Dve hipotetičke situacije

Stvaranje kulturnih praksi ili zašto Mina, Neda i Kaća ne mogu u školu

 Kao da je neko prokletstvo izmenilo linije života Mine i Nede tog 23. maja. Nekoliko kilometara pre Zmajeve pumpe, na samom ulazu u Beograd, shvatile su da nešto nije u redu s meračem goriva, i ubrzo je njihov crveni sitroen C2 stao. Ostale su prepuštene dobroj volji drugih učesnica u saobraćaju, koje bi ih eventualno došlepale do benzinske stanice. Pokušale su da pozovu vaspitača i objasne mu kako ne mogu na vreme da dođu po svoju decu, ali nakon što je čika Milan rekao „Halo?“, Nedi se ispraznio telefon. Mini u tom trenutku nije preostalo ništa sem da proklinje njihovu treću suprugu Kaću, kojoj su za potrebe današnjeg poslovnog sastanka iz nepoznatog razloga bila neophodna dva mobilna aparata, te je pozajmila baš njen. Morale su što pre nešto da smisle.

 Možemo li zamisliti da je ovo odlomak iz romana koji bi se zvao recimo „Na povratku iz Zagreba“, i koji bi se našao u lektiri za treći razred srednje škole? Teško, slažem se. Da li bi problem bio u tome što je radnja romana (kakav god on bio) nerazumljiva učenicima tog uzrasta, ili to što roman (kakav god on bio) ne ispunjava standardna merila kvaliteta kao što su na primer kritička distanca i estetska čistota? Ili što je možda stilski podbacio? Ne bih rekao, mada je moguće da se neki od navedenih elemenata pojavi kao obrazlozloženja za odbacivanje našeg romana ukoliko nam mašta ode toliko daleko da zamislimo kako se ovaj izmaštani roman našao u izmaštanoj diskusiji o predlogu školskog programa. Da budem iskren, mogao bih zamisliti kvalitetnu raspravu na jednom školskom času o ovom odlomku, koja bi, na primer, bila okrenuta tehnološkoj uslovljenosti savremenog sveta. Međutim, šta onda nije u redu s ovim odlomkom? Tri žene koje žive u bračnoj zajednici i imaju decu, kao ni izmenjena standardna rodna uloga učesnika u saobraćaju i vaspitačica ne spadaju u standardne kulturne obrasce – poželjnih društvenih vrednosti čija se reprodukcija, između ostalih mesta, obavlja upravo u školi. Kao što se u školi odvaja i visoka (čitaj kvalitetna) od popularne (čitaj trivijalne) kulture.

Iako se naizgled čini da se politička borba vodi samo na nivou zakona i njihove implementacije, postoji bar još jedan nivo političke borbe koja je manje vidljiva, a to je kulturna borba. Normalizacija vrednosti se najvećim delom odigrava upravo na ovom polju. Kao što smo pokazali u prethodnom primeru, pojedine kulturne prakse su nedopustive, i to škola kroz svoju organizaciju i program na veoma lep način oslikava. Možemo se zapitati zašto nam je atomska, heteronormativna porodica važna kao jedini dopustivi vid bračne zajednice, ali na to pitanje već su odgovorile marksističke feministkinje koje su objasnile kako takvo shvatanje porodice utiče na održavanje patrijarhata i kapitalizma. Naravno, postoji i mnoštvo pozitivnih kulturnih praksi koje funkcionišu na sličan način.

Popularna kultura ili (loš?) trip ministra prosvete?

