Deco, idemo dalje!

Jedan dan sam tri i po sata proveo u ambulanti čekajući da me školska doktorka mog malog brata, kojeg zovem Pionir, primi, napiše uput i dâ opravdanje za izostajanje iz škole. Pre toga smo Pionir i ja celo prepodne proveli uglavnom po hodnicima dečje bolnice, na klupama i oko njih, čekajući u redu za skidanje gipsa i pregled kod ortopeda. Oko nas izlomljena deca i njihovi oklembešeni roditelji. Cika i vriska mozak probijaju. U liftu, dok lebdimo do hodnika, s nama je medicinska sestra koja u naručju nosi bebu – najmanju bebu koju sam video. Može u šaku da ti stane. Beba trepće.

Dan tmuran i sumoran, hodnici zagušljivi, atmosfera bolnička. Nakon nekoliko sati čekanja budemo prozvani, za nekoliko minuta Pionira razgipsaju, meni izveštaj specijaliste u šake, i ajd’ vozdra. Sledeći! Nakon toga odlazimo na burek.

U buregdžinici sve puno, puni tanjiri, puna usta. Predah.

U ambulanti (prelazim na popodnevnu smenu) odskora se zakazuje, ali uvek dođemo i mi nezakazani. U smeni rade jedna doktorka i jedna sestra. Hodnik kao nekad pred ambasadom. Gužva. Nervoza i histerija. Samo što se za ruke nismo uhvatili – da niko ne propusti svoj red. Sezona je gripa, pa su deca pod temperaturom i kilava, kašlju, pljuju, slinave. Mame su premorene, podočnjaci kô iznošeni cegeri. Sestra pokušava da nas ukombinuje najbolje što može. Na dvoje zakazanih, neka ide jedno nezakazano, da bi vas doktorka sve primila. Dobro, kažem, i hvala vam. Čekaćete dugo, kaže sestra koja je i sama bolesna, jedva stoji na nogama. Nema problema, kažem, sačekaću.

Zgrada je renovirana, hodnik je okrečen, ali u onu bledozelenu što te asocira na tiho umiranje. A još u kombinaciji s belim vratima i prozorima – streseš se, jer ti se učini da te smrt štipka po donjim leđima.

Vanja Vikalo Linnch_1

Poneo sam i knjigu, mislim čitaću. A znam da neću. Čitam obaveštenja na oglasnoj tabli, ko je šef a ko podređeni, kako se zovu doktorke, a kako sestre, koliko košta previjanje, a koliko inhalacija. Pa onda o noćnom mokrenju i retkim bolestima. Sestra je pustila muziku, da nam svima bude lakše. Idu hitovi, Da je sreće bilo – ti bi sa mnom spavala, da je sreće bilo – djecu bi mi rodila. Ili, Prsten i zlatni lanac daće ti Bosanac… Mene neki od tih hitova sećaju na detinjstvo, veliku avliju, cigle pod tabanima, česmu iz koje uvek kaplje. Neka mi sećanja prijaju, neka ne. Tako je s porodičnim sećanjima, pakao i raj. Sve drugo je laž.

Prolazi prvi sat, kod doktorke kao na traci, ulaze, izlaze, ulaze, izlaze. Sve vreme pristižu novi, zakazani i nezakazani. Ona sestra se presamitila preko pulta, pokušava da ukombinuje sve. Deca trepere pod temperaturom, sekreti se razlivaju, zagušljivo je, smrdi – ali niko neće da otvori prozor, jer – strah od promaje. Jer – deca. Jer – ne daj bože. Prilazim prozoru, hodam kao po minskom polju, polako i tiho, uhvatim se za ručku, kad eto ga – mladi otac: „Ne otvaraj!“. Istim koracima vratim se na svoje mesto.

