Slavimo Beograd, operimo grafite mržnje!

Ako je suditi po broju i rasprostranjenosti grafita mržnje i javno istaknutih fašističkih, rasističkih i neonacističkih simbola u javnim prostorima Beograda, moglo bi se reći da ovaj grad ima ozbiljan problem. Ipak, važnijim od obelodanjivanja očiglednog čini mi se rasvetljavanje pitanja – kako je do toga došlo i šta će s tim biti?

01

Svaki put kada u svojoj redovnoj hodačkoj ruti prođem pored natpisa poput „Stop rasnom mešanju, 100% identitet 0% mržnja“, klackam se između nekoliko podjednako snažnih poriva koji me tada obuzmu. Jedan je da uzmem boju i prekrečim ga (što sam na kraju i učinila); drugi da krenem redom i zvonim na vrata stanarima zgrade na kojoj je ispisan i zamolim ih da mi objasne kako je moguće da nikome od njih ne smeta da svaki dan ulaze i izlaze iz zgrade na kojoj su ispisane baš te reči; treći je pomalo perverzan – da s autorom natpisa, uz kafu i ratluk, sednem i reč po reč analiziram tekst koji mu je bio do te mere srcu blizak da je poželeo da ga podeli sa svekolikom javnošću na ovakav način, pa makar naša diskusija trajala do kraja večnosti, ne bih li dočekala da se pisač, pred višeslojnom apsurdnošću svog uratka, najzad postidi. Ipak, bliže sam uverenju da naša hipotetička diskusija ne bi trajala dugo, posebno jer intimno verujem da se ovakva vrsta stava ne gradi (pa otuda verovatno i ne razgrađuje) argumentacijom i dijalogom, ali i zato što nije potrebno mnogo vremena ili argumenata da se izneseni stav pobije.

Bilo bi lepo da je ovaj natpis jedini ove vrste, te da možemo prstom upreti u njega i reći: „To što ovakav grafit godinama opstaje u javnom prostoru sramota je svih nas koja ne sme da nam se ponovi“. Bilo bi lepo, ali bojim se da niko od nas nema dovoljno prstiju da upre u sve pozive na mržnju i linč koji nastaju i opstaju u javnim prostorima Beograda. Mrzački grafiti postali su deo „gradskog folklora“ do te mere da je većina nas postala ravnodušna. A upravo to najviše poražava.

Cilj akcije koju su nedavno udruženim snagama izveli aktivisti organizacije Liceulice, NVO Praksis, Inspektor Yoda Zgužvani i strit-art kolektiv Ne Budi Ograničen. Misli. bio je da se mapiraju i unište grafiti mržnje u širem centru grada. Fašistički, nacistički i rasistički simboli i poruke zamenjivani su – u jednoj od ranijih akcija grupe Ne budi ograničen. Misli. – nebom sa oblačićima, siluetama dobro poznatog mopsa i roze ždralovima. Ipak, postojanje i opstanak ovakvih grafita neminovno povlače za sobom nekoliko suštinski značajnih pitanja. U zakonu O ZABRANI MANIFESTACIJA NEONACISTIČKIH ILI FAŠISTIČKIH ORGANIZACIJA I UDRUŽENJA I ZABRANI UPOTREBE NEONACISTIČKIH ILI FAŠISTIČKIH SIMBOLA I OBELEŽJA u Članu 3. navodi se:

„Zabranjuje se proizvodnja, umnožavanje, skladištenje, prezentacija, širenje i veličanje propagandnog materijala, simbola i obeležja kojima se može izazvati, podsticati ili širiti mržnja i netrpeljivost prema slobodnim opredeljenjima građana, rasna, nacionalna ili verska mržnja ili netrpeljivost, propagiraju ili opravdavaju nacionalističke i fašističke ideje i organizacije ili se na drugi način ugrožava pravni poredak“, a u nastavku teksta objašnjava se pojam propagandnog materijala, u koji, naravno, spadaju i grafiti.

Ovo nas dovodi do prvog od mnogih logičnih pitanja: Kako je moguće da se, u slučaju da autori ovakvih grafita nisu uhvaćeni na delu, nijedna od mnogobrojnih gradskih službi ne bavi uklanjanjem sadržaja čije je postojanje protivzakonito i kažnjivo? Bila bi to odlična prilika da Slavimo Beograd! Ne može se reći da su ovi grafiti minijaturni, diskretni ili malobrojni, pa da su kao takvi promakli nadležnima – naprotiv. Nalaze se na vrlo vidnim mestima i češće izblede od starosti nego što budu uklonjeni.

Drugo logično pitanje izaziva sam čin samoinicijativnog uklanjanja simbola mržnje – šta bi bilo da su nekim slučajem akteri uhvaćeni na delu? Bili bi kažnjeni zbog uništavanja javne imovine. Paradoksalno, jer su reagovali protiv nečega što je nezakonito i jer su uradili posao koji je definitivno u nadležnosti neke gradske službe (ili čak nekoliko njih) .

