Trostruki problem deponije u Vinči

Građani Vinče i okolnih naselja, uključujući Beograd, 18. maja probudili su se pred prizorom belog dima i uz neprijatan miris. S obzirom na to da nikakve informacije nisu dobili iz medija, okrenuli su se društvenim mrežama, gde su delili fotografije i opise neprijatnosti u potrazi za odgovorima. Ostali su bez zvaničnih informacija sve do narednog jutra. Tada je rečeno da se zapalio otpad na deponiji u Vinči, ali da je požar već lokalizovan i da nema razloga za brigu.

Međutim, dim i neprijatan miris nije prolazio ni narednih dana. Građani su sve više brinuli, a gradski čelnici i Gradski zavod za javno zdravlje su ih uveravali da je sve u redu, ali da ipak kada vide i osete dim, zatvore prozore i povuku se u svoje domove.

Požar je, na kraju, trajao punih četrdeset dana, i državne institucije i dominantni mediji nisu ga prepoznali kao ozbiljan problem. Koji mesec kasnije, u septembru, potpisano je javno-privatno partnerstvo vredno oko 300 miliona evra s jedinom firmom koja je iznela ponudu za izgradnju spalionice i dodatno uređivanje deponije.

Deponija u Vinči je u upotrebi od 1977. godine, prostire se na oko 68 hektara i na nju se dnevno odlaže oko 2.700 tona smeća. Kada je izbio požar, otpad je bio visine preko 40 metara. Požar je istakao deponiju kao važan problem javnosti, i njime se bavilo nekoliko medija i najviše Inicijativa Ne da(vi)mo Beograd, koja je organizovala protestne akcije i tribinu na kojoj je problem detaljnije obrađen.

Problem deponije u Vinči može se raščlaniti na tri međusobno povezana dela – ekološki, društveni i ekonomski.

Ekološki aspekt

Na osnovu istraživanja, procenjuje se da je oko 11,6% smrtnih slučajeva u svetu, na godišnjem nivou, povezano sa zagađenjem vazduha. Kardiovaskularne bolesti, moždani udar i rak pluća uzrok su 94% smrtnih slučajeva povezanih sa zagađenjem vazduha i čak njih 90% događa se u državama s niskim i srednjim prihodima, među koje spada Srbija.

U Srbiji je zagađenje vazduha dva puta veće od vrednosti koju preporučuje Svetska zdravstvena organizacija. Glavni izvori tog zagađenja su neefikasna transportna sredstva, sagorevanje goriva u domaćinstvima, elektrane na ugalj, industrija i sagorevanje otpada o kojem je ovde reč.

Srbija ima 164 zvanične deponije koje koriste javna komunalna preduzeća. Deponije ne ispunjavaju gotovo nikakve tehničke uslove ‒ nemaju skladišta za opasan otpad i postrojenja za njihovo tretiranje, kao ni sistem za odvojeno sakupljanje i tretiranje medicinskog otpada. Oko 7% njih nalazi se na udaljenosti manjoj od sto metara od naseljenog mesta, a 15% njih nalazi se na udaljenosti manjoj od 50 metara od vodenih površina.

Samo 60% stanovništva pokriveno je organizovanim sakupljanjem komunalnog otpada, što znači da su ruralne oblasti najviše pogođene zagađenjem. Zato ne treba da čudi podatak da u Srbiji ima i 4.481 nelegalna deponija, čije stanje i šteta koju prouzrokuju može samo da se zamisli. Na 97% svih deponija ne vrši se nikakva obrada otpada, a dim je u maju zabeležen na 101 deponiji.

Dr Ivan Gržetić, dekan Hemijskog fakulteta u Beogradu, istakao je na jednom televizijskom gostovanju, dve-tri nedelje nakon početka požara, da bez obzira na to što su izmerene vrednosti u okviru dozvoljenog, u dimu ima još jedinjenja koja isparavaju zajedno s toplim gasovima, a za koje ovde nema opreme koja bi njihovu koncentraciju izmerila. Dakle, o opasnosti onoga što je gorelo, i što gori, može samo da se spekuliše.

Spalionica koja je nametnuta kao rešenje u hijerarhiji upravljanja otpadom poslednji je mogući korak. U procesu spaljivanja otpada nastaju ogromne količine šljake koju treba odlagati i toksičnog otpada za skup izvoz, jer ovde ne postoji postrojenje za njegov tretman. Takođe, tokom spaljivanja otpada oslobađa se velika količina gasova koja doprinosi efektu staklene bašte, pre svega ugljen-dioksida, a u zavisnosti od stanja filtera i kvaliteta primenjene tehnologije emisija štetnih gasova može biti različita. Posebno je upitno koliko će vremena biti potrebno da se spali ovolika količina otpada, kao i kakvu bi emisiju štetnih gasova ispustila plastika iz 70-ih i 80-ih godina prošlog veka.

