UMETNOST – duhovita, dirljiva, inspirativna, ali i društveno uslovljena!

Kad sam bio mali, sasvim mali, moju stvarnost je za jedan dan bespovratno obojila knjiga Mali princ. Znao sam još tad da se to nije desilo samo meni, ali osećao sam se kao da jeste. To je priča o mnogo čemu – obezemljenosti, usamljenosti, neophodnosti i nemogućnosti komunikacije, potrebi za bliskošću, ali i za samorazumevanjem. To mogu danas rečima da iskažem – kao dečkić sam bio tek još jedan lik u galaksiji kojom je Mali Princ jezdio. Mnogo kasnije sam saznao da je pisac Antoan de Sent Egziperi knjigu i čuvene ilustracije sačinio 1940. godine, nakon bega iz okupirane Francuske u Ameriku. Saznao sam i da se osećao suvišno, nepotrebno, telo ga je izdavalo nerv po nerv, a duša mu se lomila do neslućenih, uistinu pogubnih razmera. Bio je lutalica, stranac, poznat, nepriznat, tužan i pun nade da će ljudi zahvaćeni olujom ratovanja nekako naći svoju planetu. Ne novu, već staru, jedinu, tamo gde su je ostavili.

E sad, postoji onaj skup nepobitnih istina previše očiglednih da bi čovek o njima morao mnogo da duma. Vadičep vadi čepove, suncokret je vazda tugaljivo zablenut u sunce, svi bi voleli da im je delilac u partiji života dao bolje karte, nemoguće je ne zaljubiti se u boju glasa Sinana Sakića…. Tako te stvari. Među njima je, međutim, vešto skrivena još jedna istina koja vrlo jezgrovito oslikava svu ljudsku bedu i pobedu – naime, sve što izlijemo na papir, sve što kažemo, gotovo sve misli koje nam projezde kroz glavu, društveno je uslovljeno. To je jedna od onih činjenica koje refleksno tresemo iz glave, ali čije prihvatanje oslobađa, upravo zato što je i sama društveno uslovljena. Mali princ se može čitati kao apstraktna oda eskapizmu, između ostalog, ali samo zato što je pisana kao oda bliskosti koje nema.

Foto Nemanja Zdravkovic

Foto: Nemanja Zdravković

Sve nasleđene ideje oblikuju čoveka u košnicu kontradiktornih nezadovoljstava, stremljenja, strahova i nada, i puste ga poluslepog da tumara svetom. Oni koji i kroz to jedno oko progledaju kao da ih imaju tri počnu, malo-pomalo, da tumače ovde prisutnu i grubu stvarnost. Kroz knjigu, pesmu, muzičku numeru, sliku. I rečenica je ponekad dovoljna da postane nekakav svetionik za buduće generacije. Ti nadareni pojedinci umešno umetnu umetnost u stvarnost, izliju prvu u drugu, i onda se o tim podvizima kasnije raspravlja na dosadnim časovima književnosti, likovnog, po klupskim podrumima i u intimnim čavrljanjima. Dela neretko ispadnu divna, uzvišena, neretko duhovita i inspirativna, i – da, takođe su društveno uslovljena. Kada vam neko sledeći put kaže da je neko delo „veće od života“, odgovorite da je takvo jer je u zapršci života i nastalo. Mali princ je savršen dokaz.

Politika kao sudar narečenih nasleđenih ideja i skupova određenih vrednosti prisutna je svuda gde je vrednosti moguće uspostaviti. Dakle, u haosu društvenih mehanizama, samo naizgled nepredvidivih. To znači da je i politika vrlo predvidiva. Ova tautologija, naravno, ne podrazumeva da je samo očigledno politizovana umetnost u nekom ključu angažovana. Moglo bi se čak tvrditi da je uz retke izuzetke takva propagandno-pamfletska prosipačina najmanje angažovana jer je najmanje umetnička, a ničeg goreg nema od moralisanja, nasilne didaktike, dakle pretenciozne umetnosti. Čovek o svetu uči zahvaljujući divnoj, pogubnoj sposobnosti poistovećivanja s drugima, uosećavanjem tuđih namera, ne mentalnim raskrčivanjem gomile „izama“ koji ionako naposletku doprinesu osećaju otuđenosti i odrođenosti od sveta.