Imao je ministar prosvete težak dan kod kuće, i njegova crna kožna ministarska fotelja dobro dođe za opuštanje i relaksaciju. Međutim, ubija ministra kancelarijska tišina, nepodnošljivo je, misli nikako da se stabilizuju. Otvara naš ministar svoj laptop užurbanim potezima šaka, klikne na prečicu youtube i pusti prvu pesmu s početne stranice sajta. Severina – „Gade“. Nešto starija numera iz dve hiljade i osme godine, seća se ministar, pesma koju je popularna Seve radila s Goranom Bregovićem na albumu „Zdravo Marijo“. Čudno je to, pomisli ministar, kako jednu idiotsku pesmu interpretira u glavi na sličan način kao kada je u školi odgovarao Bodlera. Pesma „Albatros“ iz zbirke pesama Cveće zla, nastala 1857. godine, predstavalja okosnicu moderne poezije, prisećao se ministar školskog stresa. Sada se ministar već malo oraspoložio, ispio je i crnu tursku kafu do kraja i pustio mašti na volju. Ponovo je stajao ispred velike, zelene table u pohodu na najvišu ocenu iz književnosti, samo što sada u čitanci koju je nastavnica držala otvorenu na katedri nije pisalo Šarl Bodler – „Albatros“, već Severina Vučković – „Gade“. Smeškao se ministar prosvete ovoj čudnovatoj situaciji, ali nije mogao da odoli izmaštavanju celokupnog ceremonijala. Pesma „Gade“ govori o ljubavi, ljubomori i ljudskom ludilu. Uvodna strofa priprema ambijent pesme, jastuci su razbacani, „popušta izolacija na živcima“, nervni slom je pred vratima. Nastavnica ga gleda ozbiljnim pogledom i blago klima glavom dajući mu do znanja da je na dobrom putu i da samo tako nastavi. U nastavku pesme, vidimo da je lirski subjekt (ili lirska subjektica, pomisli ministar u trenutku, ali uplaši se da će zvučati čudno, pa nastavi ipak sa subjektom) zaljubljen, da je velika i istinska ljubav izvor ljubomore. Lirski subjekt ide i korak dalje, nudeći svoju ljubomoru kao dokaz ljubavi, time definišući prirodu ljudskih odnosa. Zadovoljan je ministar svojim izlaganjem, ne odustaje od petice, samouverenost je sve veća. Međutim, u tom trenutku pomisli kako je upravo zbog ljubomore svoje sadašnje žene došao ranije na posao, kako je baš ta ljubomora o kojoj govori svojoj nastavnici u paralelnom univerzumu prošlosti uzrok njegovih sadašnjih jada. Morao je nešto napraviti. Oprostite, nastavnice (možda se i previše oslobodio), mogu li se za trenutak zadržati na ovom osećanju? Čini mi se da je veoma čest element ljudske psihe i da nam zadaje velike muke, a ljubavi obično tu nema ni traga, čista posesivna laž. Ne znam da li se slažete sa mnom, ali ljubomorna osoba  svog partnera nužno mora doživljavati kao sopstveno vlasništvo. Zar to nije loše? Nastavnica se sada prilično zbunila, kao da ne zna odgovor na pitanje koje je mladi ministar sada postavio njoj. I pre nego što je stigla bilo šta da izgovori, u kancelariju je ušla sekretarica s fasciklom u kojoj se nalazio predlog strategije razvoja obrazovanja do dve hiljade dvadesete godine. Uljudno se ministar zahvalio na dostavljenom dokumentu, pregledao ga, ustanovio da je s par inostranih kompanija potpisao tajni ugovor oko komercijalizacije obrazovanja u Srbiji i time svoju finansijsku stabilnost, ali nikako nije mogao da spreči svoje oduševljenje epifanijskim otkrićem koje mu se upravo javilo. Razmišljao je na koji način da ublaži sve što je do sada govorio u javnosti, i otvori prostor Severini Vučković da uđe u udžbenike.

Ova kancelarijska situacija deluje nam izvesnija od one s početka teksta. Nekoliko uslova je tu ispunjeno koji joj daju realističan ton. Naime, ministar odlučuje iz centra moći bez sistemske mogućnosti da se bilo ko od nastavnika, roditelja ili učenika uključi u donošenje bilo kakvih odluka, ministar je muškarac i ima svoju žensku sekretaricu i odluke donosi sasvim nasumično, neplanski i bez konsultacija. Možda će nam se učiniti da je ova odluka koju bi naš izmaštani ministar doneo sasvim na mestu, ali ona je i dalje spontana i samoinicijativna. Međutim, postoji tu još jedna kvaka. Naš izmaštani ministar povezao je svoj sopstveni život sa školom i uvideo školski potencijal za priču o svakodnevici. Upravo se tu našem izmaštanom ministru javila popularna kultura kao slamka spasa. Možda je svoj razred video kako s velikom pažnjom prati njegove odgovore i analize, možda je video domunđavanje nekih drugara i drugarica koji se osećaju kao lirski subjekt u pesmi, možda mu je posle časa neko od njih prišao da na velikom odmoru nastave razgovor o ovoj temi. Možda i nije, ne znamo i nikada to nećemo saznati ali čini se svakako da razgovori ovog tipa mogu biti od koristi. Pravo da vam kažem, da sam u srednjoj školi razgovarao na ovaj način o ljubomori, a ne o nekoj apstraktnoj i artificijelnoj nedokučivosti života, možda bih danas zaista osećao da je emotivna veza bez ljubomore moguća. Ovako mi preostaje da u to samo verujem.

* *

Kada bi škola na prijemčiviji način komunicirala sa učenicima, verovatno bi se otvorio prostor za kritičko promišljanje svakodnevnih životnih situacija. Možemo možda zamisliti da deca uvide razliku u promišljanju tekstova visoke i popularne kulture ili da zaključe da je ideja o nekakvoj jasnoj dihotomiji između te dve celine neodrživa.

Možda bi, konačno, upravo ta praksa otvorila vrata školskog programa našem romanu „Na povratku iz Zagreba“.

Ili makar Severini.

0.02.01.567a9d0b7bbc958bd3eb4123057c5f7d4b07ade8f1eec2845d0c45fccdbc149b_full

Autor: Miloš Janković

*Ovaj tekst je prvi put objavljen u magazinu LICUELICE br. 031.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s