Na koga se odnosi izbeglička kriza?

Prošlo je više od dve godine od izbijanja „izbegličke krize“. „Migrantska kriza“ je izraz koji evropski i domaći zvaničnici upotrebljavaju kada destine hiljada izmučenih ljudi koji preživljavaju u nehumanim uslovima izbegličkih kampova pokušavaju da prikažu kao grupu entuzijastičnih putnika u potrazi za boljim životom. Međutim, i izraz „izbeglička kriza“, iako donekle uviđavniji prema ljudima koji se nalaze u retko ranjivom i nezavidnom položaju, zapravo mnogo više prikriva stvarnost nego što uistinu objašnjava životne okolnosti u kojima se nalaze izbeglice, ali i oni koji posreduju u njihovom uključivanju u nove sredine.

Marko Risović / Kamerades kolektiv

Reč „kriza“ označava trenutak odluke, potencijalne promene, a odatle i nestabilnosti, a stotine hiljada ljudi koji bežе iz ratom i siromaštvom razorenih područja ima samo jedan izbor – da pokuša da preživi izlažući se zloupotrebi krijumčara i trgovaca ljudima. Kriza takođe označava i radikalni diskontinuitet, a situacija u kojoj se nekadašnji stanovnici Sirije, Avganistana, Iraka nalaze posledica je kontinuiranih razaranja i imperijalnih projekata NATO-a, za koje su političari koji sada sebi daju za pravo da klasifikuju ljude koji beže od ratova (izbeglice) i ljude koji beže od gladi („ekonomski migranti“) glasali u parlamentu. Diskontinuitet ili kriza se, dakle, odnosi na nas, građanke i građane Evropske unije i njene periferije, koji skupljamo humanitarnu pomoć, nastojimo da pokažemo solidarnost sa izbeglicama i nadamo se da će vreme u kome ljudi orgnuti ćebadima satima čekaju sedeći na asfaltu ispred autobuske stanice uskoro postati prošlost. Dalje, kriza označava i trenutak u drami kada radnja dostiže vrhunac, a zatim sledi razrešenje. No izbeglička kriza se, po svemu sudeći, kako vreme prolazi dodatno zaoštrava preko leđa izbeglica, a kraj njihovim mukama se i ne nazire. Države poput naše, čija je uloga da čuvaju granice Evropske unije, pooštravaju mehanizme kontrole kretanja izbeglica, zbog čega je ogroman broj ljudi praktično interniran – dok im je sloboda kretanja ograničena, te mesecima čekaju da pređu granicu, izbeglice su izložene policijskom teroru, krijumčarima, a oni najsiromašniji i najugroženiji, među kojima ima mnogo maloletnih osoba bez pratnje odraslih, gurnuti u prostituciju.

Ako, pored lingvističke analize, posegnemo i za istorijskom perspektivom kroz koju možemo da čitamo i promišljamo pitanja migracija i izbeglištva, shvatićemo koliko se brzo može ogolеti politička suština ovih pojmova.

Pre izbijanja Drugog svetskog rata smo se još više vređali ako bi nas neko nazvao izbeglicama. Tvrdili smo da smo samo obični imigranti koji su svojevoljno došli u zemlju svog izbora i da naša situacija nema nikakve veze s takozvanim jevrejskim problemom. Da, mi smo imigranti i pridošlice koje su napustile svoju zemlju iz čisto ekonomskih razloga, ili zato što jednog lepog dana prosto više nismo želeli da živimo u njoj. U novoj zemlji smo započeli nov život, i to je sve. To mogu samo jaki i optimistični ljudi. Zato smo mi veliki optimisti“, napisala je Hana Arent u svom čuvenom eseju „Mi izbeglice“.

Rečima poput migrant/imigrant/migracija pomoću gotovo naučnih, kvazineutralnih kategorija prikriva se istina o uslovima koji ljude primoravaju na takve odluke. Ukoliko te izraze koriste pripadnici/e marginalizovane grupe kao strategiju mentalnog otpora, reč je o jednoj vrsti političke imaginacije koja ljudima pomaže da iskustvo prošlosti integrišu u sadašnjost novih kolektiva. Ako pak te reči dolaze iz usta visokih zvaničnika koji, izbegavajući da izgovore reč „izbeglica“, zapravo izbegavaju da ih se pozove na odgovornost, nedvosmisleno se radi o političkoj manipulaciji. Ako je smisao istine, kao što je tvrdila Hana Arent, zaista u tome da zauzdava moć, onda je insistiranje na terminološkim razlikama važan korak ka nepristajanju na podvalu vladajućih elita da izbeglice delimo na one koji se, bežeći od rata, bore da prežive i na one koji će, u potrazi za lagodnijim životom, sutra „oteti“ naša radna mesta.

