Mad Marx, ili o holivudskom levom valu

Odbor Predstavničkog doma za antiameričke aktivnosti (HUAC), koji je kao stalno državno telo postojao od 1945. do 1975, bio je udarna pesnica „makartizma“, vremena kada se u SAD pod krinkom „patriotizma“ vodila hajka na komuniste, što u američkom kontekstu znači na svakoga ko misli da „država treba d’ uradi nešto“ i to manje-više javno zastupa.

Štiteći „sveto američko tlo“, HUAC je održavao brojna javna saslušanja, na kojima su brojne istaknute ličnosti, najčešće poznate po levičarskim stavovima ili tek osumnjičene da ih poseduju, bile prisiljavane da se o njima izjašnjavaju ili javno prokazuju svoje prijatelje ili poznanike kao stvarne ili potencijalne komuniste. Godine 1947. HUAC udara na Holivud, tvrdeći da se kroz filmsku industriju širi opasna komunistička propaganda, što je dovelo do toga da preko trista „kulturnih  radnika u filmu“ bude bojkotovano od filmskih studija. „Glave“ kao što su Orson Vels i Čarli Čaplin napuštaju zemlju, a mnogi nastavljaju da rade pod pseudonimom.

Jedan od njih je i Džejms Dalton Trambo (James Dalton Trumbo), scenarista i pisac, čija je fantastična životna priča ekranizovana krajem prošle godine u filmu „Trumbo“, a glumi ga Brajan Kranston (Brian Cranston), poznatiji po ulozi Voltera Vajta, sredovečnog profesora-dilera kristalne met-hemije u seriji Breaking Bad.

Naime, Trambo je zbog odbijanja da odgovara na pitanja HUAC-a proveo jedanaest meseci u federalnom zatvoru u Kentakiju, nakon čega mu je bilo zabranjeno da radi u filmskoj industriji.

Čitava hajka na „crvenu napast“ obesmišljena je i potpuno izvrgnuta ruglu 1960. godine, kad je otkriveno da je tvrdoglavi Trambo pod lažnim imenima dobio čak dva Oskara ‒ za filmove „The Roman Holiday“ iz 1953. i „The Brave One“ 1956. godine. Ironično, na nekom „karma je kučka“ sranju, komunistički propagandista pokazao se kao najtalentovaniji američki scenarista, i to po oskarovskim, „najameričkijim“ mogućim kriterijumima.

Film o radikalno levo orijentisanom scenaristi u 2015. godini nije slučajan, i možemo ga posmatrati kao krunu legitimiteta svojevrsnog „levog vala“ u američkoj filmskoj industriji nakon 2008, kada je piramida hipotekarnih kredita u erekciji proburazila nezajažljivu trbušinu Vol Strita, a iz njega pokuljale toksične recesione iznutrice, dovevši svet u najveću ekonomsku krizu još od tridesetih godina 20. veka.

To da je „crveni đavo“ odneo šalu, potvrdio je i Merriam-Webster rečnik objavivši da je najtraženija reč u njihovom onlajn rečniku u 2015. bila reč „socijalizam“, a uz lekovitu dozu ironije, možemo reći da su nakon 2008. trambovi preplavili Holivud, marljivo, i manje ili više uspešno, rijući iznutra.

 

Big Short (2015)

Film „Big Short“ Adama Makeja (Adam McKay) – dobitnik prošlogodišnjeg Oskara upravo za scenario ‒ problematizuje famozno pucanje balona tržišta nekretnina, upirući autorskim prstom u pohlepni „kazino kapitalizam“ kao glavnog uzročnika krize.

„American people are being screwed by the big banks“, viče jedan od likova u filmu, razočarani berzanski mešetar sa „nosom za sranje“, koga tumači Stiv Karel (Steve Carell).

Karel i još pet tipova – ekscentrični ekspert za finansije (Cristian Bale), pohlepni bankar (Ryan Gossling), mudri bivši mešetar (Brad Pitt), i dva stivdžobsovska klinca željna „prave igre“ s „velikim dečkima“ – nakon što otkriju da je tržište nekretnina tempirana bomba, čine ono što bi svaki pošten kockar učinio: klade se protiv američke, tj. svetske ekonomije. „Velike banke“, s podsmešljivim osmehom, naravno prihvataju njihovu opkladu, a svi i previše dobro znamo ko se na kraju poslednji smejao.

Film uspeva da iskombinuje tešku ekonomsku faktografsku artiljeriju s crnim humorom, kvalitetnom dramom, ali i s napetošću dobrog trilera. Postmodernistički postupci u kojim se likovi direktno obraćaju publici, parajući filmsku iluziju, efektni su i predstavljaju spojnice za komplikovanu „ekspertsku“ problematiku.

Značajan rediteljski postupak je i dodela kameo uloga slavnim ličnostima, koje u reklamnoj formi objašnjavaju metodologiju banaka, čime se na ironičan način dekonstruiše čitava zatupljujuća kultura infoteinmenta, jer čik probajte da pratite šta koketna Margot Robin stvarno govori o konceptu loših hipotekarnih kredita onako gola i zamamna u zapenušanoj kadi sa šampanjcem u ruci (referenca na „The Wolf of Wall Street“).

 mad_marx

99 Homes (2014)

Nasuprot svojevrsnoj artificijelnosti „Big Shorta“, koji nam govori o krizi iz analitičke ptičje perspektive, „99 Homes“ bavi se sudbinama konkretnih ljudi koji su platili cenu kolapsa tržišta nekretnina u Orlandu 2010. godine, i čini se ideološki dosta potentnijim od Makejove duhovite hronike krize.