Alternativa je takozvani zero waste sistem, odnosno proces koji podrazumeva prvo prevenciju nastanka otpada, zatim ponovnu upotrebu i reciklažu, i tek onda sagorevanje. U državama sa razvijenim ekološkim strategijama teži se da preko 95% otpada bude ponovo upotrebljeno, reciklirano ili obrađeno, a da se samo oko 5% odlaže. U Srbiji se, primera radi, reciklira svega 15% otpada, dok je EU taj procenat preko 50%.

Vinca_ilustracija Monika Lang

Društveni aspekt

Radnici javnog preduzeća Gradska čistoća, koji rade i na deponijama, održali su štrajk upozorenja krajem 2016. godine zbog nezadovoljstva zaposlenjem na ugovor o privremeno-povremenim poslovima preko raznih agencija. Njih je oko 950 od 1.600 zaposlenih zaposleno „na ugovor“, neki i po deset godina. Oni tako nemaju pravo na godišnji odmor ili bolovanje i pored izuzetno teških radnih uslova.

U Srbiji 75% sirovina reciklažnoj industriji obezbeđuju neformalni sakupljači sekundarnih sirovina – od njih industrija i država ostvaruju višemilionske profite bez ikakvih ulaganja jer sakupljače država ne prepoznaje kao radnike, i stoga oni nemaju nikakva prava. Spalionica će obezbediti svega 33 radna mesta, dok kao neformalni skupljači rade neki od 35.000 socijalno ugroženih stanovnika, od kojih su većina Romi. Najviše su na udaru zagađenja od „Vinče“ bili upravo stanovnici neformalnog romskog naselja koje se nalazi svega nekoliko stotitina metara od deponije.

Razvijanje zelene ekonomije zapošljavanjem sakupljača otpada, kojih u Beogradu ima nekoliko hiljada, integrisalo bi ugrožene stanovnike u društvo, oni bi stekli osnovna prava i mogućnost za pristojniji život, a otpad koji bi završavao u spalionici bio bi višestruko smanjen.

Ekonomski aspekt

Početkom ove godine izmenama zakonodavnih okvira omogućena je privatizacija javno-komunalnih preduzeća, čime je profit stavljen ispred interesa građana. Javno-komunalna preduzeća su već decenijama zloupotrebljavana za partijska zapošljavanja, što je zapravo srž  problema, a ne državno vlasništvo kao takvo.

Brojni internacionalni primeri pokazali su da javno-privatna partnerstva nisu održiva i nisu u interesu građana ‒ u Evropi i šire je talas rekomunalizacije i remunicipalizacije komunalnih usluga. Gradovi poput Pariza, Berlina i Barselone vraćaju komunalne usluge u javni sektor, i plaćaju vrlo visoke penale zbog raskida ugovora o javno-privatnim partnerstvima koja su sklopili pre par decenija.

Državna strategija za upravljanje otpadom predviđa otvaranje 29 regionalnih sanitarnih deponija, transfernih stanica, 44 reciklažna centra, centara za kompostiranje i spalionica komunalnog otpada. Većina nije sprovedena u delo uz najčešće obrazloženje da nema dovoljno sredstava. Tek krajem 2016. godine vlada je osnovala Zeleni fond, čiji je cilj da kompanije plate nadoknadu državi za štetu koju svojim poslovanjem nanose životnoj sredini, a da se prikupljena sredstva usmeravaju ka daljem razvoju reciklažne industrije. Međutim, primera radi, već godinama se naplaćuje ekološka taksa, a ta sredstva se očigledno nenamenski troše.

Stručnu pomoć Gradu Beogradu u formiranju ovog javno-privatnog partnerstva pružila je Međunarodna finansijska koroporacija, članica grupacije Svetske banke. Francusko-japanski konzorcijum „Suez i Itochu“, poznat po privatizacijama širom sveta uz pomoć globalnih centara moći, jedini je dostavio obavezujuću ponudu za javno-privatno partnerstvo na dvadeset pet godina od 38.278.900 evra na godišnjem nivou. U obavezi će biti da izgradi spalionicu, odnosno postrojenje za proizvodnju toplotne i električne energije iz otpada koju će preuzeti Beogradske elektrane. Cena odnošenja i tretmana otpada će se povećati dva do četiri puta, sudeći po iskustvu drugih država.

