Svetlana Petrović – Priča o jezicima i šećer-deki

Autorka: Dragana Nikoletić

Ušla je u redakciju prilično natrontana slojevima jakni, u farmerkama podvrnutih nogavica, shodno terenskim uslovima. Ne zbog ljubičastog šeširića, već zbog nečeg iznutra, Svetlana Petrović je delovala kao prava dama. Pravilne crta lica i aristokratski nos samo su deo kolaža koji govori o zavidnoj lepoti iz mlađih dana. A lepa je i sada, kada su joj šezdeset dve godine.

Svetlana 3.JPG

Ako biste je upitali za životni moto, rekla bi – borba i stalno obrazovanje. Nekada je ta borba nežna, kao kada prodaje Liceulice, a mnogo češće teška, s nepredvidivim ishodima. Što se njenog obrazovanja tiče, stekla je diplomu Filozofskog fakulteta u Beogradu i nekoliko akreditovanih kurseva jezika. Svetlanino neformalno obrazovanje zapravo je deo njene neumorne borbe  – pohađala je tečaj samoodbrane za žene. I sve vreme je gutala knjige, novine, magazine, zapravo sve što bi joj se našlo pod rukom. Tako je otkrila i naše novine.

Zadivljena sadržajem, poželela je da se priključi mreži prodavaca. Napisala je redakciji imejl i već pet meseci joj je prodaja magazina Liceulice glavna preokupacija.

„Nije u pitanju samo novac, premda je i on važan, jer žena treba da bude što nezavisnija, u tom poslu mi je najbitnija komunikacija“, kaže Ceca, vadeći cigaretu iz kese za duvan. Jutros je bila kod pulmologa i dobila pumpicu za astmatičare, te disciplinovano, nakon što cigareta dogori, odlaže duvan do sutra. Nije bolesna, pumpica je deo preventive, a još jedan Svetlanin moto je „bolje sprečiti nego lečiti“. Zato redovno ide na kontrole, po preporuci lekara s televizije.

„Od smrti majke, 2008, živim sama u stanu na Dorćolu“, reči su kojima Svetlana započinje razgovor. Jedan deo rodbine rasuo se širom sveta, a drugi je, kako kaže, rasterala zbog pohlepe slične onoj iz Nušićevog „Pokojnika“. „Imam mnogo prijatelja i volim jednog šećer-deku“, kaže ovo kao važan deo svoje identifikacije.

Zašto „šećer“ – jer je sladak, a „deka“ jer je znatno stariji od nje, što im ne smeta da se već dvadeset pet godina „zabavljaju“ i međusobno pomažu. Šećer-deka, naime, nije hteo da se ženi nakon prvog braka, pa je sve ostalo na povremenim susretima i svakodnevnom telefonskom ćaskanju.

Čini mi se isprva da je Svetlana na to pristala upravo zbog poštene razmene: ona se šećer-deki nađe pri lakšim fizičkim aktivnostima (spakuje kutije za selidbu, poseti institucije da nešto overi ili pošalje), a on proverava i usavršava njeno znanje nemačkog i engleskog. Kada bi ljubav mogla da se racionalizuje, tako bi izgledala analiza njihovog odnosa.

Međutim, ljubav nije u glavi već u srcu, pogotovu kod umetnica. A Svetlana je spisateljica kratkih priča i pesnikinja, članica tri amaterska udruženja pisaca. Ponešto joj objave u svojim glasilima, premda ima materjala za čitavu knjigu. Zato se Svetlana prvo opire ovom intervjuu, tvrdeći da o njoj „bolje govore njena dela“.

To može da bude znak skromnosti, koje joj ne manjka, ali je zapravo istina. Svojim pričicama ona kazuje koliko je boli ljudska gramzivost, koliko ceni prijateljstvo, koliko je iritira lenjost, a žulja nepravda. Priče su neka vrsta najintimnijeg dnevnika.

