(Ne)razumevanje beskućništva

U zemljama koje prolaze društvenu transformaciju, potresnu ilustraciju rastućih socijalnih nejednakosti i procesa devastacije javnog blagostanja predstavljaju sve masovniji prizori beskućnika na ulicama, nepreglednih podstandardnih naselja u kojima nema puta, kanalizacije ili struje, koje poslednjih decenija beleže istraživanja.

Beskućništvo ni u ovom delu sveta nije nova pojava, ali kao i u drugim postsocijalističkim društvima, u kojima se već decenijama problem beskućništva i društvenih nejednakosti uopšte minimizira, tako ni u Srbiji ovaj fenomen nije definisan u zakonima, i dalje se statistički ne evidentira i ne prati, i ne postoji konsenzus u javnosti oko potrebe da se on redukuje.

Pozitivno-pravni okvir u Srbiji nudi nekonzistentnu, ambivalentnu i u biti nesavremenu interpretaciju beskućništva, pokazuje nedovoljno razumevanja konteksta, karaktera i dinamike ovog fenomena, ne problematizuje strukturalne uzroke i ne predviđa sistemska rešenja.

  • Zakon o javnom redu i miru RS sankcioniše tzv. skitničenje, za koje ne pruža bližu definiciju, ali ga objedinjuje u jednom članu uz ponašanja koja remete javni red i mir, zajedno sa prosjačenjem i nepristojnim, drskim i bezobraznim ponašanjem. Iako ostaje nejasno kakve radnje je zakonodavac imao na umu formulišući član 12. ovog zakona, samo u Beogradu je u protekloj deceniji svake godine zbog ovog prekršaja osuđeno nešto manje od hiljadu lica. Sankcionišući upotrebu javnog prostora, koja je inherentni deo svakodnevnog života beskućnika, ovo zakonsko rešenje zapravo kriminalizuje siromaštvo.
  • Zakon o socijalnoj zaštiti RS ne sadrži definiciju beskućništva i ne predviđa njegovo sistemsko rešavanje. Jedina usluga koju ovaj Zakon predviđa baš za beskućnike je smeštaj u prihvatilište za odrasla i starija lica, koja nudi samo hitan smeštaj i ne predstavlja nikakvo dugoročno rešenje.
  • Prekretnica koja je beskućništvo smestila u agendu policymakera u Srbiji je formulisanje Strategije za smanjenje siromaštva, usvojene 2003, koja beskućništvo definiše kao „najradikalniji oblik socijalne isključenosti“ i navodi potrebu za novom stambenom politikom.
  • Ova tema je ponovo izostavljena u tekstu Zakona o socijalnom stanovanju, koji je usvojen 2009. Vrlo značajan korak napred, međutim, napravljen je usvajanjem Nacionalne strategije socijalnog stanovanja, jer je imenovana obaveza Srbije da sprečava i umanjuje pojavu beskućništva, preuzeta ratifikovanjem međunarodnih pravnih akata; predviđeno je da se sprovedu dve grupe mera za uspostavljanje institucionalnih mehanizama za sprečavanje i smanjenje beskućništva, ali i izgradnja novih smeštajnih kapaciteta za beskućnike koja bi obezbedila pristupačno stanovanje socijalno ugroženim grupama i definisala minimalne standarde stanovanja.
  • U 2011. usvojeno je još jedno novo zakonsko rešenje koje bi beskućnicima moglo da poboljša položaj i omogući ostvarivanje nekih zasad nedostupnih građanskih i ljudskih prava – u vidu izmena i dopuna zakona o prebivalištu i boravištu. Sa ovim izmenama postalo je zakonski moguće da osobe koje ne mogu da prijave stalnu adresu prebivališta dobiju lična dokumenta, prijavivši adresu nadležnog Centra za socijalni rad.

autor_Sanja Polovina

Međutim, kako još nije izrađena potrebna podzakonska regulativa, Centri u Srbiji zasad ne primenjuju ovaj zakon. U javnosti postoji suštinsko nerazumevanje pojmova beskućništva, stambene deprivacije, prava na stanovanje. Postojanje beskućnika u Srbiji prepoznaje se jedino zimi, kada mediji izveštavaju o ljudima koji su umrli od smrzavanja, ali beskućništvo se čak i tada razume na redukovan, paternalistički način – kao lična nesreća, rezultat pogrešnih izbora. Beskućnicima se u javnosti još uvek smatraju samo ljudi bez krova nad glavom, iako je beskućništvo mnogo složenija pojava, koja obuhvata širu grupu ljudi od onih koji žive u javnim prostorima.

Tumačeći beskućništvo u kontekstu socijalne isključenosti, to jest ljudskog prava na dostojanstveno stanovanje, prvo istraživanje beskućništva u Srbiji, iz 2012, dalo je zanimljive i važne uvide u njegovu demografiju, ali i ocrtalo obrise uzročnih determinanti specifičnih za Srbiju.