Doktor Faustus Tomasa Mana, recimo, jeste priča o usponu nacizma u Nemačkoj, ali je uspešna priča jer između ostalog temazituje skliznuće jedne porodice u dekadenciju i okultizam. Čiča Gorio je narativ o prvobitnoj akumulaciji kapitala u Francuskoj u 19. veku, ali se i danas čita jer su moralni i životni slomovi nekoliko glavnih junaka verodostojno predočeni. Forest Gamp je priča o apolitičnom idiotu koji doslovce trči kroz savremenu istoriju SAD, ali čija apolitičnost odražava ideju bespogovorne brige za drugoga. Gde ćeš slobodarskiju poruku od te? Voli, bre, čak i kad razumevanje boli, tad je najbitnije ne zatvoriti se. Breht je govorio da objašnjavanje pogubnog uticaja društvene nejednakosti treba predstaviti prinudnim iseljenjem siromašne porodice, a ne obrazloženjem vlasti i naročito ne razglabanjem o visini kirije. Mali princ je, isto tako, narativ koji me je od malih nogu suočio s idejom traženja smisla u kosmosu koji oskudeva pojedincima, ali ne i snažnim ličnostima. To izvesno ne bi učinio da je meni sedmogodišnjem pričao o težini Egziperijevog egzila i egzistencijalnim, fizičkim i svim drugim mukama koje su ga morile.

Navedena dela pripadaju kanonu, ali je destilat društvenosti prisutan u svakom umetničkom delu. Da, čak i romanima popularnih voditeljki.

Književno delo u sadržinskom smislu lišeno društvenosti ticalo bi se verovatno geometrijskih oblika, apstraktnih formi razmišljanja, beskrajnog podražavanja zvukova. Tipa: trougao ne može da ima četiri ugla, ideje su kategorije izuzev ideje kategorije, muuu, muuuu, av, av, av.  Malo ko bi to čitao. Ali čak i tada bi u autorskoj intenciji bila sadržana apolitičnost kao politički stav, svesna namera da se ideje u koje se autor rodio i život koji ga je oblikovao nekako ostave po strani. A to je, pravo rečeno, najodvratnija vrsta političkog stava.

Ne zato što nije didaktička, već zato što je drugačije pretenciozna – lažna je, varljiva, jer se pretvara da postoji s onu stranu realnog života. Ako se građansko društvo Kraljevine Jugoslavije danas prikazuje kao gospodskije, smernije i učtivije od viktorijanskog (koje bi, uzgred budi rečeno, u stvarnom svetu i rimski razvrat posramilo), bez pomena bede u kojoj je većina naroda živela, onog realnog, s imenom, prezimenom, mrtvorođenčadima i obolelima, odžačarima, kovačima, kuvarima i kurvama… reč je o političkoj priči, ne sentimentalnoj melodrami. S druge strane, jedan od najboljih filmova evropske kinematografije Mlad i zdrav kao ruža izvanredan je kako u izvedbi, tako i u bespoštednoj kritici neuralgičnih tačaka jugosocijalističkog projekta. Angažovan je uspešno jer je estetski uspešan, zbog čega i najtvrđe jugonostalgičare naprosto mora zveknuti u predelu predrasuda, a svi ih imamo.

Dobra umetnost postavlja pitanja i negira postojeće istine; loša umetnost se pretvara da pitanja ne postoje ili pruža surogate odgovora. Na publici je tu manji deo odgovornosti, ali i dalje važan – hoće li prihvatiti validnost pitanja, ili zariti glavu u pesak samozavaravanja.

Opsesija viškom smisla je čudo i, naravno, ne treba u svemu tražiti detaljnu političku ekspertizu, jer, em je se neće naći, em će biti nedovoljno smislena. Optužiti neki film Vudija Alena da ne urla protiv nacizma isto je što i ljutiti se na Depeche Mode što nisu pank sastav. Ali, i Alenovi filmovi i pesme „modovaca“ komuniciraju s čovekom, dakle i s društvenom njegovom stranom, dakle i s društvom. Nit’ je čovek dvostrani nacrt, nit’ su dvostrani nacrti dobra alatka za tumačenje sveta. Samo pitajte Malog Princa, ili njegovu lisicu, ili tipa koji pali  kandelabre.

Autor: Stefan Slavković

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s