Prestao sam da pijem da bih prodavao Liceulice

Priča o 41-godišnjem Goranu Petkoviću od onih je u koje se teško poveruje, jer govori kako jedna čvrsta odluka može potpuno da promeni život. Goran je pre nešto više od osam meseci „presekao“, i otad više ne pije, što se odrazilo na samopouzdanje i veliki priliv energije, donelo radosniji pogled na stvarnost i planove za buduće akcije. Glavna motivacija za početak trajne apstinencije, kako medicina tretira izlazak iz alkoholizma, bila mu je – opet prodavati Liceulice. Ponovo biti jedan od najboljih! Ali, počnimo od onoga što je bilo pre.

Goran se „uhvatio flaše“ još u petom razredu osnovne škole, jer sve oko njega previše ga je uznemiravalo. Piće je verovatno pospešilo bolest, pa se 1993. našao u bolnici „Laza Lazarević“ zbog epi-napada. „Proganjale su me vizije kako cela država svesno srlja u propast“, kaže, gledajući me netremice lucidnim pogledom. Nadalje je mešao alkohol i lekove, što nije smetalo da u vojsci položi svih osam kategorija vožnje, od automobila, preko kamiona, do bagera. Ponešto je umeo i da popravi, budući da je po struci automehaničar. Međutim, nije imao mnogo prakse jer je mahom radio druge poslove. Bio je prodavac kamiona, noćni čuvar, radnik na stovarištu, švercovao je auto-delove iz Turske i Bugarske… sve vreme tražeći u piću „spas od tuge“. Nije prestajao da pije ni nakon povremenih boravaka u „Padinjaku“, gde je odlazio kad mu se stanje pogorša.

Ujutru, pre no što se vrati tuga izobličena alkoholom, Goran bi udarao po pivu. Dnevno 15-20 komada, plus brlja, a ponekad i vino, ili šta se već nađe pod rukom. Odakle mu novac? „Snalazio sam se, zarađivao, često i častio, pa su mi drugi vraćali turom“, opisuje običaj raširen među ljubiteljima kapljice. Poguban. Toliko da je jednom jedva izmakao smrti, ispiranjem želuca na VMA.

Kad je trebalo da bude u zamahu snage, s dvadeset pet godina, penzionisan je kao invalid. Od 2009, Goran je pod starateljstvom Opštine Voždovac. Tako su mu, i pored živih srodnika, najbliže Danica, socijalna radnica, i Jasmina, starateljka, koje ne propušta da pozdravi putem ovog teksta. S obzirom na to da je lišen radne i poslovne sposobnosti, a sa još jakim radnim navikama, priključio se kreativno-edukativnom centru za osobe sa invaliditetom KEC MNRO. I tu krenuo da pravi voćne rolnice. „Napravi se smeša od jabuka i jagoda, uvalja se i onda suši“, opisuje postupak. Ukusni proizvodi prodavani su i ambasadama, pa se Goran upoznao s mnogim ekselencijama, i sa njima razgovarao uz pomoć prevodioca. Za čavrljanje s prestolonaslednikom Aleksandrom Karađorđevićem posrednik mu nije bio potreban, a bio je čest gost i u Belom dvoru, o praznicima. Ali sve te lepe događaje zasenila je prodaja magazina Liceulice.

15390871_1392017587498739_463328681283759134_n

„Uspevao sam da za nepuna dva sata prodam po dvadeset pet komada“, brojkom ilustruje titulu najboljeg prodavca. Prišao bi nekom u Delta sitiju, objasnio ko je i čime se novina bavi, naglasio značaj tema. Više uspeha je imao kod žena, pa je utvrdio pravilo da se njima i obraća. Ovo je zgodno mesto da se kaže da Goran, i pored burnog života i njegovih posledica, nije izgubio mnogo od šarma. Ali uvek postoji jedno „ali“. Svu zaradu trošio je na piće. I to baš na radnom mestu, zbog čega je dobio trajnu zabranu pristupa Delta sitiju. Međutim, upravo to ga je i trgnulo, možda i više od trošnog tela. U par navrata je i ranije prestajao da pije, ali konačno tek tog 23. marta.

