Smrt fašizmu, sloboda rijalitiju!

Pre izvesnog vremena gledao sam film Bog masakra. Tematizuje susret između dva dobrostojeća bračna para čija su se deca u školi potukla. Od zrelih osoba, punih razumevanja za klinačku ludost i neobaveznih pošalica na njihov račun, u veoma kratkom roku jedni drugima postaju surovi dušmani. Potpisao ga je reditelj, i to Roman Polanski, ni manje ni više. Posve očekivano, tu su i nekakvi glumci, njih četvoro. Naposletku, kako sam posle saznao iz intervjua, Polanski je insistirao da dramska družina meandrira oko tekstualnog predloška vešte spisateljice Jasmine Reze, ali samo ako se zaigraju sa zanosom. Mene su, bogami, zaneli – s uživanjem sam gledao kako uistinu sladostrasno maltretiraju jedni druge.

Koju nedelju nakon gledanja filma, proveo sam u kolima veoma mnogo vremena s istom skupinom ljudi. Dobri smo drugari, i pored onoga što pravnici nazivaju „neusaglasivošću naravi“. Nekoliko sati vožnje bez pauze bilo je dovoljno da se međusobno izrešetamo zgodno urečenim uvredama i uvredicama. Vrhunac je bilo vozačevo upozorenje jednoj devojci da će se, ne prestane li s ometanjem i podjebavanjem, sutradan probuditi s muškim izlučevinama na glavi. Do kraja puta smo uglavnom tihovali. Narednog jutra su izvinjenja pala iskrenije no izrečene gadosti, i nastavili smo gde smo stali.

Pre neki dan sam, sticajem okolnosti, gledao Parove. Jedan se mlađi tip punih pet minuta dernjao u lice nekom starijem mazgovu, i to tek nakon što je potonji začuđujuće minuciozno razložio navike njihove zajedničke sustanarke, cure atraktivnog izgleda. U međuvremenu je ona odskakutala pred ogledalo, s pufnastim zečijim ušima na glavi, i divila se gibanju svog izvajanog tela u ritmu muzike.

„Ovo je, strukturno gledano, isto što i Polanski, isto je što i svakodnevni odnosi“, pomislio sam. Rijaliti je, kao i Bog masakra, režiran vrlo raspojasanom rukom, temelji se na nerešivom konfliktu, funkcije heroja, antiheroja i zločinca se menjaju, a ostvariv je jedino u izolovanom prostoru. „Kao da je neko ovde čituckao Zolu“, pomislih. Prgavi Francuz je svoje likove poput pokusnih kunića ubacivao u ustrojeno bezakonje društvene dinamike i naučnjački hladnokrvno posmatrao kako će koji primerak završiti, u zavisnosti od karaktera.

Da se razumemo, ne poistovećujem rijalitije s ostvarenjem Polanskog, ili sa, primera radi, Zolinim romanom Žerminal. Jasno je kao beli dan da Parovi ne služe dosezanju nekakve umetničke verzije istine, već borbi za rejting i posledičnom zgrtanju para. Zato je kultura selektivnih sećanja – na ranija, srećna vremena kad se još kako moglo bez rijalitija, pa zašto ne bi i sad  – u najboljem slučaju nepromišljena, a u najgorem naprosto zlonamerna.

(Inače, devedesete baš i nisu bile vajne, a rijalitiji kod nas dotad baš upadljivo nisu postojali. Ako smo i ratove i ulično nasilništvo i paradržavnu kriminalnu mašineriju iznedrili i tolerisali bez ove vrste programa, biće da su neki drugi faktori ipak odsudniji za sudbinu društva. O njima drugom prilikom.)

Smrt fasizmu sloboda rijalitijima- Stefan Slavkovic_foto Manuele Carra

Naime, reći da u dobu u kojem su Branko Kockica i Dragan Laković obrazovali i kulturno vozdizali naraštaje nije bilo rijalitija jeste tačno, ali to je kao reći da u vreme Francuske revolucije nije bilo smartfona. Pitanje je bi li prevrat uspeo da su se revolucionari svako malo kačili na Tviter, kao što je pitanje da li bi rijalitiji bili mogući da većinski stav Srbije na prelazu milenijuma nije bio da društvo u celini treba liberalizovati. Gadna jedna nuspojava tog procesa je i prepuštanje medija tržištu, o čemu se već pisalo naširoko. Niko, međutim, nije makar ni krišom natuknuo da se u Evropsku uniju može upravo samo s Velikim bratom pod ruku. Zahtevati da rijalitiji makar promovišu „prave vrednosti“ naivno je koliko i ljutiti se na svinju što je pocepala mastan džak. Rijalitiji služe da gazdama produkcijskih kuća i televizija rode pare, ne da, u najboljem slučaju, navedu na razmišljanje zašto taj mehanizam možda nije ponajbolji od svih postojećih. Podsetićemo da se ni zabavne emisije iz bliske nam prošlosti nisu bavile rešavanjem tadašnjih društvenih problema. Zato što su zabavne. Ni manje, ni više.

