Omladina u tranziciji: soundtrack izgubljene generacije

Da l’ zbog takvih kao ja naša zemlja propada,

 ili zemlja propala stvara takve kao ja.“

Mimi Mercedez

Ako ništa drugo, generacija začeta tokom pokolja u jugoslovenskom građanskom ratu i formirana nakon pada Miloševića uspela je u jednoj stvari – da pomiri „građansku“ i „nacionalističku“ intelektualnu elitu u stavu da je omladina u tranziciji jedno potpuno razočaranje ili ‒ što bi rekô brat Sđu – „velika halucinacija“.

Za ove prve, današnji momci i devojke između 15 i 30 godina promašaj su zbog svog navodnog dominantnog „nacionalističkog sentimenta“, dok je za matore konzerve omladina previše „pozapadnjačena“ i teloumno promiskuitetna. „Nju krasi ksenofobičnost, agresivnost i neznanje“, kukaju prvi. „Drogiraju se, pa svako sa svakim seksualno opšti, a niko neće decu da pravi“, leleču drugi. Pa tako u medijima slušamo naricanja o sumraku svih moralnih bogova, hroničnoj lenjosti, stondiranoj apatičnosti i apolitičnosti omladine, a sve to uz sveopšti procvat nekulture i turbo-kiča, koji naši posrnuli mladunci halapljivo konzumiraju uz stav kô da sutra ne postoji.

Ipak, u oba narativa nedostaje interpetacije konteksta ili je, ako postoji, ona lišena klasnog aspekta i empirijskog uvida, teorijski je simplifikovana i bez prevelikog osvrta na ideologiju globalizovanog sveta u koji smo umreženi. Za dve elite, krvavi raspad Jugoslavije, odnos prema nacionalizmu i tehnologija vlasti Miloševićevog režima osnovno je polje interesovanja i sporenja, dok se npr. društveno-ekonomska transformacija u neoliberalni kapitalizam iz socijalizma, u kome je ta ista elita formirana, uglavnom prenebregava zbog osetljivih ideoloških creva koja to ne mogu da svare, niti im takav jelovnik interesno odgovara.

No, hteli ‒ ne hteli, s novim vremenom idu i novi kulturni obrasci i životni stilovi. Deindustrijalizacija i masovna zatvaranja fabričkih kapija, uništenje mreže socijalne države i sveopšta ekonomska liberalizacija sprovedena tokom 90-ih i nakon petooktobarskog prevrata potpuno su razorili srednju klasu, lumpenizovali proleterijat i ustoličili logiku surove kompeticije među stanovništvom duboko zaglavljenim u svakodnevnu borbu za goli opstanak. Paralelno, „oslobođeni“ masovni mediji stvorili su ideal „mladog, lepog i uspešnog“ individualca koji se samouvereno kreće primamljivim koridorima potrošačkog društva i koji može sve što poželi samo ako dâ svoj maksimum, jer ‒ „sve zavisi od tebe“, sugeriše nam se sa svih strana i ekrana.

Ipak, svakodnevna realnost mladosti odrasloj u ruševinama Jugoslavije, formiranoj pod okriljem ulice ili uz TV program dok su roditelji van kuće jurcali za kešom ‒ a kad se vrate kući nezadovoljni okrivljuju jedno drugo ili se svađaju s televizorom – pokazala se potpuno inkompatibilnom s entuzijastičnim postulatima tog promovisanog vrlog novog doba.

S jedne strane stisnuta agresivnim obiljem potrošačkog društva i globalnom fetišizacijom materijalnog, a s druge suočena s nemogućnošću ispunjenja tih želja, omladina u tranziciji stvorila je sopstvene hibridne kulturne obrasce, muzičke i modne ukuse i stilove koji izazivaju snebivanje elita, ali koji pak idealno korespondiraju s njihovim svakodnevnim životarenjem i globalnim trendovima.

Svojevrsna paradigma ovog oštrog razilaženja elite i omladine jeste sudbina domaće muzičke rokenrol scene – sakralizovane od obe Srbije – koja posle 2000. godine gotovo potpuno gubi dodir s „običnim narodom“ i „svakodnevnim životom“ i, pretvorivši se (uglavnom) u samodovoljno larpurlartističko masturbiranje, ustupa svoje mesto potentnijim i komunikativnijim muzičkim žanrovima – turbo folku, hip-hopu i tvrđim oblicima elektronske muzike.

