Mase protiv klase – iz novog broja magazina „Liceulice“

MASE PROTIV KLASE – Sonja Rajin

 

Današnja blokbaster kultura je otužna, to nije svet koji me je inspirisao kao klinca. Mnogi zaljubljenici, uključujući i mene, tvrde da im je muzika spasla život ‒ zato sam siguran da mora da postoji neki smisleniji podstrek za buduće generacije.“

Dejvid Birn

Screen Shot 2015-03-12 at 20.59.30

Po prirodi svog poziva, rok muzičari već decenijama vode donkihotovsku bitku sa sterilnim staklenim vetrenjačama. Istog časa kada su odlučili da kartice za brojanje radnih sati zamene neizvesnim nomadskim lutanjem, znali su da će stati u zaštitu i postati glasnogovornici istog onog malog čoveka (nedovoljno naivnog da se prepusti utopiji, suviše energičnog da bi popustio) koji je čučao u njihovim spavaćim sobama u trenutku kada su se latili instrumenata.

Sasvim logično, korporativna kultura ostala je konstantna meta društveno osvešćenih buntovnika: od folk pokreta šezdesetih, Vudija Gatrija i Boba Dilana, preko nju vejv vedeta The Clash, Gang of Four i Dead Kennedys, sve do Bruce Springsteena, Prinsa, Public Enemy, Manu Chao i Rage Against the Machine. Pošto je nemoguće sastaviti konačnu listu na ovako široku temu, nastavak teksta treba shvatiti kao malu abecedu antikapitalizma kod zapaženih i još aktuelnih muzičara.

Bili Breg

Zadojen društveno-osvešćenom pank energijom The Clash i Gang of Four, Bili Breg je od sredine osamdesetih do danas ostao najglasniji lučonoša engleskog protestnog krika i tvrdoglavi zaštitnik radničkih prava, bilo da je reč o pružanju otvorene podrške rudarima pod neumoljivom Gvozdenom Ledi, ili novijim „okupirajmo“ pokretima. Njegova satirična oštrica ostala je nedvosmisleno uperena ka „pijavičastim ljudima u skupim odelima“, pružajući mladalačku nadu naizgled bespomoćnom pojedincu da se suprotstavi naraštajućem cinizmu.

Dejvid Birn

Svestrani art-pop inovator i propagator biciklizma još kao lider sastava Talking Heads subverzivno je kritikovao muzičku industriju, oštreći svoje pero i obogaćujući omote inteligentnim satiričnim humorom, čime je svesno ostao po strani od utabanih kulturnih šablona. Pošto poslednjih godina uživa status ostvarenog novotalasnog gurua i nezaobilazne reference bruklinskih hipstera, Birn je postao konstruktivni analitičar novih digitalnih kanala. U svojoj poslednjoj knjizi „How Music Works“, on upozorava da striming platforme po načinu na koji tretiraju umetnike polako postaju novi MTV, dok s uzbuđenjem posmatra novu praktičnu stranu „uradi sam“ modela, koji su već prigrlili izvođači poput Radioheada i Ejmi Men. Njime bi konačno mogli da se uklone posrednici u skupim odelima i muzičarima omogući da hrabro preuzmu stvari u svoje ruke.

Manic Street Preachers

Skoro dve i po decenije, velški glem-rok levičari su ne samo kulturološki osvešćeni heroji otuđenih tinejdžera „kojima su biblioteke dale snagu“ već i britki pesnici koji su uspeli da pomire pop melodije s odlaskom kod Fidela Kastra. Napisali su najradikalni No.1 hit na početku novog milenijuma „Masses Against the Classes“, pri tom stalno podsećajući na pojedinca koji se bartga u magnovenju korporativnog vrtloga („Gold Against the Soul“). Jedan od retkih bendova koji je drsko prigrabio mejnstrim, ali i ostao dostojanstveno svoj.

Pearl Jam

Dobro je poznato da su grandž heroji iz Sijetla umalo žrtvovali karijeru kada su 1994. godine krenuli u donkihotovsku „borbu s vetrenjačama“ protiv gigantske kompanije Ticketmaster, koja je praktično držala monopol nad većinom koncertnih dvorana u Americi. Bend je na talasu ogromnog uspeha albuma „Ten“ i „Vs“ krenuo u odlučnu, dotad nazapaženu antikorporativnu bitku, organizujući američku turneju po alternativnim prostorima praktično „od nule“, kako bi sprečili da njihovi obožavaoci plaćaju neprimereno visoke cene karata. Iako je slučaj završen na sudu godinu dana kasnije, „mali ljudi“ možda nisu dobili rat, ali su neustrašivo skrenuli pažnju medija, pa čak i Bila Klintona, na moguća rešenja za ustaljenu eksploatatorsku praksu u muzičkoj industriji. Mada vidno razočarani ishodom, članovi benda su nakon dvadeset pet godina karijere ipak pronašli svoju nišu: dva dolara od svake prodate karte i deo honorara od festivalskih nastupa namenjen je „Vitalogy“ fondaciji, koja se bavi društvenim aktivizmom i podizanjem svesti o zdravstvenim i problemima zaštite životne sredine.

Radiohead

„A job that slowly kills you, bruises that won’t heal… bring down the government, they don’t speak for us“ bio je upečatljivi vapaj melanholičnog Toma Jorka („No Surprises“), koji se u astronautskom skafanderu gušio od nadilazećeg talasa paranoje, izvitoperenog potrošačkog društva, robotizovane radne etike i vakuumiziranih emocija koje se danas pakuju u plastične kese za poneti. Pesma „Fitter Happier“ bila je brutalna satirična karikatura poželjnog, bezizražajnog radnika u 21. veku, dok je „Kid A“ inspirisan odličnom antikorporativnom knjigom Naomi Klajn „Ne logo“, čiju su kampanju pratile kompjuterski obrađene promotivne fotografije, potcrtavajući sve veće otuđenje u društvu. Ipak, album „In Rainbows“, koji se pionirski prodavao na internetu po ceni koju odrede sami obožavaoci, zatim prošlogodišnji solo album Toma Jorka „Tomorrow’s Modern Boxes“, objavljen na BitTorrentu, kao i povlačenje sa striming platforme Spotify, bili su jasan aperkat gramzivim diskografskim japijima i zaslužen ekser u industrijskom kovčegu.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s