Juan Mekgregor: Bio sam ekstremni Škot u Engleskoj

Magazin Liceulice pokrenuo je novu rubriku „Pismo meni mlađem/mlađoj “, po ugledu na sličnu rubriku koja već postoji u uličnom magazinu The Big Issue. U prethodnim brojevima objavljivali smo tekstove naših prijatelja i poštovalaca našeg magazina s prostora bivše Jugoslavije, a u ovom broju vam donosimo jedan tekst iz rubrike koja nas je i nadahnula da pokrenemo svoju – “pismo”  Juana Mekgregora, čuvenog glumca.

Kada sam imao šesnaest godina, preselio sam se u Kirkaldi da studiram dramu. Bio je to veoma važan i težak period za mene, jer se ispostavilo da to zahteva mnogo više napornog rada i odgovornosti nego što sam ja u početku mislio. To me je nateralo da odrastem. Želeo sam da budem glumac od svoje devete godine, i to zbog svog ujaka (glumac Denis Loson), da budem kao on. Ujak je bio drugačiji od svih, živopisan, vedar karakter. Ne kažem da drugi ljudi u našem kraju nisu takvi, ali svakako biste pre naišli na farmera nego na glumca. Želeo sam da budem poput njega i pre no što sam saznao kakav je glumac. Nikada nisam promenio mišljenje.

Uvek sam bio vesele naravi. Nisam to izabrao, prosto sam takav. Kada sam ja dobro, sve je dobro. Imao sam veoma srećno detinjstvo, dobre prijatelje i porodicu oko sebe, i bilo je to savršeno mesto za odrastanje. Po čitav dan smo vozili bicikle, odlazili bismo ujutru i vraćali se tek uveče. Bili smo istinski slobodni, nezavisni kao deca i žao mi je kada pomislim kako moja deca ne mogu to da imaju.

Oduvek sam želeo da odem u London, uglavnom zato što sam voleo da odlazim tamo u posetu svom ujaku Denisu. Međutim, kada sam, kao sedamnaestogodišnjak, otišao u London da počnem s kursom na Gildhol školi za muziku i glumu, bio sam vrlo tužan što napuštam Škotsku. Još se sećam toga kad me je otac dovezao. Ostavio me je u jednoj zaista, onako baš ofucanoj sobi. Posmatrao sam ga dok je pregledao tu sobu, i ja sam je pregledao, i znam da smo obojica razmišljali: „Jebem ti, pa ovo je baš rupa.“ Osetio sam tada da sam ostavio kuću onako kako nikad dotad nisam. Bilo je to nešto mnogo veće, značajnije, i zbog toga sam tada postao više Škot nego što sam ikada bio. I danas se sećam kako sam prišivao tartan trake na teksas jaknu. Bio sam ekstremni Škot u Londonu.

1104840_CA_ewan_mcgregor_GEM

Mlađem sebi rekao bih da ne brine kad ne dobije ulogu u nekom filmu. Imao sam devetnaest godina, još sam bio u školi glume, i preda mnom su bile dve velike stvari – jedna je bila film, jedna zaista divna i tužna ratna priča, a druga je bila BBC-jeva drama Denisa Potera pod nazivom „Karmin na tvojoj kragni“. Bio sam veoma uzbuđen i zbog filma i zbog drame, ali ipak sam više od svega želeo da zaigram u filmu. Toliko sam to želeo da nisam prošao na završnoj audiciji i nisam dobio ulogu. Kako se posle ispostavilo, film nije doživeo nikakav uspeh, tako da bih, da sam dobio ulogu, propustio dramu Denisa Potera, koja onda nikada ne bi bila snimljena. Mislim da je sudbina tu umešala svoje prste.

Kada bih sad sreo sebe kao tinejdžera… postoje verovatno neke stvari koje sam uradio za koje on ne bi mislio da su kul, ali volim da mislim kako nas dvojica i dalje delimo neke zajedničke težnje i motivaciju. Kao dete, želeo sam da radim stvari koje će ostaviti traga, izraziti stav, biti važne. Mislim da sam tako i činio, ali živiš, učiš i shvataš da ne mogu svi biti takvi. I ne treba svi da budu takvi. Srećan sam što mogu da radim i male i velike filmove, pa i između i osim njih stičem različita iskustva. Moj pristup je veoma jednostavan – ako mi se dopada priča, radiću taj film.

Prošlo je skoro jedanaest godina otkako sam popio poslednje alkoholno piće. Veoma retko uopšte i primetim da ne pijem. Ne pridružujem se drugima u piću na žurkama i večerama, a sada mi je lako da izlazim i družim se bez alkohola. Ranije bih morao da popijem nekoliko krigli da bih postao svoj. Sada kad dođem ‒ to sam ja. Ispijanje alkohola zapravo me je činilo jadnim i veoma nesrećnim.

Kada sam snimio Trejnspoting, nisam mislio: „Ovo sam ja, ovo je moj trenutak“, ali ipak sam se osećao sjajno u vezi s tim filmom. Knjiga mi je bila fantastična, i mislim da je zaista uspela da prikaže duh zemlje. Znao sam i da je Deni najbolji režiser za takav film, imali smo savršenu postavku glumaca, i moja očekivanja bila su visoka. Ali nisam mogao ni da zamislim… Sećam se da sam film prvi put video u Londonu, sa suprugom i ujakom Denisom, i da sam iz bioskopa izašao sav nekako otupeo i uzdrhtao. Neverovatan osećaj. Imao sam ja već vere u sebe, nisam očekivao da će film previše uticati na moj uspeh, ali sada, naravno, shvatam da je Trejnspoting i te kako uticao na moj glumački uspeh. Taj film je postigao svetsku slavu i izložio me pogledu javnosti. 

Volim kad sam u Škotskoj, bilo zbog snimanja nekog filma bilo zbog dolaska u posetu mojima. Obožavam kad sam tamo. Uživao sam radeći Perfect Sense u Glazgovu. Dosad sam tamo snimio četiri filma, i iako nisam iz Glazgova, vidim koliko se promenio od vremena kad smo radili Shallow Grave 1994. godine. Nikada u Glazgovu nisam uživao kao tada. To je divno mesto koje daje pravi karakter u filmu.

Verujem da to gde živiš nije previše važno: privatni život svoje porodice možeš da zaštitiš svugde; samo odabereš da se ne upuštaš u sve to. Imam dobar život: porodicu u Škotskoj, gomilu prijatelja u Americi i četvoro dece. To je poprilično mnogo i ne ostavlja previše vremena za još nešto. Okupiran sam svojom decom i volim to, i kad je tako ‒ savršeno je.

Izvor: The Big Issue

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s