Odluka nametnuta odozgo, bez učešća i odlučivanja građana i stručne javnosti, na netransparentan, i samim tim, moguće, koruptivan način, nije poželjan vid upravljanja gradom. Dodatno finansijsko opterećivanje građana odlukom koju oni nisu doneli, i koja nije poželjna ni u jednom od gore navedenih aspekata, istaklo je niz problema manje vidljivih široj javnosti, a sa njom ona sada mora da se pozabavi i reši na istinski demokratski, ekološko osvešćen, socijalno pravedan i ekonomski održiv način.

Autor: Lav Mrenović

Ilustracija: Monika Lang

Advertisements

Novi, četrdeseti broj magazina LICEULICE: Budućnost će ili biti zelena ili je neće biti

Stigli smo do još jednog malog jubileja – naime, od ove nedelje je na ulicama 40. broj  magazina Liceulice! Nastavaljamo da vršimo našu misiju, podjednako posvećeni, u istom duhu i tempu! Liceulice je u stalnoj egzistencijalnoj neizvesnosti i bez vaše podrške naši prodavci neće uspeti da unesu promenu u  svoju sumornu svakodnevnicu.

U novom broju ZELENO donosimo vam niz tekstova koji na različite načine pokušavaju da objasne zašto je važno da zelene politike budu u samoj osnovi pravednijeg i boljeg društva za koje se borimo. Zanimale su nas veze između raznih fenomena iz naše stvarnosti – od poplava/vrućina/požara do siromaštva, migracija i jednakosti – sa jedne strane i politika koje se tiču odnosa prema prirodi i prirodnim resursima sa druge. Želeli smo da ukažemo na to kakve su politike dovele do stanja u kojem jesmo, ali i da ponudimo alternativne i drugačije političke obrasce – obrasce koji bi sistemski prišli rešavanju ovih problema, a ne da ih svode samo na to da svako indvidualno odluči da li ćemo da gasimo svetlo kada izlazimo iz kuće ili koliko ćemo vode da trošimo ili ne.

U novom broju možete čitati i tekst Luke Matića u kojem se bavio time šta sve podrazumevaju zelene politike i zašto su nam one preko potrebne, tekst Marije Olge Žišić Mogbulu koja je pisala o tome kako naši gradovi mogu postati „zelengradovi“, kao i, recimo, tekst Lava Mrenovića o raznim aspektima problema deponije u Vinči. Takođe, predstavili smo i različite građanske inicijative koje se bave ekološkim pitanjima.

Tu su i naše stalne teme i rubrike: Tako  možete pročitati još jednu priču naše stalne saradnice Dragane Nikoletić, ovoga puta o našim  prodavcima Bojani i Petru, dok je pismo sebi mlađoj ovoga puta napisala Irina Subotić.

Naravno osim tekstova, temom broja smo se bavili i kroz vizuelne sadržaje – što se najbolje može videti na naslovnici i brojnim ilustracijama koje je za ovaj broj našeg magazina uradila Monika Lang.

Podržite Liceulice! Kupujte magazin od naših prodavaca, jer, kao što već znate, kupujući Liceulice pomažete mnogima, a čitajući Liceulice pomažete sebi.

Ako prodajna mreža još nije stigla do vašeg grada, pretplatite se, donirajte u skladu sa svojim mogućnostima, ili poručite neki predmet iz naše aktivističke kolekcije Iz dobrih razloga, koja je dostupna i preko Kupinda. Ukoliko živite u inostranstvu, na raspoluganju vam je naš  Paypal račun.

Liceulice 040_Monika Lang

Nije za jelo

Teško da ćete naći osobu koja će vam reći da podržava nasilje, rasizam, da želi da živi u zagađenom okruženju i da je potpuno nezainteresovana za svoje zdravlje. Ipak, ogromna većina ljudi uvučena je u konzumerske prakse koje nameću industrija hrane, mode, hemije i lekova te industrija zabave ‒ industrije koje eksploatišu životinje, ostavljaju dramatičan ekološki otisak i normalizuju kulturu nasilja i ignorisanja.

Srećom, postoji prostor za optimizam, s obzirom na to da se sve više ljudi interesuje za vegetarijanski i veganski način života. O tome se govori kao o rastućim trendovima, ali i kao o stepenici ka zdravijoj i odgovornijoj budućnosti.

