IZ DNEVNIKA JEDNOG PRODAVCA

Zovem se Vladimir Janković. Imam trideset osam godina. Od prošlog leta, posle duže pauzom zbog psihološke krize, prodajem magazin Liceulice. Kao osoba s problemom s mentalnim zdravljem, član sam udruženja korisnika psihijatrijskih usluga „Duša“. Prodaja magazina mi je prvi posao koji radim otkad sam, pre nesto više od desetak godina, dobio dijagnozu psihoze, što me je učinilo „teško upošljivim“.

Ulica u velikoj meri konstruiše identitet  prodavca uličnih novina. On ima svoju lepu i ružnu stranu. Lepša strana ovog društvenog konstrukta je imidž prodavca koji ‒ regrutovan iz redova neke od marginalizovanih grupacija, uz stigmu i neretko autostigmu i otežavajuće socijalne okolnosti ‒ pokušava da radi i bude koristan sebi i drugima. Kroz par primera pokušaću da predstavim drugu, mračniju stranu ove društvene konstrukcije.

Iskustva koja slede sakupljena su tokom ulične prodaje našeg časopisa. Naravno, ona ne predstavljaju celovito iskustvo mene kao prodavca. Nisu pomenuta mnoga  lepa iskustva prodaje časopisa publici koja redovno ili s vremena na vreme kupuje naš časopis, iskustva s ljudima koji su upoznati s konceptom i funkcionisanjem časopisa Liceulice, i koji redakciji i prodavcima daju stimulans i podršku koja neizmerno mnogo znači. Ovde  su opisana neka moja  iskustva kao  „sektaša izmanipulisanog parama i ideologijom Džordža Soroša i Evropske unije“

Atelje 212

Gužva ispred ulaza pred predstavu. Prolazim s primerkom magazina Liceulice i nudim ga okupljenoj publici.

Čovek srednjih godina u sakou i kravati prilazi mi i kaže: „Nemam ništa lično protiv vas, ali vi ste žrtva prevare. Ljudi koji pišu, štampaju i šalju vas da prodajete časopis dobijaju veliki novac od Soroša i Evropske unije da bi vam tobože pomogli, a vi dobijate neznatni deo donacija koje oni zadržavaju za sebe. Uz to propagirate Soroševu ideologiju i ideologiju Evropske unije! Zašto bih ja kupio taj časopis? Ja sam njihov ideološki protivnik, a i ne želim da učestvujem u manipulaciji koja se nad vama vrši!“

Kažem: „Hvala, imate pravo na svoje mišljenje“, i odaljim se, mada nastavljam da razmišljam o tome što sam čuo. Neistine me bole, u meni počinje da tinja bes i uskoro se vraćam pomenutom gospodinu i počinjem da mu objašnjavam kako to nije baš tačno. Kako sam zahvalan jer sam dobio kakav-takav posao kao dugogodišnji psihijatrijski pacijent. Kako se tim Liceulice ponaša brižno prema svojim prodavcima, kako su zaista senzibilisani za rad s marginalizovanim grupacijama, kako je 50% od prodaje prilično dobar profit… A što se tiče tobožnjih velikih para iz inostranstva, pa cela država je na donacijama Evropske unije. Državna psihijatrijska bolnica u kojoj se lečim ima dvanaest zvezdica na ambulantnim kolima koja su donacija Evropske unije! Osvrćem se na njegovu izjavu da Liceulice širi soroševsku i EU ideologiju ‒ kažem mu da prelista naš časopis i uveri se da to nije tačno ‒ okrećem aktuelni broj magazina na strani na kojoj je intervju s katoličkom monahinjom koja tvrdi da je Evropska unija totalitarna organizacija! „Pa to je zapravo sasvim suprotno od toga što vi tvrdite da prodajemo!“, kažem.

Ovo poslednje bilo je presudno.

Zbunjeno gleda u pomenuti članak i pomalo nesigurno, i izvinjavajućim tonom kaže: „Hajde kupiću ti… Uspeo si da me ubediš. Kupiću, ali samo zato što se ti baš trudiš da ga prodaš“.

Ne radi se o tome da sam morao da mu prodam primerak magazina po svaku cenu! Radi se o tome da sam iz inata osetio potrebu da po skoro svaku cenu promenim njegova pogrešna uverenja.

Dnevnik jednog prodavca

Narodna biblioteka

Štandovi na kojima se uglavnom prodaju polovne knjige, ali i nakit, u blizini autobuske stanice. Gomilica ljudi okupljenih ispred štandova, razgledaju knjige, artitkle ili naprosto čekaju prevoz.

