, poboljšanja, samokritike i samorefleksije.

No, ovaj organizacioni aspekt samo je deo problema. Potrebno je osvrnuti se i na sam politički sadržaj. Zadržani na nivou kritike aktuelnog stanja, u Srbiji danas, retko koji politički pokret nudi nove perspektive i mogućnost mišljenja drugačijeg društva. Nasuprot tome, sadržaj ostaje ili nedovoljno ekspliciran ili zatvoren u začaranom krugu kritike korupcije i malverzacija sistema koje bi sȃm sistem trebalo da reši. Iako navodno bez jasnih ideoloških pozicija, njihova dela ipak imaju vrlo konkretne političke implikacije. U takvoj situaciji, ostajemo na nivou ekspertize, uveravanja da je baš ova ili ona ličnost stručna, poštena, odlučna da uradi, popravi, promeni, idući „nekada na ovu, nekada na onu stranu političkog spektra”. Zapravo, baš takav tehnokratski pristup, koji vođenje države, grada ili opštine u krajnjoj instanci svodi na principe pragmatičnog korporativnog upravljanja, daje dosta jasan signal na kojoj strani spektra se nalazimo.

Ceo tekst pročitajte u štampanoj verziji 43. broja magazina Liceulice.

Dvije seje brata ne imale

Autor: Bojan Marjanović

Boriti se protiv nametnutih i krutih rodnih modela nije ni lak ni jednostavan posao.Koliko ste samo puta tokom odrastanja čuli kako su neke stvari – odeća ili knjige, igre ili muzika, nešto treće ili nešto četvrto – primereni devojčicama, a ne dečacima (ili obrnuto)? O rodnim stereotipima koji se deci nameću kroz različite kanale, ali i o strategijama borbe protiv njih razgovarali smo sa Ivom Nenić, teoretičarkom kulture, umetnosti i medija. 

Budući da živimo u društvu u kome su tradicionalizam i konzervativizam stvar strukturnih politika, u kojim tačkama te politike imaju najvidljiviji uticaj na decu?

Kao neko ko je zamašan deo svog vremena posvetio kritičkom osvrtu na to kako društva formulišu i reformulišu svoje „tradicije“, zanimljivo mi je, ali često i bolno, da posmatram kako se argumentum ad antiquitatem, pozivanje na tradiciju, upošljava u rodnom odgoju dece, od neposrednog porodičnog okruženja do ulaska u svet obrazovnih i drugih institucija, kojima je delegirano vaspitavanje malih ljudi. Moj skorašnji lični primer jeste „odluka“ da moj trogodišnjak nosi dugu kosu, koja svakodnevno izaziva iznenađenu reakciju okoline, a u najgorem slučaju i osudu, veoma negativne komentare ponukane zabrinutošću povodom njegove rodne orijentacije. Moj sin, kao i druga deca, ne mora da čuje šta su rodne uloge – one im se na taj način „saopštavaju“, od vrtića, preko parka do nekih drugih okruženja u kojima su svakodnevno prisutni. Kao društvo, postali smo izuzetno rigidni povodom rodnih reprezentacija i „odgovarajućih“ ponašanja još od malih nogu. Zapravo su mnoge dobre tekovine iz vremena socijalizma u kojima je ponuđen nijansiraniji spektar rodnih uloga postepeno potiskivane, da bismo došli u situaciju u kojoj se „povratak na tradiciju“ (uvek, naravno, ideološki izbor) srećno spaja s preznačenjem konzervativnih rodnih modela preteklih iz nekih drugih društvenih razdoblja koje kapitalizam uspeva uspešno da unovči i pretvori u unosаn obrt robe, ali i identiteta. Otuda se navodno prirodna „podela“ na ženske i muške igre materijalizuje u departmanima prodavnica u kojima se jasno prepoznaje roze sektor za devojčice, i akciono-plavi sektor namenjen dečacima. Kao i u brojnim drugim društvima, uočljiva je situacija u kojoj se devojčicama delimično dopušta da transgresiraju u smeru „dečaštva“ – ako vole autiće ili se nemarno odnose prema odevanju, to se toleriše, dok su obrnute situacije – dečaci koji usvajaju „ženska“ ponašanja ili posežu za igračkama namenjenim devojčicama gotovo po pravilu razlog za paniku. Ova situacija se nastavlja i tokom školovanja, uprkos proklamovanim državnim politikama rodne senzitivnosti – udžbenik će, primera radi, imati likove „devojčice“ i „dečaka“ kao svojevrsnih naratora gradiva, ali će sadržaji ostati često patrijarhalni i neizbalansirani. Ovo poslednje ilustrujem upravo isečkom iz školskog udžbenika koji je postavljen kao „rodno ravnopravan“ – u sklopu gradiva je i narodna pesma Dvije seje brata ne imale, koja govori o potrebi sestara da brata naprave od „bijele svile“, budući uskraćene za važnog srodnika i porodičnog naslednika u nekadašnjem balkanskom tradicionalnom patrijarhalnom uređenju. Lično nemam ništa protiv da se različiti sadržaji iz istorije kulture predstave, i ne mislim da ih treba ulepšavati, ali je u takvim situacijama neophodna ravnoteža (u epskoj poeziji, primera radi, ima pesama u kojima su devojke glavne protagonistkinje, hrabre i delatne!), kao i pažljiv kritički komentar. Zaključiću time da se u ovakvim situacijama naziru dva scenarija – jedan su proklamovane jednakosti koje se „podrazumevaju“ za decu, a drugi su upravo one prećutne, tvrde rodne norme, koje komentari prolaznika, korekcije koje se deci svakodnevno upućuju („nemoj uzimati tu igračku, to je za devojčice/dečake“), kao i obrazovni sadržaji i pristupi kao deo jednog diskursa o rodu upute deci, a ona ih nepogrešivo pročitaju i najčešće i usvajaju.