Ponižavajući tretman svih neevropljana u granicama Evropske unije, sažet u toksičnom stereotipu o migrantu koji uzima nečiji posao ili zlupotrebljava socijalnu pomoć, posledica je toga što ni države koje sačinjavaju taj savez nemaju jednaku političku i ekonomsku moć. Tako je „migrantska kriza“ u potpunosti razvejala odavno okrnjeno optimističko uverenje da će i oni s periferije Evropske unije jednog dana živeti po evropskom standardu.

U političkoj filozofiji Hane Arent optimizam je uvek šifra kojom se kamuflira očaj i nemoć. Stoga bi se moglo reći da je odsustvo optimizma kod svih onih koji su „na terenu“, odnosno svih onih koji su posredno ili neposredno zainteresovani za to da se izbeglička kriza razreši u korist izbeglica, signal da je vreme za otpor, tj. za gramšijevski „pesimizam intelekta, optimizam volje“.

Iako kontekst o kojem piše Hana Arent, egzodus nemačkih Jevreja tokom 30-ih godina prošlog veka, nije uporediv sa uslovima u kojima se nalaze tražioci azila širom Evropske unije i izbeglice u Srbiji, esej „Mi izbeglice“ danas je relevantan jer nas upućuje kako na suštinsku, iskustvenu razliku između „migranata“ i „izbeglica“, tako i na istoriju jedne političke vizije koja je, kada se radi o izbegličkim pitanjima i ljudskim pravima izbeglica, i danas od izuzetnog značaja. „Zajedništvo evropskih naroda raspalo se onoga časa kada su dozvolili, i zato što su dozvolili, da najslabiji među njima bude isključen i progonjen“, zaključuje Arentova.

Da je izbeglice potrebno zaštititi na univerzalana način − međunarodnim zakonodavstvom − jeste ideja koja se javila nakon opštedruštvene kataklizme Drugog svetskog rata. Da su transnacionalna jedinstva neophodna radi sprečavanja okolnosti koje proizvode masovna i prinudna kretanja stanovništva, ideja je nastala nakon Prvog svetskog rata, a doživela je procvat posle Drugog svetskog rata.  S obzirom na to da Evropska unija, makar nominalno, baštini ovu tradiciju, ne treba da nas čudi razočaranje koje je nedostatak političke volje u Evropskoj uniji da se pruži pomoć izbeglicama izazvao među mnogima koji su Evropsku uniju videli kao garant slobode i jednakosti.

Ogolivši činjenicu da je za evropske institucije neometano kretanje novca daleko veći prioritet od slobodnog kretanja ljudi, izbeglička kriza zapravo je postala kriza Evropske unije. Uzrok te krize leži u osnovama na kojima je ta unija uspostavljena – ekonomska moć, a ne solidarnost i jednakost među narodima. Optimizam onih koji se još uvek uzdaju u to da će Evropska unija omogućiti „normalan život“ izbeglicama zapravo prikriva, rečima Hane Arent, „beznadnu tugu asimilacije“.

Da bismo mogli izgraditi Evropu utemeljenu na istinskom međusobnom poštovanju i transnacionalnoj solidarnosti, neophodno je da uvidimo svoju odgovornost, još jedan važan koncept po kome je politička filozofija Hane Arent prepoznatljiva, u izgradnji alternative.

Imperijalizam, politika održavanja ekonomske prevlasti kapitalističkih supersila putem uspostavljanja kontrole nad drugim zemljama,  globalan je sistem koji proizvodi ratove i glad od kojih ljudi s Biskog istoka beže. No ovaj globalni poredak opstaje umnogome zahvaljujući lokalnim poslušničkim režimima. S obzirom na to da živimo pod jednim takvim režimom, ukoliko nas patnja izbeglica iole dotiče, neophodno je da postavimo pitanje: šta i kome dobro može doneti vlast koja se ovih dana hvali izvozom oružja i ulaganjima u vojnu (ili jezikom političkih eufemizama – namensku) industriju?

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s