FEMICID – stvar poretka, a ne tek pojedinaca!

Femicid (ubistvo žene), koji u najširem smislu razumemo kao rodno zasnovano ubistvo motivisano osećanjem nadmoći prema ženama, čini krajnji čin (muškog) nasilja. Tumačenje ovog oblika nasilja koje sklizne isključivo u objašnjenja patološkog odnosa muškarca i žene, ili psihijatrijsko dijagnosticiranje motiva ubice, preti da zamagli uslove koji dovode do femicida i da se on isključivo posmatra kao pojedinačni slučaj „horora“ – kako mediji neretko izveštavaju. U tom smislu femicid predstavlja ekstremni primer potlačenosti, kada je za bilo koji oblik borbe protiv konkretnog nasilja nad ženom – kasno, a domet rasprave najviše doseže pitanja: koliku i kakvu pravnu i društvenu kaznu nasilniku dosuditi i, nažalost, u velikom broju slučajeva – da li je ikakvim postupcima ili ponašanjem žena sopstvenog ubicu izazvala (?!).

Naime, značajno je postaviti pitanje da li su rodno zasnovana ubistva od strane partnera, očeva, sinova ili drugih muškaraca zaista neophodni primeri da bi društvo razmišljalo i reagovalo na problem nejednakog položaja žena. Ukoliko se isključivo bavimo posledicama – posebno onim kada su u pitanju fizičko nasilje i brutalni oblici seksualnog zlostavljanja, čije detaljne prikaze medijska kultura smešta na pijedestal senzacionalnosti – stvaramo polje za banalizovanje nasilja uopšte i sistemsko podržavanje nejednakosti.

Pitanje statusa žena potrebno je razumeti kao proces koji je svakom porom prožet i uslovljen društvom i kulturom u kojima se svakodnevni život odvija. Primeri različitih oblika nasilja nad ženama nisu ništa drugo do efekti kontinuirane nejednakosti koja obitava u spektru političkih, ekonomskih, pravnih, istorijskih, religijskih i drugih struktura. Istovremeno, neoliberalno-kapitalistička matrica predstavlja nužan okvir u kojem ove nejednakosti „rade“. Ili, jednostavnije rečeno: kada razmišljamo o rodnim podelama, nepohodno je obratiti pažnju na kontekst i načine u kojima se različiti nivoi marginalizacije manifestuju.

U savremenoj Srbiji tema rada je sistemski izostavljena, iako smo u javnom diskursu prinuđeni da čujemo niz pozitivnih komentara o ekonomskom razvoju države. Kako su i uslovi zapošljavanja, položaj radnika i radnica ignorisani, primeri rodne podele rada ostaju praktično nevidljivi i poslednja istanca u nizu nejednakosti. Sama činjenica da neko ima ma kakvo zaposlenje (bilo ono privremeno, povremeno, sezonsko ili stalno) sasvim je dovoljan argument u javnom prostoru da budete okarakterisani kao ekonomski „zbrinuti“. Takozvani minimalac postaje merilo zadovoljavajuće zarade, čekanje na isplatu sasvim logična stvar, a neplaćen rad ostaje loše iskustvo u kojem je „neko prevaren“, a ne eksploatisan. Liberalna ideologija uči nas da individualizam i samoinicijativa čine ključne faktore u pentranju na vertikalnoj lestvici rada, kao da to nema nikakve veze sa uslovima u kojima se ljudi nalaze, pa ukoliko sposobnost ispuni očekivane rezultate (šta god ta sposobnost bila) – uspeh (profit) i visoki društveni status su zagarantovani.

U domaćoj „argumentaciji“ možda najopasniji komentari jesu oni koji skliznu u potpuno obesmišljavanje borbe za jednakost banalnim stavom: „Ako žene žele da budu iste kao muškarci neka idu da rade na građevini“. U prvoj liniji, borba protiv nejednake podele rada ne bavi se pitanjem kako ženama obezbediti jednak pristup nisko plaćenim poslovima i nesigurnim uslovima rada (?!). Ovaj problem pogađa obe „strane“, i efekat je eksploatacije i dehumanizacije svih oblika rada sa ciljem povećanja profita mizernog postotka stanovništva sveta. Međutim, specifično jeste da žene upravo pristupaju nisko plaćenim i neplaćenim poslovima, ili primaju niže naknade za iste poslove koje obavljaju i muškarci. U drugoj liniji, ovakava argumentacija ima svoje kulturološke konotacije: teži fizički rad je označen kao „muški“, a lakši kao „ženski“. Kako ćemo razumeti „težinu“, „muškost“ i „ženskost“ rada ostaje potpuno nemerljivo, vrednosno obojeno i samim tim zaslužno za (re)produkciju nejednakosti u društvu. Ukoliko uključimo i pitanja nacionalnosti, etniciteta, rase i seksualnosti, ove podele postaju još dramatičnije.

Ulazak na „slobodno“ tržište protoka ljudi i kapitala – i samo pentranje – za žene je dakako drugačije. U savremenoj „situaciji“, status žena duboko je prožet nacionalističkim diskursom kojim je njihova društvena uloga utemeljena. Očekivanje da povećaju stopu nataliteta, kako (srpske) nacije ne bi ostalo toliko da svi mogu stati pod jednu šljivu, čini se ključnim. Tako teme rađanja i abortusa postaju poprište sukoba gde državne i religijske institucije i akteri iskazuju jasan stav o potrebnosti i valjanosti rađanja, te nespretnim medicinskim objašnjenjima ukazuju na opasnosti prekida trudnoće. Javne debate da li je i u kojim slučajevima abortus opravdan, te sumnja u promiskuitetno ponašanje, koje je i dovelo do trudnoće, obojene su isključivo moralističkim argumentima kojima se stepenuje društveno (ne)odobravanje i legitimiše politika za podsticanje rađanja. Međutim, odluke na rađanje ili abortus uslovljene su društvenim i ekonomskim posledicama. Kako god društvo i institucije vrednovali odluku žene – zaštita, prava i kvalitet medicinske usluge onih koje održavaju ili prekidaju trudnoću gotovo u svemu zavise od njihovih finansijskih (ne)mogućnosti.