Dve seje brata ne imale 1_foto vlidi

Foto: vlidi

Koje su moguće strategije otpora za usmeravanje dece i na drugačije sadržaje u odnosu na ove koje smo spomenuli da su im nametnuti? I koji bi to i kakvi sadržaji bili?  

Ljudska društva su tokom svoje istorije različito definisala rodne uloge, i takođe različito opredeljivala atribute poželjnih ponašanja po rodu. Deci je zanimljivo kada se upoznaju s tim kako su ljudi nekada živeli, od toga da su muškarci u Evropi pre par stotina godina nosili dugačke perike i visoke potpetice, preko toga da u pojedinim američkim indijanskim zajednicama postoje takozvani two spirit people (društveno odobren treći rod), do primera iz naše sopstvene baštine, od nestereotipnih, snažnih i duhovitih ženskih likova u narodnoj epici, ili opisa poznatih junaka s perčinima (muškom dugom kikom). Već odvraćanjem pogleda od dominantnih prizora ili poznatih primera, s kojima će se pre ili kasnije susresti, deca se mogu upoznati s bogatstvom, ali i promenljivošću rodnih atributa i ponašanja kroz istoriju i u svakodnevici jednog velikog sveta, koji u svojoj biti nije stereotipan i sveden na klišee. U okviru vršnjačke grupe, deci treba ponuditi mogućnost da biraju vrstu igre i predmete koje će iskoristiti, mimo ustaljenog mišljenja da se dečaci moraju igrati automobilima i kockama, a devojčice lutkama i bojicama. U pojedinim situacijama upravo treba ohrabriti dete da proba drugačiju igru, jer katkada autoriteti (roditelji, vaspitačice) ne dozvoljavaju da se dete lati predmeta koji je tradicionalno dodeljen „suprotnom polu“. Pamtim situaciju u kojoj je moja tada troipogodišnja ćerka odbila da se igra kockama, koje su prethodne dve godine bile osnovni izvor njene gotovo celodnevne zabave. Bilo je potrebno par meseci kako bih dobila objašnjenje da se u vrtiću na igru kockama pozivaju dečaci, i da se ona stoga osećala s pravom isključenom. Dakle, nasuprot konvencionalnom objašnjenju da mi je dete zabasalo u domen suprotnog pola, upravo je govor s mesta autoriteta – odrasla osoba zadužena za vršnjačku grupu – bio opredeljujući za to da se ona „koriguje“ u pogledu rodnog ponašanja. Izuzetno važna tema je i prećutni konsenzus da se dečaci po svojoj prirodi interesuju prvenstveno za tehniku i matematiku, dok su devojčice usmerenije na kreativne i jezičke stvari. Neću komentarisati napise iz popularne štampe i raznorazne studije koje dokazuju jedno ili drugo – ako posmatramo samo šta roditelji kupuju sasvim maloj deci, možemo razumeti kako dečak nakon niza lego kompleta, robota za sklapanje, malih setova za programiranje, ako već nije izuzetno nadaren i podstaknut, postaje makar opušten s tehnologijom, dok se devojčice s takvom vrstom pristupa susreću znatno kasnije, pa im je teže da „nadoknade“ neka znanja koja su mogle steći ranije. U poslednjem smislu, važno je prepoznati te prećutne, često vrlo suptilne ali i snažne poruke koje se tiču dečjih interesovanja, i ponuditi im kroz zvanične i razne dopunske programe mogućnost da isprobaju različite modalitete učenja i dotaknu što više oblasti.