Bavljenje temom mrzačkih grafita u Beogradu zahteva i sagledavanje šireg konteksta. Naprosto, neophodno je uvideti posledice odluka koje suštinski jesu političke i koje se tiču nedavnih promena „pravila ponašanja“ u javnom prostoru.

Nekoliko dana pre same akcije, gradski menadžer je pred javnost izašao s vestima o izmeni Odluke o komunalnom redu grada, koji se, ukratko, odnosi na pooštravanje kazni za ispisivanje grafita po uzoru na Njujork, planu o konkursu za oslikavanje pojedinih zidnih površina i određivanju mesta na kojima će grafiti biti dozvoljeni, ali i o tome kako će „fasade imati premaz koji omogućava da se grafiti lako brišu“. Mnogo toga u ovoj izjavi odaje suštinsko nerazumevanje problematike na mnogo nivoa, ali i neupućenost u realno stanje stvari. Pre svega, neprepoznavanje razlike i nepostojanje jasne distinkcije između upotrebe zidova kao prostora navijačkih propagandnih akcija (čitavih naselja u navijačkim bojama i portretima upokojenih „heroja“, „Pravda za Uroša“, „Tole odlazi“…), između strit-arta (raznih oblika slobodnog umetničkog izražavanja u javnom prostoru) i između mrzačkih grafita (Bog, Nacija, Rad, Neće šetati, Dogodine u Kninu, Ubi(j) pedera). Jedina naznaka o postojanju svesti nadležnih o razlici među tim fenomenima jeste rečenica „nisu svi grafiti ružni“, a ona nikako ni izdaleka ne zalazi u razumevanje kompleksnog supkulturnog/umetničkog/estetičkog/sociološkog/kulturološkog fenomena potrebe za iznošenjam nekakvog stava u javni prostor. Pozivanje na praksu gradova koji sprovode Zero tolerance policy u odnosu na grafite govori u prilog tezi da oni koji bi trebalo da se bave javnim prostorom čine to na veoma površnom i kozmetičkom nivou, prepisujući model koji – osim što nije sasvim uspešan i predmet je ozbiljnih polemika – ne može biti doslovno primenjen. U gradovima koji sprovode zero tolerance policy isticanje fašističkih i uopšte mrzačkih simbola nailazi na javnu osudu i drakonski se kažnjava, što sa Beogradom – u kome su neki od njih čak istinski monumentalnih dimenzija – nije slučaj.

Primenom ove odluke, kojom se suštinski ne postiže ništa, biće oštećeni eventualno beogradski umetnici, kojima će rad zbog ovakve odluke biti otežan, ali problem govora mržnje i poziva na linč drugih i drugačijih u javnom prostoru te njegove upotrebe kao promo panela navijačkih skupina neće biti rešen. Tim pre što su kampanje poput „Neće šetati“ , „Pravda za Uroša“ ili „Tole odlazi“ akcije iza kojih stoji manje ili više ozbiljna logistička podrška (ne mogu da se ne zapitam koliko ozbiljna ako je jedna noć bila dovoljna da „TOLE odlazi“ postane jedan od najčešćih grafita u gradu, i ko je sve te večeri rešio da zažmuri i ne opazi da se to dešava?). One kao takve nisu delo pojedinca čije bi potencijalno „hvatanje na delu“ bilo šta promenilo ili poslužilo za nauk bilo kome. Ovaj problem rešava se osvešćivanjem i priznavanjem njegovog postojanja, zauzimanjem kategoričnog stava u odnosu na takvo ponašanje, kako institucija tako i javnosti i samih korisnika javnog prostora.

Iako je u kvantitativnom pogledu naša nedavna akcija načela samo vrh ledenog brega i ni približno nije očistila grad od grafita mržnje, ona je za Beograd dragocena – činjenica da su ove samoinicijativno organizovane grupe rešile da se bave potpuno zapostavljenim problemom, koji se zbog nedostatka osude javnosti i nadležnih zapravo i ne tretira kao problem, važna je kao primer ličnog čina društveno odgovornog ponašanja, koje je u javnom prostoru podjednako vidljivo kao i grafiti mržnje.

Znaćemo da je rešavanje ovog problema počelo tek onda kada se autori mrzačkih grafita zbog osude javnosti i institucija budu osećali podjednako nelagodno kao svaka iole civilizovana individua kad prođe pored natpisa poput „za rasu i naciju“.

To ne može da se postigne jednom akcijom nekolicine, ali ona i njoj slične jesu sjajan način da se privuče pažnja javnosti.

A javnost čini svako od nas, tako da je i odgovornost zajednička.

Jana Danilović

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s