U „Lazi“, gde se lečio od šizofrenije, preporučen mu je Institut za mentalno zdravlje u Palmotićevoj, da ga izbavi od zavisnosti. „Popio sam jedno pivo ispred Maksija, i dobrovoljno se prijavio“, objašnjava. Sreća je htela da ga tamo primi Roza, koju Goran zove svojom spasiteljkom. Brižljivo prilazeći pacijentu, a ne bolesti, našla je „lek“ (tačnije – blokator) koji mu je najviše odgovarao – francuski tetidis.

Snagom volje i zahvaljujući uspešnoj terapiji, Goranova svakodnevica danas je puna obaveza. Ustaje u tri ujutru, da spava duže ne daju mu misli, pobegle iz sna. Potom mota cigarete (dve i po pakle dnevno), pije prvu jutarnju kafu. Tušira se dva-tri puta nedeljno, zbog štednje struje – treba razvući penziju, novac od socijalne pomoći i prodaje magazina. Posle brijanja hita u Palmotićevu, da primi dozu tetidisa. „Da imam ženu ili roditelje, oni  bi mi davali lek“, pomirljivo konstatuje. Najkasnije oko 9.30 je u voždovačkoj Narodnoj kuhinji. I onda, natrag u Resnik.

„Kod kuće posvećujem pažnju golubovima, hranim ih i puštam da lete. Inteligentni su i uvek se vrate na mesto gde su se izlegli“, hvali svoje pismonoše. Pokupi jaja koka-nosilja, i već je vreme za drugu kafu i ručak. Još malo odspava da povrati snagu, i zatim – pravac na ulicu. Na ključni zadatak, prodaju našeg magazina, kada ga kontakti s kupcima potpuno ispune. Uveče često ide u posetu kolegama – golubarima.

Rutina i disciplina važne su u terapiji, ali duša katkad ište iznimke. Recimo za slavu, pa je svoju, Svetog Aranđela, obeležio kako dolikuje. Uz paprikaš od zečetine (a zec se, tvrdi, preporučuje svima, od dece, do staraca i bolesnika) poslužio je svakojake đakonije, pa i alkohol, dok se sam držao sokova. Zahvaljujući pomoći koju je dobio od Fonda Liceulice, bilo je svega. Falila je samo – domaćica.

U ovoj stvari je Goran vrlo ranjiv, pa i sklonost ka piću pripisuje „promašenim ljubavima“. Još uvek tuguje za devojkom Snežom, s kojom je „kraljevski“ proveo dve i po godine. Držao ju je kao malo vode na dlanu, ali ipak je otišla. Svaki trag se Sneži izgubio, ali ne i nada da će ponovo pronaći pravu partnerku. „Jedino za čim čeznem jeste da se noću privijem uz nekog“, opisuje svoju žeđ za ljubavlju. Elokventan, kakav jeste, možda će je naći uskoro. Na ulici, među mušterijama, premda nije protivnik ni internet susreta.

Mogao bi Goran još dugo da otvara srce, ali napolju sve miriše na uspešnu prodaju, pa odlazimo svako svojim putem. Ja da sređujem utiske, a on da mami buduće čitaoce magazina. Dokle god je te motivacije, biće i njemu leka.

Goran Petković je jedan od naših prvih prodavaca, rođen 1975. u Beogradu, po struci automehaničar i vozač. Od 1993. leči se na Klinici za psihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević“. U invalidsku penziju otišao je 2001, a osam godina kasnije oduzete su mu radne i poslovne sposobnosti, od kada je pod starateljstvom Opštine Voždovac. Od 2006. redovni je korisnik Narodne kuhinje. Sam se izdržava od penzije, socijalne pomoći i prodaje magazina Liceulice.

Razgovor vodila: Dragana Nikoletić

Foto: Sara Ristić

 

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s