Neke kulture i religije odavno insistiraju na nekonzumiranju namirnica životinjskog porekla. Koncept vegetarijanstva ni u Evropi nije tako nov. Kako se navodi na sajtu vegansociety.com, prvi vegetarijanski kuvar koji je isključio i upotrebu jaja i butera objavljen je u Engleskoj 1849. godine (Kitchen Philosophy for Vegetarians by William Horsell of London). Vegetarijansko društvo osnovano je u Americi 1850, a reč „vegan“ prvi put je upotrebljena u kuvaru iz 1946. godine. Važno je naglasiti,  posebno kada je reč o veganstvu, da nije stvar samo u režimu ishrane, već u generalnom odnosu prema upotrebi životinja, odnosno potrebi za promenom u svim sferama u kojima postoji njihova eksploatacija.

Kako se menjalo ekonomsko okruženje, menjale su se i naše prehrambene i konzumerističke prakse, iako se na njih uglavnom gleda u kulturološkom ključu. Film Food Inc ukazuje na dramatične promene u našoj ishrani u poslednjih pedeset godina u odnosu na prethodnih deset hiljada godina.

Servira nam se meso modifikovanih izobličenih životinja uzgajanih u nehumanim uslovima, zlostavljanih, brutalno ubijenih, prerađeno, spakovano u primamljiva pakovanja i poslagano u supermarkete. Kokoške su, primerice, modifikovane tako da rastu brže i imaju više belog mesa. U jednom trenutku njihove kosti ne mogu to da izdrže te one ne mogu da se kreću. Mnoge uginjavaju uvaljane u fekalije. Ostale bivaju brutalno ubijene. Ta industrija je nemilosrdna i prema ljudima koji je održavaju: farmeri se guše u dugovima u koje su ušli kako bi izgradili farme, pri čemu im se stalno nameću novi uslovi zbog kojih moraju dalje da se zadužuju kako bi ostali u igri.

Usled kljukanja životinja antibioticima uzgajivači i konzumenti neretko razvijaju alergije na njih. Odvratne poslove sakupljanja i ubijanja životinja često obavljaju radnici u statusu ilegalnih imigranata. Krajnji korisnici, kako pokazuju različita istraživanja, konzumacijom (ovakvog) mesa povećavaju rizike od niza bolesti.

Patnja životinja proteže se i na modnu industriju, koja uporno rabi pećinske prakse korišćenja krzna za odevanje, potom na medicinsku i hemijsku industriju koje sprovode stravične nepotrebne eksperimente na životinjama, a ne zaostaje ni industrija zabave (bilo da govorimo o filmovima, cirkusima, zoo vrtovima), u čijem temelju stoje prakse zlostavljanja životinja, eufemistično nazvane dresurom.

Iako su sve češće zabrane testiranja na životinjama, zabrane držanja životinja u zatočeništvu, zakoni o dobrobiti životinja, kao i apeli međunarodnih institucija da se u cilju iskorenjivanja gladi i očuvanja planete pređe na vegansku ishranu i sl., još je veliki put do potpunog oslobođenja životinja.

Nije-za-jelo_Ilustracija-Vanja-Vikalo-Linnch

Film Eartlings ilustrativno prikazuje vezu između rasizma, seksizma i specizma. Feminističko delo Seksualna politika mesa autorke Kerol Dž. Adams ukazuje na patrijarhalnu matricu u odnosu prema mesu, mapirajući obrasce tretiranja ženskog i životinjskog tela kroz objektifikaciju, fragmentaciju i konzumiranje. U okviru zelenog i levog pokreta sve je više aktivista koji insistiraju na temeljnoj promeni odnosa prema životinjama kao jednom od ključnih preduslova za humanije i ekološko društvo. Od 2011. godine registruje se konstantan porast interesovanja za vegetarijanstvo i veganstvo, a Google Trends predviđa dalji rast. Raste i broj naučnih radova na polju medicine koji se bave biljnom ishranom.

Argumentacija u prilog veganstvu koncentriše se uglavnom oko etičke, zdravstvene i envajromentalističke ravni. Vegetarijci i vegani neretko se susreću sa „argumentom“ o prirodnoj selekciji i evoluciji koji navodno daje ljudima pravo da eksploatišu životinje, što je čist primer socijaldarvinizma i manjka znanja o ljudskom telu. No u prvom redu je ključno istaći da je nepotrebno i nedopustivo da životinje trpe bol, žive u lošim uslovima i budu ubijane zarad ljudi, koji na ovom nivou razvitka mogu na drugačiji način zadovoljiti svoje potrebe.

