LICEULICE predstavlja: raša kominac radoslav

I u novoj zbirci pesama, “Evo šta se, zaista, dogodilo” (Fabrika knjiga, 2016) raša kominac radoslav ostao je privržen svojim neprilagođenim junacima. LICEULICE vam donosi dve duže pesme iz pomenute zbirke, u kojima zrnca dobrote isijavaju i iz krajnje turobnog, nimalo ulepšanog socijalnog okvira.  

 

MOČVARA

moja žena je trudna i

na kratko smo svratili do njenih…

stojimo u dvorištu,

u kuću neće da nas prime,

za bebu ne žele da čuju, a

u mene čak i ne gledaju…

“to nesrećno dete će se roditi”, kaže njena majka,

“kao mongoloid, baš kao i ovaj ovde,

što stoji pored tebe…”

misli na mene, naravno…

svojim debelim stopalima,

na koja su navučene plastične papuče,

besno trupka po prašini

koja joj se uvija oko članaka

kao dim iz lule…

umesto lepeze, u rukama drži

panoramu vrnjačke banje na tvrdom kartonu i

tako se hladi…

ovaj deo srbije je močvarna vukojebina i

posle kiše koja je sinoć padala, komarci,

koji bi i vola mogli da usmrte, a da ne trepnu,

zuje u ogromnim rojevima oko naših glava…

a pacovi iz podruma, zamišljam, toliko su krupni

da bi bez po muke odvukli voz od vršca do beograda…

stajala je tako i dahtala,

njena majka,

širom otvorenih usta,

da su muve mogle komotno da

sleću i uzleću iz njene bezube usne duplje…

otac moje žene je stajao sa strane i ćutao…

fin neki čovek…

moja žena veli da nismo došli zbog novca,

želimo samo da pozajmimo jugića i

odvezemo se do beograda…

“njega”, kaže i pokazuje prstom na mene,

“čeka posao noćnog čuvara

nekog skladišta na umci…

na zimu, kada dođe beba,

imaćemo smeštaj i grejanje u baraci…

čim primi prvu platu, vraćamo auto…”

usta njene majke su se iskrivila,

ni reč nije mogla da izusti,

toliko je bila zgranuta…

a onda:

“ti mora da si potpuno sišla s uma, ćerko,

potuno si poludela pored ovog ovde…”

jeste, opet je mislila na mene…

tako mi raspetog hrista i svete petke,

izgledala je, onako raščupana,

kao vaskrsli i loše obrijani demis rusos

koga smo upravo pitali

da se skine go na seoskom vašaru…

ova groteska je mogla da krene i

u drugom, neočekivanom smeru, recimo,

da posluži nekoj vrsti zbližavanja, ali ne:

tokom svih ovih godina provedenih u močvari

njena majka se sva pretvorila u ogromnu žalopojku…

te da je znala da će biti zarobljena ovde

čitavog svog života, ona bi ovo,

te da je znala da će rađati

sve same nesrećnike, ona bi ono,

te da će pre umreti nego dati jugića, i

sve tako do potpune propasti i patosa…

onda je klonula u prašinu, nema…

otac moje žene je stajao sa strane,

obučen u kratki šorts napravljen od farmerica i

iznošenu majicu na kojoj je izbledelim slovima pisalo:

koд боже, све може…

na nogama je imao potpećene patike, a

u ruci opušak koji se ugasio…

onda je bacio opušak u prašinu,

koraknuo ka nama i rekao:

“idemo, deco, ja vozim…”

rasa-kominac

SAN

 

drhtavice su prošle, ostale su iza njega, to je dobra vest,

sken glave nije pokazao ništa zabrinjavajuće,

samo, san ga nije hteo, požalio se da loše spava…

ali, lekar mu je rekao da će i to proći,

treba vremena, dajte šansu vremenu,

tako je rekao, biće vam znatno bolje kod kuće,

ali, kod kuće ga niko nije čekao,

sa ženom se rastao kad je otišao u bolnicu, a

ćerka je živela negde u crnoj gori…

toliko je znao, toliko su mu rekli…

ali, nije mu više bilo stalo do njih,

dao je šansu vremenu, ali,

u kuću se niko nije vratio, pa ni san…

iza kuće, neobrane šljive popadale u jutarnju rosu,

plot se urušio na put, to je video, ali,

neko je pokupio popadale daske i

uredno ih poslagao pod trem…

ko li je to uradio? pitao se…

daske su bile mokre, i

taj koji ih je poslagao,

hvala mu na tome,

prevideo je jednu stvar:

nije ih pokrio ciradom, mada,

možda sve to i nije prevideo,

taj dobročinitelj,

možda, naprosto, nije imao vremena za tako nešto,

ili mu je ponestalo sopstvene cirade…

osećao je svež vazduh u nozdrvama, ali,

svaki mišić u telu ga je boleo i

bilo mu je jasno zašto je to tako,

samo mu je desna ruka bila oduzeta, beživotna…

sedeo je iza kuće, na stolici ispred šupe i

mogao je da vidi nebo kako se razmekšava…

zatim je ustao,

želeći da prošeta po gnjilom voćnjaku, ali,

pri svakom koraku, sa usana mu se čuo

tihi zvuk, nešto malo jači od običnog daha…

vratio se u kuću, seo na kauč,

položio svoju bespomoćnu ruku na krilo,

levom izvadio maramicu iz džepa košulje i

pokupio znoj sa čela i usana…

spustio je maramicu kraj sebe, na kauč,

pridržao ruku da ne sklizne sa krila,

sklopio oči,

i, gle…

…………

 

O autoru:
raša kominac radoslav rođen je 1967. godine. Između ostalog, objavio je romane “Bezumnik” (Prosveta, 2002), i “Velika književna prevara” (Beton Hala Teatar, 2006), zbirku priča “Isuviše smrti” (Gradac, 2006), zbirke poezije “Šta se to, dođavola, dogodilo sa nama?” (Otkrovenje, 2008), “Zamoliću te da se iseliš…” (Fabrika knjiga, 2010), “Ne vraćam se više…” (Fabrika knjiga, 2011) i “Dlanovi” (Fabrika knjiga, 2013).

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s