Upomoć, žele da mi pomognu

„Poslovna sposobnost“ predstavlja pravo osobe da donosi odluke o svom životu – šta će jesti, gde će živeti, kako će raspolagati svojim novcem i imovinom, kako će se lečiti, da li će i gde raditi, za koga će glasati. Dakle, poslovna sposobnost bi trebalo da predstavlja osnovno ljudsko pravo. Ipak, postoje ljudi kojima je ona oduzeta. S namerom da se pruži pomoć onima koji imaju demenciju, koji imaju mentalne poteškoće, podložnima narkomaniji – ljudima za koje se smatra da nisu u stanju da samostalno donose racionalne odluke, poslovna sposobnost se oduzima i njihov staratelj u tom slučaju donosi sve gorepomenute odluke u njihovo ime. Teoretski, zvuči kao logično rešenje, ali u praksi postoje različiti propusti u postupku oduzimanja poslovne sposobnosti i na mnogo načina se ova ideja pružanja pomoći zloupotrebljava i pretvara u sredstvo manipulacije životima ljudi.

Postupak oduzimanja poslovne sposobnosti mogu započeti članovi porodice koji žive u istoj kući sa osobom za koju postupak pokreću, kao i socijalni radnici. Lekari to pravo nemaju, ali ukoliko smatraju da je to potrebno, mogu dostaviti potrebna dokumenta koja svedoče o njihovom mišljenju socijalnim radnicima. Već tu nastaju problemi, na samom početku postupka. Članovi porodice nekada traže da se nekom od starijih članova porodice oduzme poslovna sposobnost kako bi oni, kao njegovi staratelji, mogli da upravljaju imovinom, tj. nasledstvom. „Postoje slučajevi u kojima ljudi nemaju posla, uviđaju da imaju finansijskih i, posledično, egzistencijalnih problema, i obrate se socijalnoj službi za pomoć. Socijalni radnici onda na osnovu toga što neko traži pomoć izvode zaključak da ta osoba nije u stanju da donosi racionalne odluke koje su u njenom interesu. Takođe, na osnovu fizičkog izgleda, upadljivog oblačenja i stila pokreću postupke oduzimanja poslovne sposobnosti ljudima koji nemaju nikakvih poteškoća vezanih za donošenje racionalnih odluka“, navodi Dragana Ćirić Milovanović iz Inicijative za prava osoba s mentalnim invaliditetom MDRI-S.

Nakon što se postupak za oduzimanje poslovne sposobnosti pokrene, sud donosi odluku na osnovu mišljenja najmanje dva nezavisna medicinska veštaka. Veštaci koji ispituju u kakvom je osoba stanju treba da budu lekari, i to specijalisti psihijatrije (neuropsihijatrije). Prvi problem sa njima je taj što ih je moguće potplatiti, dakle prisutna je korupcija. „Kada veštaci vrše prosuđivanje neke osobe, oni zapravo traže dokaz da ona nije sposobna da donosi racionalne odluke. U stanju su da satima ispituju nekoga, konstantno tražeći potvrdu svoje pretpostavke i postavljajuću provokativna pitanja na koja bi svako posle toliko dugog ispitivanja mogao da dâ odgovor koji po njihovom mišljenju nije prihvatljiv“, predstavlja nam ostale probleme Dragana.

Upomoc_zele_da_mi_pomognu

Sud je dužan da osobu o kojoj se vodi postupak pozove na ročište na kome se odlučuje o njenoj poslovnoj sposobnosti radi saslušanja. Ukoliko je ta osoba institucionalizovana, saslušanje se po pravilu obavlja u ustanovi u kojoj je ona smeštena. U slučaju da saslušanje može imati negativan uticaj na stanje u kome se osoba nalazi, ili ukoliko to ne dozvoljavaju njene psihičke teškoće i zdravstveno stanje, moguće je da se ono izbegne. U praksi, izuzetak postaje pravilo. Na osnovu istraživanja koje su sproveli Beogradski centar za ljudska prava i MDRI-S, preko 87% ljudi kojima je oduzeta poslovna sposobnost sud nije saslušao, a preko 84% nikada nije ni video. „Čak i kada dođe do njihovog saslušanja, ono se obavlja na neadekvatan način. Cilj je da se proveri da li je osoba u stanju samostalno da donosi racionalne odluke o svom životu, a postavljaju se pitanja poput kad se bere pamuk i kad je bio Prvi srpski ustanak, što je apsolutno irelevantno za takvu vrstu prosuđivanja“, objašnjava Dragana.

Ukoliko sud donese odluku o oduzimanju poslovne sposobnosti, u roku od trideset dana centar za socijalni rad dodeljuje toj osobi staratelja. Kako saznajemo iz publikacije „Poslovna sposobnost kao osnovno ljudsko pravo“, staratelj ima pravo da donese odluku da osobu smesti u psihijatrijsku ustanovu ili dom socijalne zaštite i ima prava da donosi odluke o njenoj imovini. Dakle, može se desiti da osoba bude iseljena iz svog stana, smeštena u instituciju i da ostane bez svojih primanja. Dragana objašnjava kako to funkcioniše u praksi: „Postoje slučajevi u kojima staratelj donese odluku da se osoba smesti u neku instituciju, i nikada ne ode da je obiđe, zato što mu je jezivo da tamo uđe. Možete da zamislite u kakvim uslovima ljudi u tim institucijama žive. To praktično znači da staratelj nastavlja da donosi odluke o svakom aspektu života osobe koju je zapravo video jednom ili nijednom“.

Krenulo se od toga da je potrebna pomoć ljudima koji nisu u stanju da donose odluke u sopstvenom interesu, ta pomoć im je pružana oduzimanjem svih njihovih prava, i na kraju je došlo do toga da čitava ideja postaje instrument za upravljanje nečijim nasledstvom ili sredstvo za oduzimanje prava socijalno ugroženih osoba. Zaključuje se da je sada potrebna pomoć ljudima kojima je zakon rešio da pomogne tako što će im oduzeti poslovnu sposobnost. To je jasan dokaz da lišavanje bilo koje osobe njenih elementarnih ljudskih prava ne može biti način da se određeni problem reši.

Autorka: Tijana Dazdarević

Ilustracija: Jelena Jaćimović Jachim992

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s