Oni maliciozni postavljaju pitanje dokle se ide u uvažavanju životinjskih prava, te da li se onda treba boriti i za zaštitu virusa i bakterija (?!). Iako vole da ističu da je jedenje mesa doprinelo razvoju mozga, nesposobnost da se napravi razlika između svesnih organizama koji osećaju bol i imaju osećanja i onih nesvesnih nameće pitanje čemu služi takav mozak. Upozorenja na ekološkoj ravni pokazuju da uzgoj stoke dovodi do krčenja šuma, uništavanja biodiverziteta, erozije zemljišta, zagađivanja vode. Stočarstvo čak u većoj meri doprinosi efektu staklene bašte od upotrebe benzina u vozilima. Na kraju se treba setiti i da ogromne količine hrane proizvedene po cenu ovakvog ekološkog otiska bivaju bačene. Dalje, treba imati u vidu da veliki deo naših prihoda odlazi na lekove i tretmane kojima pokušavamo da saniramo posledice loše ishrane bazirane na životinjskim proizvodima. Na tom tragu, mnogi danas propagiraju veganstvo u čisto antropocentričnom ključu, ukazujući na pozitivne efekte koje balansiran veganski režim ishrane ima u rešavanju problema gojaznosti, visokog krvnog pritiska, artritisa te smanjenja rizika od srčanih bolesti, karcinoma i sl. Razna istraživanja navode i da veganska ishrana unapređuje sportske performanse, podiže nivo energije, ojačava imunitet, produžava životni vek, ali i redukuje loše telesne mirise.

Aktivisti ističu da je hrana političko pitanje, gde se svakog dana suočavamo sa izborom kako utičemo na životinje, prirodno okruženje i klimu. Planeta neće još dugo moći da izdrži ovakav pritisak na resurse. Naučnici upozoravaju da će čak i s novim tehnologijama i daljim intenziviranjem proizvodnje, milioni ostati gladni (pri čemu je važno naglasiti da je problem prvenstveno u načinu korišćenja i raspodele, odnosno monopolizaciji resursa i tehnologije), a sve to će pratiti pogoršavanje klimatskih uslova i otimanje o vodne rezerve s kompanijama.

Međunarodne institucije sada propagiraju sezonsku i lokalno proizvedenu hranu. Postoje pokreti koji se pokušavaju vratiti „jednostavnom“ životu i sklanjaju se u industrijski još nekolonijalizovane delove. Evidentno je da nam treba nov sistem baziran na humanom odnosu prema životinjama i odgovornosti prema prirodi, u kojem bi se drugačije proizvodili i raspodeljivali hrana i dobra. U tom smislu ovo je borba i na ličnom i na kolektivnom planu.

Dok ne uspemo da promenimo sistem, možemo doprineti smanjenju patnje životinja: birati proizvode koji nisu životinjskog porekla niti su testirani na životinjama, bojkotovati sadržaje u kojima se zlostavljaju životinje, usvajati a ne kupovati ljubimce, podržavati akcije za zaštitu životinja i unapređenje prirodnog okruženja.

Hoćemo li mi biti generacija koja će napraviti revoluciju?

Statističke procene:
• Ljudi godišnje ubiju 53.000.000.000 kopnenih životinja.
• Samo u najvećoj klanici na svetu se dnevno ubije
32.000 svinja.
• Da bi se napravio jedan hamburger potrebno je više od 3,5 kvadratnih metara zemljišta.
• Prosečan obrok putuje 2414km (1500 milja) od farme do super marketa.
• 33% plodne zemlje se koristi za proizvodnju stočne hrane.
• Poljoprivreda u svetu, kako se navodi, troši 70% raspoložive slatke vode od čega trećina odlazi na stočarstvo.
• Potrebno je više od 15.500l vode kako bi se proizveo kilogram govedine i 1250l za  proizvodnju iste količine žita.
• Životinje jedu više belančevina nego što mogu proizvesti: za svaki kilogram belančevina životinjskog porekla, životinja pojede skoro 6kg biljnog proteina.
• Godišnja prosečna potrošnja mesa po stanovniku u svetu nešto je veća od 40kg, ali je u  razvijenim zemljama više od dva puta veća nego u zemljama u razvoju.
• Vegani ostavljaju 41,7% manji otisak u vidu gasova koji doprinose efektu staklene bašte u odnosu na otisak mesojeda i 13,9% manji nego otisak vegetarijanaca.
• Indija prednjači po broju ne-mesojeda gde se procene kreću do 40% stanovništva (2006), a zanimljivi su i Tajvan sa 13% (2007), Izrael 13% (2013), Ujedinjeno kraljevstvo do 11% (2002), Italija 10% (2009), Švedska 10% (2014), Austrija 9% (2013), Nemačka 9%(2009), Brazil 8% (2012), Kina 5% (2013). U našem okruženju prednjači Slovenija.