Liceulice!“, kažem glasno, mašući časopisom… „Da li je neko zainteresovan?“ Odjednom se čuje dranje: „Beži odavde! Ne uznemiravaj mi mušterije! Ja barem prodajem ogrlice za sreću, a ti prevaru!“. Okrećem se i vidim starijeg neobrijanog prodavca narukvica kako urla, obučen u staru, pohabanu odeću. lz njega zrači ozlojeđenost, beznađe i siromaštvo.

„Beži odavde! Vi što prodajete to ste prevaranti ‒ pogledaj se na šta ličiš!“

Ljudi koji čekaju autobus na obližnjoj stanici počinju da se okreću jer prodavac urla takvim tonom da njihovi pogledi postaju zabrinuti. Verovatno su se uplašili da će prisustvovati sceni uličnog nasilja.

„Na šta ličim?“, upitah. „Ne ličiš ni na šta zbog svih tvojih bolesti od kojih boluješ! Svi vi što prodajete te novine ste bolesni!“

Ne znam zašto, ali u tom momentu umesto straha ili povređenosti počinjem da osećam duboku empatiju prema razbesnelom, frustriranom čoveku, počinjem da razmišljam o njegovom teškom životu prodavca uličnih narukvica za sreću, napuštam mesto prodaje i izlazim mu iz vidnog polja.

Prirodno-matematički fakultet

Šetam parkom nudeći Liceulice ljudima koji sede na klupama, među kojima i mladoj doteranoj dami koja, sedeći na klupi, čeka da se njen pas istrči po parku.

„Zašto to radite? Uznemiravate me, neću vam kupiti…“

„Izvinite, molim vas“, kažem pomalo potišteno.

„Ne shvatajte to lično, nemam ništa protiv vas, već protiv ljudi koji vas šalju. Uznemiravate ljude po parkovima, na ulici. Ali nisti vi krivi, već ljudi koji vas šalju. Ništa lično. Živim u centru, i svaki dan me uznemiravaju vaši prodavci.“

„Izvinjavam se. Nije mi bila namera“, kažem na najpristojniji i najuljudniji mogući način, i prelazim na drugu stranu staze kojom prolazi mladić koji izgleda totalno neupadljivo. Ponudim mu Liceulice. Dobijam odgovar na engleskom: „Ne razumem srpski“.

„Izvinite, nisam znao da ste stranac“, odgovaram na engleskom. Pretpostavljajući da ne želi da kupi časopis na srpskom.

„Kakav je to časopis? Možete li mi objasniti, molim vas. Sviđa mi se dizajn naslovne stranice. Ja sam dizajner…“

Mlada dama koja je upravo odbila da kupi časopis počinje zainteresovano da gleda i sluša razgovor.

Objasnim mu šta je Liceulice i pitam ga odakle je i šta radi u Beogradu.

Ispostavlja se da je mladić dizajner iz Švajcarske, da mu se sviđa dizajn naslovne stranice, i da će samo zbog toga kupiti časopis iako ne razume srpski. Takođe kaže da mu se sviđa ideja časopisa, da ima senzibilitet za marginalizovane društvene grupacije i da je i sâm volontirao u Švajcarskoj radeći sa izbeglicama. Mlada dama pomno prati razgovor. Pošto sam mu rekao da se kao osoba s problemom s mentalnim zdravljem kvalifikujem za prodavca i da mi kupovinom časopisa pomaže, rekao mi je da ima druga i cimera koji je patio od teške depresije i anksioznosti, i da razume problematiku mentalnog zdravlja. Potom smo se raspričali o psihijatriji, Karlu Gustavu Jungu, njegovom sunarodniku psihijatru, ali i o Gigeru (švajcarskom umetniku koji je dizajnirao monstruma za film „Osmi putnik“ Ridlija Skota), muzici (ispostavilo se da obojica volimo Bjork i Radiohead). Priča bi trajala i duže, ali ja sam morao da radim. Volim da se držim plana koji zacrtam, a tiče se broja časopisa koji treba da prodam u određenom roku. Kada smo se rastali, seo sam na obližnju klupu da se malo odmorim. Dama koja je odbila da kupi časopis od mene sa obrazloženjem da su prodavci magazina napadni, pošto je sve vreme slušala moj razgovor s mladim Švajcarcem, prilazi, pruža pare i kaže: „Uzeću jedan. Ne želim da to što sam vam rekla shvatite lično“, uzima časopis i dignutog nosa brzo odlazi, sa izrazom lica koji odaje mešavinu iznerviranosti i čudnog ponosa.

Vidimo se na ulici 🙂

Autor teksta: Vladimir Janković

Ilustracija: Jelena Jaćimović Jachim.99

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s