„Deset godina u bedi, brate – ko će to da plati?“

Nasuprot očekivanjima „prosvećene elite“, slobodno tržište je potpuno iskuliralo srednjeklasnu „rokersku furku“, ustoličivši turbo folk kao hegemoni muzički pravac koji upražnjavaju ne samo „džiberi, čobani, ljankese i huligani“ već osnovci na ekskurzijama, gimnazijalci na punoletstvima, a bogami i studenti, tzv. buduća elita, koji na raznim edukativnim seminarima pevaju hit „Milion dolara sva vrata otvaaaraa“, od Ane Nikolić i Nikolije.

I zaista – zar taj stih nije svojevrsni kategorički imperativ i ultimativna istina našeg vremena? Da novac vrti gde burgija neće? Da ko reskira profitira, ili da para na paru ide?

Dijagnoza da je to propast svih vrednosti ili „evolutivni skok unazad“ govori samo o autističnosti elitističkog pogleda nesposobnog za samokritiku rezultata sopstvenih projekata – nacionalne/liberalne države blagostanja.

U Srbiji 2016. godine većina rok bendova nema šta da traži sa svojim zaguljenim apstrakcijama i hipsterskim eskapizmom uvijenim u pretenciozne aranžmane koji ne komuniciraju s „duhom vremena“, jer – fuj! ‒ taj duh je „tako seljački“. Razumljivo, mladići i devojke – od krvi, mesa i kompleksa ‒ radije bi varili u kraju i slušali Arafata koji repuje „rođeni smo ’91, što nismo normalni to niko ne zna“, dodajući da je „jedina konstantna konstatacija da se ovde ništa nije promenilo još od sankcija“.

Kapitalistički ringišpil beskonačnih želja napravio je svima zazubice, pa je razumljivo da bi sestra „malo jahte, avione, malo London i Dubai“, a burazer „u banci investicije umesto da je frizider prazan, šesto kvadrata skupu vilu i bazen“. No, jedno su želje, a drugo mogućnosti. Za omladinu u tranziciji, koja živi s roditeljima (80 posto), ili je nezaposlena (40 posto), vreme i novac su pojmovi koji se međusobno udaljuju – prvog ima previše, a drugog premalo.

Na klupicama između oronulih zgrada u „naselju radnika i napuštenih fabrika“ ekipica se „tali“ za paket, krati vreme za samo jednu „crvenu“, dok sanja o „velikoj cifri“, ili se, kako kaže jedan od njih: „bukvalno napali kad se priča o velikim parama“. Pa onda, burazeru, pukne ‘pleks što se hasa kevin has i živi u kući u kojoj se tenzija može seći nožem, a kao najrealniji izlaz iz odurne situacije još uvek je brkata tetka iz Ahena i njen novi muž koji ima vezu u lokalnoj fabrici za proizvodnju automobilskih šasija. Soma i po evra, kaže tetka. Ali nije ni to rešenje, ta paljba „preko“, ko će da crnči ceo život, a opet budeš migrantska beda, nije to neka sreća, a i zent je, jebiga, možda se nešto promeni ovde, ne treba žuriti, misli se omladina.

A onda, tu je i misao „šta ako uleti neki tiket“, eto odigra se baš na taj prokleti Ahen, za sreću, pa se „izgrmi“ u gradu, ono – pun gas, cela ekipa, nema da fali. A ako se „padne“, jbg, opet se skrpimo nekako, istalimo za cirku u kraju i „izgrmimo“ iz besa, iz nemoći, samo da nam sevne blesak glamura – to je logika omladine koja živi tu carpe diem svakodnevicu u zemlji koja se i dalje zagreva u predvorju Evropske unije.