Pitanje reproduktivnog prava nije jedini niti jedinstven problem. Rodna segregacija rada ne očitava se isključivo u paradoksu kojim se žene institucionalno podstiču na rađanje i sistemski onemogućavaju da rade. Pitanje reproduktivnog prava jednako podstiče na razmišljanje kakve su mogućnosti žena kad porođajem biološki zadovolje zahtev za reprodukciju nacije, a potom se susretnu s paletom društvenih očekivanja (kako da ispune ulogu majke), kulturoloških pretpostavki (kako majčinstvo treba da izgleda) i ekonomskih uslovljenosti (kako realno sve to ispuniti).

S druge strane ‒ ili pod ruku s navedenim paradoksima ‒ potrošačka kultura i konzumeristička logika nude fantastične obrasce kojima se zamagljuje bilo koji pokušaj govora o nejednakom položaju žena. Čak formalno-politički aktuelna i često eksploatisana predstava „kulturne“ vs. „nekulturne“ Srbije kao predmet svoje kritike ističe fenomen starleta i sponzoruša kao nositeljki društvenog i nacionalnog ponora. Kao da proces globalizacije, prelazak iz socijalističkog u kapitalističko društvo i decenijska istorija ratovanja sa efektima tranzicije, privatizacije i visokog stepena institucionalne legitimizacije kriminala – nemaju nikakve veze s tim. Tako, žene (p)ostaju mesto koje „najbolje“ oslikava odsustvo duhovnih vrednosti, ukoliko ne ispunjavaju nacionalistički diskurs koji im isključivo odobrava uloge u sferi supružnica i majki.

Navedene nejednakosti imaju i svoje retko vidljive nivoe za čije su izoštravanje potrebni drugačiji objektivi, kojima se u centar fokusa smešta pitanje položaja žena. Dovoljno je ući u Poštu Srbije, a iza staklenih šaltera nam se gotovo kao pravilnost ukazuje većinski broj šalterskih službenica. Bilo bi nesmotreno tvrditi da ovo javno preduzeće objavljuje konkurse u kojima se isključivo traže žene za obavljanje šalterskih poslova – ovakve prakse su i u retkim slučajevima transparentne. Međutim, ono što postaje očito jeste da se veliki broj žena na tržištu rada kreće upravo u oblastima uslužnih delatnosti, te da politike kompanija i preduzeća neguju ove norme.

Iluztracija_Connie Ma

Nadalje, rodna segregacija u zapošljavanju sadrži internu selekciju i mehanizme kontrole ponašanja. Objektifikacija žena i emocionalni rad (koji iziskuje da zaposlene manipulišu sospstvenim emocijama kako bi stimulisale pozitivne emocionalne reakcije kupaca) nalaze se pod kontrolom poslodavaca i cilj su ostvarivanja profita. Tako nasmejane, mlade i prijatnog izgleda promoterke performiraju niz gestova ljubaznosti koji će mnogi protumačiti kao izraz flerta (?!), bez ideje da je ovakva komunikacija uslovljena zahtevima poslodavca i onoga što potrošačka kultura nameće kao očekivano ponašanje. Međutim, javna preduzeća, korporacije ili privatni biznis nisu nužne niti neophodne strukture u kojima se uviđa neravnomerna podela rada. Oni koji imaju mogućnost da plaćaju naknade za obavljanje kućnih poslova ili čuvanje dece dovoljno je da promisle u koga imaju najviše poverenja ili koga smatraju „najpodobnijim“ za ovakvu vrstu poslova.

Na samom kraju i primera radi: reklama Invest in Serbia, osmišljena od Vlade republike Srbije i prikazivana na CNN-u, čiji je cilj bio privlačenje potencijalnih inostranih investitora, pre nekoliko godina izazvala je neznatnu pažnju. U reklamnom sadržaju javlja se narativ: „High-skilled, low-cost workers“. Ovaj slogan osuđen je oštrom kritikom vlasti i stvaranja ponude visokoobrazovane i jeftine radne snage iz Srbije. Nažalost, negativnim reakcijama promakao je ključni element koji je sjajan prikaz izostavljanja problema rodne nejednakosti. Naime, simultano s navedenim sadržajem vizuelno su prikazane i dve žene: devojka koja uči (high-skillled) i mlada žena koja radi na kompjuteru (low-cost workers).

Problemi rodne podele rada i nezaposlenosti, rodne segregacije u zapošljavanju, reproduktivnog prava i procesi objektifikacije žena ne mogu se potcrtati kao očiti uzroci femicida – ova veza se pre manifestuje kao niz uslova koji omogućavaju da do ovakvog oblika nasilja dođe. Naime, kada se uzmu u obzir i različiti načini održavanja nejednakosti, ubistvo žene prestaje da bude pojedinačni slučaj i vest iz crne hronike. Postaje jasno da je femicid tek do kraja brutalno izveden mehanizam na kome čitav poredak zapravo počiva. I korak dalje, femicid nije ni primer ubistava počinjenih u afektu, već poslednji čin širokog spektra različitih vidova nasilja nad ženama.

Autorka: Lara Končar

*Ovaj tekst je prvobitno objavljen u magazinu LICEULICE br. 36, koji je za temu imao femicid.

 

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s