Demografski podaci o beskućništvu, prema ovom istraživanju, u proseku odgovaraju stereotipu beskućnika koji postoji u javnosti. Prosečan korisnik prihvatilišta u Srbiji je muškarac star između 51 i 65 godina koji nikad nije bio u braku, slabo obrazovan (završio osam ili manje razreda osnovne škole) i bez posla je više od pet godina.

Međutim, već ukoliko se analizira radna istorija ovog prosečnog ispitanika, njegovo iskustvo sa zdravstvenim i sistemom socijalne zaštite, i posebno ukoliko se sagledaju različite socijalne grupe koje koriste uslugu prihvatilišta – slika se usložnjava. Prema istom istraživanju, čak trećinu lica smeštenih u prihvatilištima u Srbiji čine žene, u prihvatilište dospevaju i mlađi ljudi – svaki deveti korisnik mlađi je od 35 godina, trećina je bila u braku, a čak 40 odsto korisnika ima punoletnu decu.

Iako je trećina korisnika završila tek osnovnu školu, druga trećina je završila srednju, a pet odsto čak i višu školu. Prosečan korisnik prihvatilišta u Srbiji zapravo je radio ceo svoj život i, suprotno  predrasudama, nije se oslanjao na podršku države (socijalnu pomoć), čak ni u periodu koji je prethodio dolasku u prihvatilište, kada je rizik od beskućništva bio najviši – skoro 70 odsto korisnika nije koristilo nikakvu socijalnu pomoć pre dolaska u prihvatilište, dok je  narodnu kuhinju nekada koristilo svega 17 odsto.

Savremene studije beskućništvo posmatraju kao proces koji uključuje splet nekoliko ulaznih ruta – individualnih uzroka, ali i više faktora (strukturalnih i institucionalnih) koji nepovoljno utiču i pojačavaju njihovo dejstvo. Pored već dobro poznatih individualnih faktora, koje registruje većina istraživanja (nasilje i trauma u detinjstvu, nezaposlenost, finansijski problemi i dugovi, loše zdravlje, prisilne migracije, razvod braka, izbeglištvo, smrt supružnika, boravak u zatvoru, nasilje u porodici i beskućništvo kao svesno izabran način života.

Prvo empirijsko istraživanje beskućništva u Srbiji utvrdilo je sledeće strukturalne faktore:

– Smanjenje fonda socijalnog stanovanja usled masovne privatizacije;

– Siromaštvo i strukturalna nezaposlenost, koje su u porastu;

– Pravo na stanovanje nije artikulisano kao osnovno građansko pravo: pravo na stanovanje nije garantovano Ustavom RS, niti definisano nekim od zakona;

– Slaba pokrivenost beskućnika u Srbiji uslugama socijalne zaštite i uopšte neke zaštite spram postojećih potreba;

– Nedostatak programa prevencije beskućništva;

– Neadekvatni kapaciteti sistema zdravstvene zaštite, posebno zaštite lica sa problemima sa mentalnim zdravljem – nema podrške za ljude koji napuštaju bolnice, kao ni za njihove porodice, koje zbog sistemskih nedostataka nose sav teret zbrinjavanja.

Print

Socijalni profil beskućnika se menja, kako u drugim evropskim zemljama tako i u Srbiji, a istraživanja sve češće ukazuju na nove savremene uzročnike stambene ugroženosti. U Srbiji, međutim, i dalje prevlađuje arhaični humanitarni diskurs beskućništva čija je perspektiva da patronizira i pasivizira.

Postojeća zakonska regulativa, koja predstavlja temelj realnih politika, ali i okvir praktičnog rada sistema socijalne zaštite, još se zasniva pretežno na socijalno-patološkom pristupu koji ne sagledava strukturalne determinizme beskućništva, već im pretpostavlja individualna patološka ponašanja.

Ovo povratno ograničava mogućnosti sistema da ponudi nove odgovore na izazove savremenog,  takozvanog tranzicionog beskućništva. Nespremnost države da se konfrontira ovom problemu i preuzme (i finansijsku) odgovornost za prevenciju i smanjenje beskućništva pospešuje svakako slabljenje kapaciteta društvene solidarnosti, usled čega se u javnosti na beskućništvo ne gleda kao na problem koji se tiče svih građana.

Redukcija beskućništva morala bi da bude prioritet u društvu koje teži evropskim integracijama. Ona ima i svoju ekonomsku logiku, jer su troškovi nelečenog beskućništva mnogo veći i uključuju cenu medicinske nege, angažovanja policije, troškove sudova i kazneno-popravnih ustanova.

Ali beskućništvo treba iskorenjivati pre svega zato što pravo na stanovanje zaista predstavlja osnovno ljudsko pravo, koje prethodi stepenu ostvarivanja svih ostalih prava, i zapravo ga uslovljava.

 

Milena Timotijević

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s