Autorka: Marija Jakovljević

Ilustrator: Vanja Vikalo Linnch

U PRODAJI JE NOVI 39. BROJ MAGAZINA LICEULICE

Na ulicama je novi, 39. broj magazina Liceulice. Leto je  na izmaku, a se septembrom dolaze nam nove radosti dobrog čitanja i dobrog delanja. Tokom čitave 2017. godine iz meseca u mesec zapošljavali smo sve više i više prodavaca, pa u istom tempu nastavljamo i sada. Liceulice i njegovi  prodavci neće uspeti bez vaše stalne podrške. Zato požurite da pronađete svog prodavca i kupite Vaš primerak.

U novom broju, uz poruku: „ Potrebno je puno godina da se postane mlad“ , donosimo vam niz tekstova koji se na različite načine bave jako važnom temom – starošću. Zanimalo nas je koje su sve to tačke u društvu u kojima se može primetiti nedostatak sistematske brige o starima, koji su modeli koji bi te nedostatke mogli ispratiti, ali nas je i zanimalo da dekonstruišemo i dominantne matrice o tome kako starost treba da izgleda i da, umesto njih, ponudimo neka sasvim druga viđenja.

Tako u novom broju možete čitati i tekst Roberta Kasumovića u kojem se autor bavi životom starih na selu, tekst Jelene Lalatović koja se bavila sve učestalijim prinudnim iseljenjima ljudi koja, nažalost, često pogađaju baš stare, kao i intervju sa Jelenom Višnjić koja je govorila o tome kakvi se sve odnosi moći kriju iza dominantnih slika u medijima, pogotovo iza načina kako su u medijima najčešće predstavljene starije žene. U novom broju donosimo vam i priče o najrazličitijim akcijama, kampanjama i inicijativama – kako domaćim, tako i onima iz inostranstva – kojima je cilj da olakšaju i poboljšaju život starijih. Takođe, u novom broju vam donosimo i  literarne tekstove u kojima se različiti autori bave temom starosti, od Ranka Bugarskog u našoj redovnoj rubrici „Pismo meni mlađem“ do Borhesa, od Davida Albaharija do Čarlsa Simića.

Kao i uvek i u novom broju donosimo  niz tekstova koji se bave i drugim „našim“ temama  po kojima smo već prepoznati kod čitalaca.  Tako su naše saradnice Tijana Dazdarević i Selma Čustović pisale o problemima vezanim za radnu i poslovnu sposobnost, o radu institucija kao što je centar za socijalni rad i velikim poteškoćama sa kojima se susreću osobe lišene, najčešće bez osnove, poslovne sposobnosti. I ovaj put je tu feljton, koji objavljujemo u saradnji sa izdavačkom kućom Clio. A u novom broju možete pročitati i intervju koji je naša stalna saradnica Dragana Nikoletić uradila sa Damirom Poljakom, jednim od redovnih prodavaca našeg magazina, u kome je Damir na živopisan način izneo svoju vrlo zanimljivu životnu priču.

Naravno, osim tekstova, temom broja smo se bavili i kroz vizuelne sadržaje – što se najbolje može videti na naslovnici i brojnim ilustracijama koje je za ovaj broj našeg magazina uradila Sanja Drakulić.

Podržite Liceulice! Kupujte magazin od naših prodavaca, jer, kao što već znate, kupujući Liceulice pomažete mnogima, a čitajući Liceulice pomažete sebi.

Ako prodajna mreža još nije stigla do vašeg grada, pretplatite se, donirajte u skladu sa svojim mogućnostima, ili poručite neki predmet iz naše aktivističke kolekcije Iz dobrih razloga, koja je dostupna i preko Kupinda. Ukoliko živite u inostranstvu, na raspoluganju vam je naš  Paypal račun.

LUL 39_Sanja Drakulic

IZ DNEVNIKA JEDNOG PRODAVCA

Zovem se Vladimir Janković. Imam trideset osam godina. Od prošlog leta, posle duže pauzom zbog psihološke krize, prodajem magazin Liceulice. Kao osoba s problemom s mentalnim zdravljem, član sam udruženja korisnika psihijatrijskih usluga „Duša“. Prodaja magazina mi je prvi posao koji radim otkad sam, pre nesto više od desetak godina, dobio dijagnozu psihoze, što me je učinilo „teško upošljivim“.

