Obama drugi put u Beloj kući

Čini mi se da su problemi počeli još u Železniku, kad je moj otac promašio skretanje. Sve do danas ostao je čvrstog stava kako prezire gužvu i velike gradove, ali majčina tuga tih poslednjih dana našeg zajedničkog života u Užicu naprosto ga je primorala da krene s nama. Lutali smo ulicama Senjaka dok su ljutite mašine s BG tablicama prezrivo svirale i dobacivale prestoničke psovke dobrodošlice. Iako se činilo da će nas široke ulice zaista progutati, nekako smo stigli do Karaburme. Tamo je gomila studenata zbunjeno lutala od dvorišta do hola čekajući početak prozivke, dok su se roditelji držali po strani i sve posmatrali kao da je na pomolu velika katastrofa. „Patris Lumumba, blok četiri“, rekao sam i zapalio cigaretu. Moj pušački staž od godinu dana za njih je bio novost, no prekor je potpuno izostao. Majka mi se pridružila u tišini, iako je za svojih četrdeset šest godina ‒ koliko joj je tada bilo ‒ cigaretu zapalila svega nekoliko puta još u ranim dvadesetim. Desetak minuta kasnije pronašli smo parking mesto ispred moje nove privremene kuće. Prvo osmotriti prostor, pa onda uneti kofere bio je zajednički porodični moto, dok se u grudima već opasno mešala grudvica fine neizvesnosti s kiselinom golemog straha. A onda smo doživeli šok, s vrata, pravo u čelo. Tri kreveta, dva stola, dva ormara i dva kvadratna metra slobodnog prostora. Nigde kupatila, rešoa, slavine. Nigde razloga da se ne zaplače.

Prvih nekoliko dana u studentskom domu samo sam čekao da se nešto desi. Fantea i Selindžera smatrao sam najvećim lažovima ovog našeg tužnog, dosadnog sveta, koji se u mom slučaju svodio na predavanja na fakultetu i odlaske u čitaonicu. Kako sam polako počeo da se navikavam na taj režim, očekivanja sam sveo na dobar desert u menzi. Svraćao bih povremeno do jevrejskog groblja i pričao sa slučanim prolaznicima o njihovim precima. Naravno da se retko kada nešto zanimljivo moglo iščupati iz tih razgovora, ali oni su bili još jedan mehanizam odlaganja trenutka kad sam morao da sednem i počnem ozbiljno da učim za ispite.

A onda me je sačekala zima. Obaveze na fakultetu držale su u šaci izgubljene brucoše koje je kolokvijumska mašina već dobrano rastočila u mulju samoprekora i potpune bespomoćnosti. Budio bih se pre devet, ali nisam se odmah dizao iz kreveta. Kroz prozore, koji su prekrivali čitavu jednu stranu sobe, mogao sam da vidim svu porodičnu toplinu skrivenu u dimu popucalih dimnjaka komšijskih kuća. Čekajući cimere da se vrate iz kupatila i signaliziraju da je jutarnja hajka na lavaboe i WC šolje utihnula, često sam zamišljao svoje ukućane u raznim svakodnevnim situacijama.

Nedostajalo mi je tajno telefoniranje u špajzu, nedeljno čišćenje stana, ručak s boranijom, prenemaganje sa sestrom. Već oko deset kafa se polako hladila, stolica grejala, a snovi o burnom velegradskom životu polako topili. Koliko god pokušavao svoj društveni život da svedem na minimum, gradivo je sve više postajalo nedostižni horizont. Ponekad bih uhvatio sebe kako gledam u malenu rupu nasred zida gde je nekada verovatno stajao ekser, i tako, gledajući u tu rupu, osećao sam se kao da odustajem od svega, od studija, od Beograda, od pristojnog posla, od života.

Tada mi je trebao predah. Sećam se da sam tek krajem decembra prvi put pozvao svog najboljeg prijatelja, a da u razgovoru nijednom nisam spomenuo faks. Predložio sam da, po cenu totalnog ispitnog debakla, krajem meseca odemo do Novog Sada. Tamo je zagrebački bend Pips, Chips & Videoclips imao najavljen koncert. Nisam pošteno ni uzdahnuo nakon dogovora, a već sam imao novi problem. Prvi put u mom beogradskom životu novac me je žestoko raspizdio po prstima. Obrisao sam par krupnih kapi nervoznog znoja i zapalio druga vinstona, dobrog starog plavog 100s. O novcu do tog razgovora i nisam preterano razmišljao, jer nije bilo mnogo vremena i načina da se on potroši. Usputne trafike, kiosci brze hrane i tek poneka prodavnica garderobe bilo je sve što dolazi u kontakt s mojim novčanikom. S petnaest hiljada, koliko su mi moji slali svakog meseca, mogao sam samo da se slikam. Na troškove za stanarinu i hranu odlazilo je više od trećine, dok je dobar deo lutao po ko zna kom delu fakultetskog budžeta koji se punio nerazumnim upisima, prijavama, dojavama, odjavama, najavama, kajanjima, lajanjima i svakakvim drugim administrativnim pizdarijama. Skripte i zbirke zadataka bile su nužne u slučaju da želiš da položiš neki ispit. Pa vi onda izračunajte koliko se piva moglo popiti od onoga što ostane. Ako ništa drugo, makar su svi dobronamerni prijatelji zbog jednog mogli biti spokojni ‒ neću postati pijanac, za to se naprosto nema para.

Elem, novac za koncert bio mi je preko potreban. Pozvati svoje i tražiti još bilo je nedopustivo iz dva razloga. Prvo, znao sam da šalju i više nego što im dozvoljavaju njihove minimalne potrebe, te nije bilo reči o pukoj pristojnosti već o finansijskom ubistvu, a sa druge strane, nisam se preterano veselio činjenici da bih u tom slučaju morao da im prijavim svoj boravak u ravnici. Jedini izlaz bilo je držanje privatnih časova matematike za osnovnu i srednju školu. To bi značilo da učenje za faks prebacim u treću smenu, ali pristao sam na to. Držao sam dva časa nedeljno i za petnaestak dana sakupio dovoljno za put.

Ispostavilo se kasnije da je taj koncert bio jedino dozvoljeno zimsko odsustvo koje sam dobio te svoje prve studentske godine. Novu godinu smo presedeli u Užicu, narednog dana naprosto nismo imali šta da repriziramo, a Božić je samo napravio neopravdan trošak vremena zbog odlaska na selo. Kada sam krajem februara ponosno javio da je zimski semestar očišćen, shvatio sam da za istinski odmor imam čitavih šest dana, koliko je ostalo do početka novih predavanja. Bio je to period kad sam saznao da smo dobili novog predsednika, da je Evropskoj uniji dodeljen Nobel za mir i pomirenje, da je Obama drugi put u Beloj kući, a Putin treći put u Kremlju, da je „socijalista“ Fransoa Oland na čelu Francuske i slične nebitnoće.

Pomislio sam tada kako nisam previše propustio i kako sam ponovo spreman za novu polugodišnju studentsku simulaciju života.

Autor: Miloš Janković

img_0400

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s