Priča prati sudbinu Denisa, tridesetogodišnjeg građevinskog „majstora svih zanata“ i samohranog oca, koji zbog nemogućnosti da plaća kredit zbog bankarske malverzacije ostaje na ulici s majkom i maloletnim sinčićem.

„Nisam te ja izbacio napolje, banka je. Ja samo radim za banku“, govori Rik Karver (Michael Shannon), harizmatični uposlenik banke s elektronskom cigaretom u ustima, čiji je posao da izbacuje ljude iz stanova.

Odnos između Denisa i Karvera simbolički je predstavljen kao klasičan odnos gubitnika i pobednika tržišne utakmice, oni su dva dihotomna socijalna pola koja vuku radnju napred, a scenarista, da bi situaciju dodatno zaoštrio u teorijsko-narativnom smislu, perverzno, ali maestralno, odlučuje da od njih dvojice napravi poslovne partnere.

Denis, bez para, jasne budućnosti i krova nad glavom, prihvata Karverovu ponudu da radi za njega, ponudu koja ga iz pozicije žrtve surovog sistema, nakon raznih peripetija, stavlja u poziciju dželata. Film završava scenom u kojoj Denis, predstavljajući Karverovu agenciju, kuca na vrata porodice kojoj sada on treba da saopšti da će morati da se isele, na taj način praveći svojevrsni začarani krug, sugerišući da je problem u sistemu, a ne (samo) u ljudima.

Nightcrawler (2014)

Međutim, antijunak koji estetsko-etički najuspešnije otelovljuje duh vremena jeste Luis Blum (Louis Bloom) iz filma „Nightcrawler“ (2014) Dena Gilroja (Dan Gilroy). „Nightcrawler“ prati poslovni uspon mladog i nezaposlenog Bluma od prekarnog skupljača i prodavca svega i ničega do uspešnog vlasnika/direktora firme noćnih video-paparaca (nightcrawlers), grabljivica konstantno u potrazi za tuđom nesrećom i tragom krvi koji prodaju snimke zainteresovanim TV kućama.

Blum, koga fenomenalno igra Džejk Gilenhal (Jake Gyllenhaal), savršeno je svestan šta je potrebno za uspeh u današnjem svetu. On je hiperorganizovani, samouki predator prilagodljiv svakom tržištu rada, hladnokrvni sociopata nakljukan self-help-bussines-management brošurama, fleksibilan kao kaučuk, operisan od moralnih stega i potpuno negadljiv na smrskane lobanje i prljavu savest.

Za njega je izrabljivanje radnika-migranta stažiranje, a nameštanje mesta zločina preuzimanje inicijative.

„Nighcrawler“ je možda ideološki najefektniji i umetnički najuspeliji film od pomenutih, jer je uspeo da stvori paradigmatičan karakter, nešto nalik Patriku Bejtemenu („American Psycho“), ili Travisu Bikliju („Taxi driver“).

Levo, levlje, radikalno ‒ bliže

Iako je, ideološki gledano, konsenzus o „kraju istorije“ i liberalnom kapitalizmu kao jedinoj igri u gradu i dalje ostao na snazi ‒ pre svega maskiranjem uzroka krize i prebacivanjem krivice i tereta sanacije na državu ‒ skepsa se probudila, mlada i zdrava kao ruža, što potvrđuju pojava potencijalno subverzivnog trenda levo orijentisanih filmova čak i u poslovično konzervativnom Holivudu.

Naravno, kao što Berni Sanders nije Lenjin, tako nijedan od ovih filmova ne dovodi eksplicitno u pitanje sam kapitalistički sistem, ali pomeranje diskursa je očito.

Takođe, značajno je što su svi ovi filmovi ili dobitnici ili kandidati za Oskara i druge mainstream filmske nagrade. Iako to može biti simptom pacifikacije i još jedan od načina da sistema ubije subverziju na mrtvo ime, ipak je značajno da zupčanici neoliberalnog mehanizma makar imaju šta da „melju“.

U jednoj od uvodnih scena „Trumboa“, između oca i ćerke odigrava se zanimljiv dijalog. Trambova devojčica, uplašena zbog hajke na oca, pita se da li je i ona komunistkinja. Trambo joj predlaže test, pitajući je šta bi uradila kad bi joj mama spremila sendvič za školu, a ona vidi nekoga ko nema ništa za užinu. Da li bi mu rekla da pronađe posao? Ili bi mu možda dala zajam s kamatom od šest posto? ‒ pita Trambo. Hm, ignorisala ga? ‒ uporan je stari lisac. Ne, podeliću! ‒ odgovara devojčica ljutito. Dođi ’vamo, ti, mala komunistkinjo! ‒ poentira Trambo, grleći ćerkicu.

U ova paklena postideološka vremena, malo li je, dragi čitaoci/gledaoci?

Autor: Saša Dragojlo

*Tekst je objavljen u magazinu Liceulice #30

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s