Ulica u velikoj meri konstruiše identitet  prodavca uličnih novina. On ima svoju lepu i ružnu stranu. Lepša strana ovog društvenog konstrukta je imidž prodavca koji ‒ regrutovan iz redova neke od marginalizovanih grupacija, uz stigmu i neretko autostigmu i otežavajuće socijalne okolnosti ‒ pokušava da radi i bude koristan sebi i drugima. Kroz par primera pokušaću da predstavim drugu, mračniju stranu ove društvene konstrukcije.

Iskustva koja slede sakupljena su tokom ulične prodaje našeg časopisa. Naravno, ona ne predstavljaju celovito iskustvo mene kao prodavca. Nisu pomenuta mnoga  lepa iskustva prodaje časopisa publici koja redovno ili s vremena na vreme kupuje naš časopis, iskustva s ljudima koji su upoznati s konceptom i funkcionisanjem časopisa Liceulice, i koji redakciji i prodavcima daju stimulans i podršku koja neizmerno mnogo znači. Ovde  su opisana neka moja  iskustva kao  „sektaša izmanipulisanog parama i ideologijom Džordža Soroša i Evropske unije“

Atelje 212

Gužva ispred ulaza pred predstavu. Prolazim s primerkom magazina Liceulice i nudim ga okupljenoj publici.

Čovek srednjih godina u sakou i kravati prilazi mi i kaže: „Nemam ništa lično protiv vas, ali vi ste žrtva prevare. Ljudi koji pišu, štampaju i šalju vas da prodajete časopis dobijaju veliki novac od Soroša i Evropske unije da bi vam tobože pomogli, a vi dobijate neznatni deo donacija koje oni zadržavaju za sebe. Uz to propagirate Soroševu ideologiju i ideologiju Evropske unije! Zašto bih ja kupio taj časopis? Ja sam njihov ideološki protivnik, a i ne želim da učestvujem u manipulaciji koja se nad vama vrši!“

Kažem: „Hvala, imate pravo na svoje mišljenje“, i odaljim se, mada nastavljam da razmišljam o tome što sam čuo. Neistine me bole, u meni počinje da tinja bes i uskoro se vraćam pomenutom gospodinu i počinjem da mu objašnjavam kako to nije baš tačno. Kako sam zahvalan jer sam dobio kakav-takav posao kao dugogodišnji psihijatrijski pacijent. Kako se tim Liceulice ponaša brižno prema svojim prodavcima, kako su zaista senzibilisani za rad s marginalizovanim grupacijama, kako je 50% od prodaje prilično dobar profit… A što se tiče tobožnjih velikih para iz inostranstva, pa cela država je na donacijama Evropske unije. Državna psihijatrijska bolnica u kojoj se lečim ima dvanaest zvezdica na ambulantnim kolima koja su donacija Evropske unije! Osvrćem se na njegovu izjavu da Liceulice širi soroševsku i EU ideologiju ‒ kažem mu da prelista naš časopis i uveri se da to nije tačno ‒ okrećem aktuelni broj magazina na strani na kojoj je intervju s katoličkom monahinjom koja tvrdi da je Evropska unija totalitarna organizacija! „Pa to je zapravo sasvim suprotno od toga što vi tvrdite da prodajemo!“, kažem.

Ovo poslednje bilo je presudno.

Zbunjeno gleda u pomenuti članak i pomalo nesigurno, i izvinjavajućim tonom kaže: „Hajde kupiću ti… Uspeo si da me ubediš. Kupiću, ali samo zato što se ti baš trudiš da ga prodaš“.

Ne radi se o tome da sam morao da mu prodam primerak magazina po svaku cenu! Radi se o tome da sam iz inata osetio potrebu da po skoro svaku cenu promenim njegova pogrešna uverenja.

Dnevnik jednog prodavca

Narodna biblioteka

Štandovi na kojima se uglavnom prodaju polovne knjige, ali i nakit, u blizini autobuske stanice. Gomilica ljudi okupljenih ispred štandova, razgledaju knjige, artitkle ili naprosto čekaju prevoz.