Oči u oči, sporije se otvara, čitave delove prošlosti čuva za sebe ili ih spominje u grubim crtama. Priča kako je pred sam rat pobegla iz Mostara, gde je nekoliko godina radila i shvatila šta znači biti „sama žena u velikom svetu“. Priča o tome kako su je neki zli ljudi napali, kako se odbranila dajući im novce „da spreči telesne povrede“. Priča kako joj prijatelji pomažu da sastavi kraj s krajem (ali i godine staža do penzije), kako se snalazila čisteći stanove i radeći u kuhinji… Sve to sažima u jednoj rečinici: „Teško je uskladiti intelektualne potrebe i trenutnu situaciju u društvu“.

Brzo prelazi preko detalja iz detinjstva. Pominje oca, alkoholičara, kaže kako je bio dobar za druge, ali ne i za sebe i porodicu, zatim majku, koju smatra velikim borcem, na koju se i sama ugleda i završava rečima: jednog dana, ne slušajući šta mu govori supruga, otac je otišao na pecanje i udavio se u Dunavu.

Sada plaća dva grobna mesta, na Centralnom za oca, a na Lešću za majku „koja nije htela s njim da bude sahranjena“. Tada pomalo sklizne i u dalju prošlost, u večitu muku ženskog dela porodičnog stabla, jer je i baba trpela dedinu tiraniju. „To se ne zaboravlja nikad, sve dobro ili loše ostaje u čoveku“, ubeđena je Svetlana.

Jedino o prodaji magazina priča bez zadrške i s osmehom na licu. Ono joj dođe kao kruna sopstvenog iskustva. Kao da je njena prava priroda konačno oslobođena. „Prija mi što ovo nije statičan posao, što mogu da se šetam, obilazim razna mesta, poput Parobroda“. Prijaju joj i periodični sastanci prodavaca, jer joj, kako kaže, nedostaje kolektiv. A najviše joj gode razgovori s mušterijama, koje podučava na bazi pročitanog sadržaja. Kada naleti na strance, za nju nema većeg zadovoljstva. Tako širi mrežu internacionalnih kontakata.

Po cenu da časopis ne proda, jer su tekstovi na srpskom, ona uživa u komunikaciji sa strancima i svima koji vole da čitaju.

Isprva malčice stegnuta, sada potpuno slobodna da kaže svakom šta želi, samo je vreme sprečava da se s kupcima ne upusti u diskusije o zakonima, njihovom sprovođenju ili zaobilaženju, što sve čini „društvenu situaciju“, a sa čime je vrlo dobro upoznata preko sredstava informisanja. O prirodi čoveka saznaje kako iz knjiga tako i iz života, o čemu bi rado pričala da ima vremena, ali dužnost zove, treba doći i do drugih mušterija.

Kaže kako „nikad ne nastupa agresivno“, što je deo obuke, ali i njenog temperamenta. Malo se nakloni i kreće „u propagandu“. Dubokim, prijatnim altom, idealnim i za radijske talase, širi misiju magazina Liceulice.

Čekajući penziju, Svetlana bi mogla da čini što i svi drugi iz njene generacije. Da leškari, ponekad prošeta ili besplatno otputuje, preko opštinskih donacija. „Meni je sve  to dosadno“, veli, a ja pomislih da se primedba odnosi na njene vršnjake, od kojih je duhom mnogo mlađa. Ali ne: ona ima stalnu potrebu da radi.

U stvari, kratak je život za sve ono što bi Svetlana htela da nauči. Recimo, upravo čekićem „delje“ komad mermera praveći majci spomenik. Zna da je vajanje u glini za većinu lakše, ali Svetlana je i u tome posebna.

Zato za kraj ostavljam priču o smrti, o kojoj je Ceca, naravno, razmišljala. Ali na način bliži filmskom scenariju i književnom narativu, ili čak filozofskim raspravama, nego uobičajenim mislima. Na pomen smrti, ona se seti „koliki je baksuz“. Jednom je ostala zaglavljena u liftu dok nije dehidrirala, drugi put izbegla kamen s vrha zgrade, koji se zaustavio na poslednjem tragu njenih koraka.

Iako kaže da je sreća ne služi, meni Svetlana deluje kao srećnica koja će dočekati i objavljivanje svoje knjige.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s