Svi su nezadovoljni, komentarišu, ponavljaju. Kažu: doktorka je prespora! Kažu: sestra ne radi dobro! Kažu: ovo je strava i užas, menjam ambulantu, menjam doktora! Govore to kao da prete. Jedna mama me gleda, gleda, pa počinje: „Vidiš li ti ovo, jebem im mater, pa ovo nema nigde!“. Ja kažem: „Previše nas je na jednu doktorku“. Mlada mama me gleda pa nastavlja: „Ma ništa ne rade!“. Ja kažem „Rade, rade, ali ne mogu brže, jedna doktorka na sto pacijenata… teško je“. Druga mama čuje, pa se uključuje: „Ma sve bih ja njih na ulicu, otkaz, marš!“. „I šta biste onda?“, pitam. Ona me gleda. „Onda biste plaćali privatnog doktora, kažem, a imate li za privatnog?“ „Pa nemam, ali…“, nastavlja mama, i stane. „Jebiga“, kažem, „prenervozni smo i premoreni, ali razmislite – pa stvarno ne može brže.“ Sad me obe mame gledaju, možda bi se nastavljale, možda ne bi. I na kraju dodam: „A zamislite ako bi žurila i otaljavala, a radi s decom, a deca bolesna, pa samo s jednim detetom da napravi grešku…“ „Ne daj bože!“, prekinu me obe uglas, duboko uzdišući. Utom prolazi i drugi sat. Doktorka i dalje radi kao na traci, sestra kašlje, kašlje pa se drži za onaj pult. U jednom trenutku kaže: „Izvinite, idem na tri minuta da se inhaliram, ne mogu da dišem“. I ode. Mame se pogledaju, pa nekoliko njih uglas: „Ona da se inhalira! Gospode bože! Ona, a bolesna deca čekaju!“. Opet mi đavo ne da mira, pa se uključim: „Pa žena je bolesna a mora da radi, dajte, pa nije smak sveta ako ode da se inhalira, da udahne, do kraja smene“. Majke se ućute. Utom prolazi i treći sat, i doktorka me uskoro proziva.

Ulazim, ona vedra kao da je početak radnog dana. Za nekoliko minuta mi dâ potrebna dokumenta i kaže: „Žao mi je što si morao da čekaš, ali jednostavno ne stižemo, evo, i pauzu sam izbacila, ne koristimo je, i opet jedva postižemo“. „U redu je“, kažem. „Kao što vidite, i meni su se podočnjaci oklembesili kô iznošeni cegeri, premoren sam, navukao se kojekakvih virusa iz smrdljivog hodnika, ali nisam ljut, premoren sam ali nisam ljut“. Ona se nasmeje, tu se pozdravimo i ajd’ vozdra.Vanja Vikalo Linnch_2

 

Krenem kući i razmišljam kako je to naporno, i to čekanje, i suočavanje sa sistemom zdravstvene zaštite koji se raspada, s premorenim roditeljima, s premorenim medicinskim radnicima, i kako bi najlakše bilo osuti paljbu, po proverenom scenariju – jebem vam mater neradničku!, ali nije problem u tome. I kako je najlakše naći primere i primerke loše prakse i loših ljudi, pa onda iz toga izvući zaključak – svi su neradnici, upregao bih ja njih, pa da vidiš. Ali nije tako. Na primer, da umesto jedne doktorke u smeni rade tri – svima bolje: i deci, i roditeljima, i doktorkama. I usluga bolja, i više osmeha, i manje onih podočnjaka, i više vremena za druge stvari.

Tako, o tome razmišljam u poslednje vreme. Svu tu energiju koju trošimo na hejtovanje i besomučna ponavljanja, trtljanja i cinizam – preusmeriti na jasno artikulisane zahteve. I videti na koji način oni mogu da se ispune. Mogao bih reći – milom ili silom – ali reći ću: načina ima raznih, ali postoje.

A ona kap osmeha i vedrina u pogledu koju doktorka ima pred kraj smene pokazatelji su: ili da je skroz pukla, ili da ima nade. Hoću da verujem da je ipak u pitanju ovo drugo.

A Pionir, šta je bilo s Pionirom? Ubrzo je prohodao.

I što bi rekao Dragan Nikolić u onom divnom partizanskom filmu: „Plakali smo, pa šta. Deco, idemo dalje!“.

Autor:  Bojan Krivokapić
Ilustracije: Vanja Vikalo – Linnch

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s