Psiho pop-folk logija

Glumački poziv se često smatra profesijom samozaljubljenih, sujetnih ljudi. O glumi ne znam ništa, pa mi nije jasno zašto je prati takav glas. Znam, međutim, da ispod radara takvog uvreženog mišljenja prolazi psihologija ‒ struka koja je sigurno među najzaljubljenijima u sebe.

S jedne strane, nije to toliko čudno, pošto psiholozi imaju zadatak, veštine i oruđa da proučavaju ljude, pa čak i psihologe. S druge strane, danas možete da saznate šta prosečan psiholog voli da sluša, kakvog je političkog opredeljenja, kako voli da se zabavlja… Ima, naravno, među takvim „autoistraživanjima“ i tema korisnijih za širu zajednicu, kao što su etička uverenja psihoterapeuta ili empatija psihologa.

Psihodijagnoze_ foto BurnAway

Verujem da je većina čitalaca bila u prilici da, što u medijima što u okruženju, bar jednom čuje frazu „mi psiholozi…“, koja obično stoji na početku neke mudre i značajne misli. Bežite od takvih. Ili makar vrlo pažljivo preispitajte šta je Psiholog želeo da saopšti. Zloupotreba zvanja nije fenomen kojem su skloni samo psiholozi i psihijatri, ali ovde, na njihovu radost, pišemo o njima.

U narodu poznat kao „psiholog/psihijatar“, po dvojnom nazivlju ovaj organizam pripada rodu Stručnjaka iz vrste medijski (L. 2013). Usled snažnog isticanja titule, česta je greška mešanje roda i vrste, pa ih opažamo kao da pripadaju vrsti stručnjački (uz inženjere, mehaničare, bolničare, pravnike), a zapravo su u vrsti sa starletama, dvoranima i farmerima.

Sveznajućeg psihologa/psihijatara odlikuju fluentnost u korišćenju kvazipsihološke terminologije, plodna mašta, vera u magijsko mišljenje, odgovornost za javnu reč i slične opsene. Ovi izuzetnici su kolege psihologa i psihijatara koji ili nikad nisu pozivani u medije ili su takve pozive odbijali.

Odgovornost je delom novinarska, a delom leži upravo na pravim stručnjacima, koji odbacuju medijski deo uloge psihologa u zajednici, što je lekcija koja se na fakultetu uči kao deo Psihologije mentalnog zdravlja. Time prostor koji otvara potreba javnosti da čuje i psihološko značenje događaja u društvu ostaje upražnjen da u njega uskoče medijski stručnjaci.

Udžbenički podatak je da je psihologija kao institucionalna nauka ustoličena 1879. godine u Lajpcigu, kada je Vilhelm Vunt osnovao prvu psihološku laboratoriju. Već tih godina, Vunt pominje „folkerpsihologiju“ (die Völkerpsychologie), kao drugu, ali ne suprotstavljenu, stranu eksperimentalne (naučne u užem smislu) psihologije. Doslovni prevod termina je „narodna psihologija“, ili jednostavno „folk-psihologija“, mada ovaj atraktivni naziv treba izbegavati, budući da u savremnoj filozofiji ima potpuno drugo i složenije značenje. Narodna ili zdravorazumska psihologija prirodni je kapacitet ljudi da objasne i predvide ponašanje i mentalna stanja drugih. Predstavlja „teoriju uma“, to jest način na koji mi kao vrsta podrazumevamo da čovek funkcioniše.

Na primer, podrazumevamo da za svako ponašanje postoji psihičko objašnjenje uzroka, pretpostavljamo da drugi, baš kao i mi, imaju nameru, emocije, cilj, želje, vrednosti, zatim da su mogućnosti i ishodi čovekovog ponašanja u vezi s bolom, zadovoljstvom, uzbuđenjem, unutrašnjim nemirom… Slika sveta odraslih delom počiva na takvim uverenjima, a slična je dečjoj slici fizičkog sveta: dete zna da će lopta pasti kad je baci, iako nije učilo fiziku. Tako i mi znamo da ljudi imaju unutrašnji život, iako ga ne izučavamo dostupnim naučnim metodama. Dakle, svi raspolažemo, bez obzira na profesiju, kompletom takvih ubeđenja, koja su ne samo korisna već i neophodna.

Sad kad znate da, čak i ako niste razmišljali o tome svesno, imate sopstvene teorije o tome kako funkcioniše psiha, zaputite se u bilo koju knjižaru, svaka ima psihološku sekciju. Moći ćete da izaberete jednu od brojnih knjiga samopomoći, nekoliko udžbenika iz psihologije ili neku novelu u kojoj je glavni lik Frojd, za koga ste možda čuli.

Takva gomila knjiga predstavlja popularnu psihologiju. U pop-psihologiju spadaju mnoge fraze i ideje koje nas okružuju, koje liče na psihologiju, kao što su kompleks više vrednosti, transfer neprijatnosti, egomanijak, unutrašnje dete, masovna histerija¸ opsesija (Beat Street, 1995), šizofrenija (Lukas, A. i A. Nikolić, 2008, Bekvalac, N., 2007), ali nemaju značenje u naučnoj psihologiji.

Medijski stručnjaci su deo pop scene na kojoj prodaju svoja lična uverenja i stavove (dakle, svoju Völkerpsychologie) kao naučnu psihologiju i objašnjenja uglavnom društvenih pojava. Tako smo od vrsnih stručnjaka mogli da saznamo da Srbija ima PTSP, da je struktura ličnosti ateista uskraćena za osećaj zajedništva, da je nepristojno paradirati ulicama, da postoje prirodno bolji i prirodno lošiji ljudi, da je batina preporučena vaspitna i terapijska tehnika… Stavovi potpuno legitimni za pojedinca koji su ujedno potpune laži sa stanovišta psihološko-naučnog okvira pod kojim se prodaju.

Priručnici za samopomoć su, u tom smislu, poštena literatura, jer se predstavljaju kao ono što upravo i jesu: kao recepti za sreću koji nisu univerzalni, ali su „upalili“ kod autora knjige. Nasuprot njima, naši naočiti medijski psiholozi i psihijatri dosledno pokazuju zastrašujuće nepoznavanje, neznanje i bahatost. Svejedno da li ne znaju ili svesno obmanjuju, tek ono što čujemo od tih ljudi koji nastupaju s titulom nije ono čemu su ih učili na fakultetima.

Ne znam da li ih iko ozbiljno shvata, posebno što se verovatno nije desilo da neko od najistaknutijih kolega odbije gostovanje u medijima s obrazloženjem: „To nije moja oblast ekspertize, ne razumem se“.

Naprotiv, oni mirne psihološke duše uz natprirodne moći odgovaraju na pitanje: „Kakvu biste dijagnozu postavili?“. Postavljaju dijagnozu. Društva. Pojedinca. U medijima. Scena je, dakle, žanrovski prilično jednoobrazna, a taj žanr je pop-folk, mešavina lakih nota i još lakših stihova. Zato je korisno zapamtiti dve stvari: prvo, verujte psihologu koji ume da kaže „ne znam“. Drugo, kada psiholog ponudi neko stanovište, ono treba da bude praćeno obrazloženjem zasnovanim na činjenicama koje možete da proverite.

* Stavovi iskazani u ovom tekstu autorkina su lična razmatranja zasnovana na posmatranju prominentnih stručnjaka, i nisu plod naučnih teorija niti prakse.

autor: Kaja Damnjanović

Advertisements

One thought on “Psiho pop-folk logija

  1. Pingback: PSIHOBRLOG PREPORUČUJE 12/12/2014 | PsihoBrlog

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s