 

Ceo intervju pročitajte u štampanoj verziji 43. broja magazina Liceulice.

 

Progresivne su one politike koje podstiču građane na učešće

Autori: Bojan Marjanović i Miloš Janković

Demokratija je reč koju svakodnevno čujemo – u medijima, u školi, u svakodnevnom govoru. Međutim, šta tačno ta reč znači i na koje sve načine možemo demokratiju promišljati, razgovarali smo s Đorđem Pavićevićem, profesorom Fakulteta političkih nauka u Beogradu.

foto Media centar Geograd

Foto: Medija centar Beograd

Da li se „demokratija” i na koje sve načine zloupotrebljava kao paravan za partikularne interese pojedinih političkih i/ili ekonomskih elita?

Istorija demokratije puna je takvih kritika, od antičkih pisaca, preko opata Sjejesa, Marksa, Vebera ili Karla Šmita, do današnjih teoretičara postdemokratije. Rekao bih da je danas ova podložnost postojećih demokratskih procedura sprezi novca i partijskih elita dobro dokumentovana činjenica. Problem je što se ona danas, kad ne postoji realna politička alternativa prihvaćenom (ili nametnutom) shvatanju demokratije, predstavlja kao normalna i neuklonjiva činjenica političkog života. Demokratiji je oduzeta ne samo sposobnost nego i pravo da interveniše u društvene odnose i ispravlja neke očigledne nepravde koje tamo postoje. Ovo iskustvo su u veoma ranom periodu demokratije stekle socijalističke stranke, koje su smatrale da je dovoljno dobiti izbore da bi se sprovodio određeni program i prema njemu menjala društvena struktura. Na tom putu su stajali moćni ekonomski interesi. Da bi se izbegao rizik da jedna takva slučajnost, kakva je pobeda na izborima, dovodi u pitanje postojeće društvene odnose, ova pitanja su najpre depolitizovana, odnosno demokratskim ustanovama je oduzeto pravo da se pitaju o nekim aspektima ekonomskih odnosa. Kasnije je demokratska država i razoružana, pa ona danas najčešće nema kapacitete da pruža socijalne usluge građanima jer joj je kroz procese racionalizacije uprave, povećanja efikasnosti i fiskalne konsolidacije oduzet kapacitet da deluje, ona nema vlastita finansijska sredstva ili obučene službenike da takve programe samostalno sprovodi.

Da li je unutar tako postavljenog političkog polja uopšte moguće govoriti o demokratiji u njenom „nezloupotrebljenom” obliku? Svi se pozivaju na demokratiju, ali kako prepoznati aktere koji time nude istinski progresivna rešenja, a kako one druge?

U poslednjih sto godina, gotovo svi režimi u Evropi, sa izuzetkom italijanskih fašista, ma kakvi da su bili, tvrdili su da su ovaj ili onaj oblik demokratije. To je posledica shvatanja da je demokratija ideološki prazna, ali da je dobra udavača jer može da legitimiše razne ideologije. Iz ovog razloga ona gotovo uvek ide s nekim prefiksom. Ovo je samo delimično tačno. Nije tačno da demokratija nema ideološki ili etički sadržaj, ali tačno je da mora čuvati otvoreno polje za ideološka nadmetanja ili će prestati da bude demokratija. Zbog toga se ne može unapred reći koja rešenja su progresivna a da se ne izađe izvan demokratije. Sve što se može reći iz pozicije demokratije jeste da su „progresivna” ona rešenja koja unapređuju učešće, a to su ona koja vode do političke subjektivacije i političke emancipacije grupa koje nisu mogle da dođu do reči i artikulacije svoje pozicije. Mnoge grupe su zahvaljujući demokratiji postale politički akteri (religijske manjine, radnici, žene, itd.), ali ona ne može da garantuje uspeh i punu emancipaciju. Ja bih rekao da nikako nisu progresivna ona rešenja koja hoće neke aktere unapred da isključe iz političke borbe i oduzmu im pravo da ravnopravno učestvuju. Liberalne demokratije su, u ovom smislu, pokazale veliku osetljivost za političku emancipaciju različitih identitetskih manjina (etničkih, religijskih, seksualnih, itd.), ali i neosetljivost za emancipaciju grupa u socijalno nepovoljnom položaju (radnika, neobrazovanih, siromašnih). Neke od današnjih tzv. neliberalnih demokratija imaju suprotnu tendenciju.

Ceo intervju pročitajte u štampanoj verziji 43. broja magazina Liceulice.