I nisu ovdašnji rijalitiji ništa brutalniji od inostranih, koliko god se i nacionalisti i autošovinisti – ljubi ih ista majka – napinjali da to pokažu. Primera radi, možda i najpopularniji britanski celetoid – selebriti poznat samo po učešću u rijalitijima – do sada je bila Džejd Gudi, ružnjikava cura iz radničkog predgrađa Londona, čiji su rasistički stavovi, ako ćemo pravo, samo odražavali politiku ostrvskog establišmenta. Bila je samouverena, prepuna zanimljivih kompleksa i beskrajno drčna. Zbog njene su mrziteljske govorancije u Indiji izbijali i neredi. Međutim, kada je pre nekoliko godina preminula od raka, u grob ju je ispratilo na desetine hiljada ljudi.

Eto, čak ni u Britaniji, jednoj od kolevki građanskog društva, doduše krvavoj, Džejd nije promovisala građanske nazore, nije bila rečita, obrazovana, nije mogla fino da raspreda o aktuelnim geopolitičkim izazovima, niti da veli sviđa li joj se više Britn ili Mendelson. Mrzela je komšije druge boje kože i držala je da Jevreji stoje iza mnogih zala, a još je pre smrti postala televizijska ikona.

Ni dan-danas nije razjašnjeno zašto ju je u stopu pratilo toliko Britanaca. Najčešće objašnjenje je da je publika u njoj delom prepoznala izgubljenu slobodu da bez posledica laprda o čemu god hoće, a delom je jednostavno uživala da se iščuđuje nad time „kakvi sve ljudi postoje“. Kao što sam ja seirio nad seronjama iz Boga masakra, kao što mi je trebalo minut-dva da se otreznim nakon ortakove pretnje jutarnjim zasipanjem. I siguran sam, bogami, da u ovom svakodnevnom voajerizmu nisam jedini. Opušteno, niste ni vi.

Kažem „vi“, pošto prema nekim računicama rijalitije u Srbiji povremeno ili redovno gleda 85 odsto ljudi. Prema cvrkutavim, režimskim procenama, u istoj toj Srbiji zaposleno je pedeset odsto ljudi, ne računajući, naravno, neprijavljene rabote. Prosta uporedna računica lako obara tvrdnju da rijalitije gledaju samo nezaposleni, dokoni i kompulsivni onanisti. Ne, te programe gleda većina Srbije, upravo zato što su većina u tržišno izgrickanim televizijskim programima.

Zato nijedna buna protiv rijaliti programa ne može da otpočne peticijom ili simpatičnim javnim koncertićem s jednoznačno urečenim plakatom. Mora da bude dvojaka – s jedne strane da preispita logiku koja je dozvolila da rijaliti postane monolit, s druge da razume razloge zbog kojih je popularan. Oni se najčešće ne kriju u ljudskim manjkavostima ili manama neke društvene grupacije, već u onom groznom buđenju nakon kojeg jednostavno nema šta da se radi. Ili onom praznom pogledu koji skamenjuje lica ljudi što su se tek vratili s posla. Računi su stigli, novčanik je tanak, obrok isti već nedelju dana. Osećaj razočaranosti gušći je od dima krdže koju puše, a ta je krdža skuplja od obećanja kojih su se naslušali. Ostaje im nekoliko sati do kreveta, i suočeni s nemogućnošću promene, pale televizor i gledaju ljude spremne da se za dobre pare i besplatna pića po izlasku ponašaju onako kako bi oni voleli, bez posledica, makar na pet minuta.

Tragedija je što to čine krišom. Nema potrebe. Poslednje što im treba je da im neki mlađani, neiskusni seronja, ili još gore, stariji neiskusni seronja popuje što se prepuštaju „najnižim porivima“. „Daj ti meni te porive, a ti menjaj društvo kad si toliko pametniji od ostalih. Ako ne društvo, onda makar kanal“, misle se. „Gledao sam ja Rokija. I Alije Sirotanovića se sećam. Draži su mi ovi propali slučajevi nego uspešni političari, borci za prava, dramaturzi, mrsomudi, mudroseri. I znam ja da ovo nije neka umetnost, da nije neka nauka, ali to mi sad treba. Na to sam sveden“, frkće.

Ne kažem da treba gledati rijalitije, samo tvrdim da ih ne treba kriviti za eventualno urušavanje svemira, kao da su, gle čuda, i smišljeni kako bi bili savršena meta i povod da se ljudi međusobno preziru. „Devalvacija društvenih vrednosti“, kako neki vole da kažu, otpočela je davno, još osamdesetih, kada se pod velom tobože konstruktivne apolitičnosti odlučilo da umesto slobode osvojimo prvo mesto na listi evropskih neželjenih udavača.

Stoga, kad se barem naš deo svemira stropošta, s druge strane crne rupe neće biti Zmaj od Šipova ili Miki iz Kupinova, već perverzni kez nekog političara.

(Napomena: Naslov je preuzet od Matije Medenice, člana Marks21 i Levog Samita Srbije)

Autor: Stefan Slavković

*Tekst je objavljen u magazinu LICEULICE br. 27

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s