Ili ako ne spada u tih 40 posto nezaposlenih, omladina šljaka po buticima, magacinima, mesarama, tabloidima, za petnaest, dvadeset ili trideset hiljada, pet ili šest dana u nedelji, od osam do deset sati, pa kad to dosadi, ode se malo u uslužne delatnosti, konobariše se, očitavaju se bar kodovi, kljuca se kao noćni čuvar, kurči kao obezbeđenje klubova, ili se prevrću pljeskavice na četrdeset stepeni u dekolteu sa sisama na izvolte, jer je šef tako tražio. A kad se otalja ta šljakica, za koju se nisi ni školovao i koju može da „odradi“ i morska zvezda Patrik iz Sunđer Boba, dođe dugo čekani vikend, pa se skocka, nabace nove krpice za koje se „puklo“ pola plate, ode se u klub ili kafanu da se dâ oduška, da se „naš(m)i(n)ka i pravi haos“, pokaže „novo perje“, prošeta nova riba ili frajer, iako znaš da će narednih pet dana da te boli glava, ali ne od opijata, već od minusa na računu. Stihovi Ace Lukasa „čaše bacam po kafani, krrrvaaariim, tražim zid da glavom u-da-riiim“ tu legnu kô budali šamar i gotovo da nema tog weltschemerza, polutke horsa, gitarskog rifa i adekvatnog savremenog domaćeg rok stiha koji tome može da parira.

„Jel’ znate koja je razlika između bogatih i siromašnih? Siromašni prodaju drogu da bi kupili najke, a bogati prodaju najke da bi kupili drogu.“

Omladina se često kritikuje i da ide uz dlaku društvenim normama, no to je notorna laž – neopterećena iluzijama o prošlosti, ona te norme najpreciznije detektuje i prati. A upravo društvo sugeriše besomučno skupljanje statusnih simbola kao pokemona, fetišizaciju skupih marki ‒ dolce gabana, carlo colluci, versace, polo, prada, nike, paciotti – i gruvanje u teretani, jer „ti si ono kako izgledaš“, a i dobro je za tržište rada – muškarcima za fizikaliju, a ženama za seksualnu objektifikaciju. Takođe, u sistemu u kome su država i tržište jednako „fejlovali“, omladina ne izbegava bavljenje metafizičkim pitanjima – naprotiv. „Kuda idu ljudi kao ja“, pita brat Coa, a još nijedan filozofski majčin sin nije dao zadovoljavajući odgovor na to pitanje. A kamoli neki tamo Ničim izazvan.

Jednako su promašene i namćoraste moralističke kritike da omladina „beži od knjige kô đavo od tamjana“. Naravno da beži kad je proces tranzicione alhemije nametnuo komercijalizaciju obrazovanja, svodeći ga na interesnu priču i laktanje za mesto na tržištu rada. Takođe, iskustvo nam govori da obrazovanje nije nikakav preduslov za uspon na društvenoj lestvici. Što bi rekao Niški reper Corona – „jebe mi se za diplomu, nema je ni predsednik“. Ili beogradska grupa V.I.P s konceptualnom inverzijom – „prođi sve ulice i pročitô si sve knjige“.

Upravo je „kultura ulice“ i objektivna „kriminalizacija“ dobrog dela prekarizovane omladine još jedna slepa mrlja kategorijalnih aparata naših intelektualnih elita. Bez radnog mesta na kome će da „ubija vreme“, ili s mizernim prihodom na besperspektivnim poslovima, ona se logično okreće kriminalu i „zaradi sa strane“. Takva logika je sasvim u skladu s novoproklamovanim jevanđeljem „preduzetničkog duha“, koji nam naturaju političari i mediji. Gađenje na kriminalizaciju sjajno je raskrinkao Đus u pesmi „Keš kolica“, u kojoj repuje „ja nisam krimos, ja sam mladi biznismen, ne spavam nijedan tren ‒ došô sam po svoj plen“. Čini se da prosečan bankster ili nakoksirani japijevac sa Vol Strita ne bi imao nikakvih problema da se poveže s tim.

„Rokeri su malo zglajznuli u borbi za nikada do kraja definisane EU-vrednosti i kvazielitizam, pritom se svrstavajući na stranu onih koji su umesto emancipatora postali eksploatatori“, kaže Boris Vlastelica, pevač rok benda Repetitor, u lucidnom intervjuu za zagrebačke Novosti. Čini se da bi bilo dobro da njegovu samokritičnost prihvate i ostale kolege iz žanra, jer uspon srednje klase u devastiranom srpskom društvu dugo nećemo videti. Alibi u stavu „mi smo pametni, a oni glupi, pa nas ne slušaju“ ne pomaže previše. Za početak, malo više Goribora, a malo manje Izdrži ribice bendova radilo bi posao.

15226579

Autor: Saša Dragojlo

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s