Liceulice!“, kažem glasno, mašući časopisom… „Da li je neko zainteresovan?“ Odjednom se čuje dranje: „Beži odavde! Ne uznemiravaj mi mušterije! Ja barem prodajem ogrlice za sreću, a ti prevaru!“. Okrećem se i vidim starijeg neobrijanog prodavca narukvica kako urla, obučen u staru, pohabanu odeću. lz njega zrači ozlojeđenost, beznađe i siromaštvo.

„Beži odavde! Vi što prodajete to ste prevaranti ‒ pogledaj se na šta ličiš!“

Ljudi koji čekaju autobus na obližnjoj stanici počinju da se okreću jer prodavac urla takvim tonom da njihovi pogledi postaju zabrinuti. Verovatno su se uplašili da će prisustvovati sceni uličnog nasilja.

„Na šta ličim?“, upitah. „Ne ličiš ni na šta zbog svih tvojih bolesti od kojih boluješ! Svi vi što prodajete te novine ste bolesni!“

Ne znam zašto, ali u tom momentu umesto straha ili povređenosti počinjem da osećam duboku empatiju prema razbesnelom, frustriranom čoveku, počinjem da razmišljam o njegovom teškom životu prodavca uličnih narukvica za sreću, napuštam mesto prodaje i izlazim mu iz vidnog polja.

Prirodno-matematički fakultet

Šetam parkom nudeći Liceulice ljudima koji sede na klupama, među kojima i mladoj doteranoj dami koja, sedeći na klupi, čeka da se njen pas istrči po parku.

„Zašto to radite? Uznemiravate me, neću vam kupiti…“

„Izvinite, molim vas“, kažem pomalo potišteno.

„Ne shvatajte to lično, nemam ništa protiv vas, već protiv ljudi koji vas šalju. Uznemiravate ljude po parkovima, na ulici. Ali nisti vi krivi, već ljudi koji vas šalju. Ništa lično. Živim u centru, i svaki dan me uznemiravaju vaši prodavci.“

„Izvinjavam se. Nije mi bila namera“, kažem na najpristojniji i najuljudniji mogući način, i prelazim na drugu stranu staze kojom prolazi mladić koji izgleda totalno neupadljivo. Ponudim mu Liceulice. Dobijam odgovar na engleskom: „Ne razumem srpski“.

„Izvinite, nisam znao da ste stranac“, odgovaram na engleskom. Pretpostavljajući da ne želi da kupi časopis na srpskom.

„Kakav je to časopis? Možete li mi objasniti, molim vas. Sviđa mi se dizajn naslovne stranice. Ja sam dizajner…“

Mlada dama koja je upravo odbila da kupi časopis počinje zainteresovano da gleda i sluša razgovor.

Objasnim mu šta je Liceulice i pitam ga odakle je i šta radi u Beogradu.

Ispostavlja se da je mladić dizajner iz Švajcarske, da mu se sviđa dizajn naslovne stranice, i da će samo zbog toga kupiti časopis iako ne razume srpski. Takođe kaže da mu se sviđa ideja časopisa, da ima senzibilitet za marginalizovane društvene grupacije i da je i sâm volontirao u Švajcarskoj radeći sa izbeglicama. Mlada dama pomno prati razgovor. Pošto sam mu rekao da se kao osoba s problemom s mentalnim zdravljem kvalifikujem za prodavca i da mi kupovinom časopisa pomaže, rekao mi je da ima druga i cimera koji je patio od teške depresije i anksioznosti, i da razume problematiku mentalnog zdravlja. Potom smo se raspričali o psihijatriji, Karlu Gustavu Jungu, njegovom sunarodniku psihijatru, ali i o Gigeru (švajcarskom umetniku koji je dizajnirao monstruma za film „Osmi putnik“ Ridlija Skota), muzici (ispostavilo se da obojica volimo Bjork i Radiohead). Priča bi trajala i duže, ali ja sam morao da radim. Volim da se držim plana koji zacrtam, a tiče se broja časopisa koji treba da prodam u određenom roku. Kada smo se rastali, seo sam na obližnju klupu da se malo odmorim. Dama koja je odbila da kupi časopis od mene sa obrazloženjem da su prodavci magazina napadni, pošto je sve vreme slušala moj razgovor s mladim Švajcarcem, prilazi, pruža pare i kaže: „Uzeću jedan. Ne želim da to što sam vam rekla shvatite lično“, uzima časopis i dignutog nosa brzo odlazi, sa izrazom lica koji odaje mešavinu iznerviranosti i čudnog ponosa.

Vidimo se na ulici 🙂

Autor teksta: Vladimir Janković

Ilustracija: Jelena Jaćimović Jachim.99