Svetlana Petrović – Priča o jezicima i šećer-deki

Autorka: Dragana Nikoletić

Ušla je u redakciju prilično natrontana slojevima jakni, u farmerkama podvrnutih nogavica, shodno terenskim uslovima. Ne zbog ljubičastog šeširića, već zbog nečeg iznutra, Svetlana Petrović je delovala kao prava dama. Pravilne crta lica i aristokratski nos samo su deo kolaža koji govori o zavidnoj lepoti iz mlađih dana. A lepa je i sada, kada su joj šezdeset dve godine.

Svetlana 3.JPG

Ako biste je upitali za životni moto, rekla bi – borba i stalno obrazovanje. Nekada je ta borba nežna, kao kada prodaje Liceulice, a mnogo češće teška, s nepredvidivim ishodima. Što se njenog obrazovanja tiče, stekla je diplomu Filozofskog fakulteta u Beogradu i nekoliko akreditovanih kurseva jezika. Svetlanino neformalno obrazovanje zapravo je deo njene neumorne borbe  – pohađala je tečaj samoodbrane za žene. I sve vreme je gutala knjige, novine, magazine, zapravo sve što bi joj se našlo pod rukom. Tako je otkrila i naše novine.

Zadivljena sadržajem, poželela je da se priključi mreži prodavaca. Napisala je redakciji imejl i već pet meseci joj je prodaja magazina Liceulice glavna preokupacija.

„Nije u pitanju samo novac, premda je i on važan, jer žena treba da bude što nezavisnija, u tom poslu mi je najbitnija komunikacija“, kaže Ceca, vadeći cigaretu iz kese za duvan. Jutros je bila kod pulmologa i dobila pumpicu za astmatičare, te disciplinovano, nakon što cigareta dogori, odlaže duvan do sutra. Nije bolesna, pumpica je deo preventive, a još jedan Svetlanin moto je „bolje sprečiti nego lečiti“. Zato redovno ide na kontrole, po preporuci lekara s televizije.

„Od smrti majke, 2008, živim sama u stanu na Dorćolu“, reči su kojima Svetlana započinje razgovor. Jedan deo rodbine rasuo se širom sveta, a drugi je, kako kaže, rasterala zbog pohlepe slične onoj iz Nušićevog „Pokojnika“. „Imam mnogo prijatelja i volim jednog šećer-deku“, kaže ovo kao važan deo svoje identifikacije.

Zašto „šećer“ – jer je sladak, a „deka“ jer je znatno stariji od nje, što im ne smeta da se već dvadeset pet godina „zabavljaju“ i međusobno pomažu. Šećer-deka, naime, nije hteo da se ženi nakon prvog braka, pa je sve ostalo na povremenim susretima i svakodnevnom telefonskom ćaskanju.

Čini mi se isprva da je Svetlana na to pristala upravo zbog poštene razmene: ona se šećer-deki nađe pri lakšim fizičkim aktivnostima (spakuje kutije za selidbu, poseti institucije da nešto overi ili pošalje), a on proverava i usavršava njeno znanje nemačkog i engleskog. Kada bi ljubav mogla da se racionalizuje, tako bi izgledala analiza njihovog odnosa.

Međutim, ljubav nije u glavi već u srcu, pogotovu kod umetnica. A Svetlana je spisateljica kratkih priča i pesnikinja, članica tri amaterska udruženja pisaca. Ponešto joj objave u svojim glasilima, premda ima materjala za čitavu knjigu. Zato se Svetlana prvo opire ovom intervjuu, tvrdeći da o njoj „bolje govore njena dela“.

To može da bude znak skromnosti, koje joj ne manjka, ali je zapravo istina. Svojim pričicama ona kazuje koliko je boli ljudska gramzivost, koliko ceni prijateljstvo, koliko je iritira lenjost, a žulja nepravda. Priče su neka vrsta najintimnijeg dnevnika.

Oči u oči, sporije se otvara, čitave delove prošlosti čuva za sebe ili ih spominje u grubim crtama. Priča kako je pred sam rat pobegla iz Mostara, gde je nekoliko godina radila i shvatila šta znači biti „sama žena u velikom svetu“. Priča o tome kako su je neki zli ljudi napali, kako se odbranila dajući im novce „da spreči telesne povrede“. Priča kako joj prijatelji pomažu da sastavi kraj s krajem (ali i godine staža do penzije), kako se snalazila čisteći stanove i radeći u kuhinji… Sve to sažima u jednoj rečinici: „Teško je uskladiti intelektualne potrebe i trenutnu situaciju u društvu“.

Brzo prelazi preko detalja iz detinjstva. Pominje oca, alkoholičara, kaže kako je bio dobar za druge, ali ne i za sebe i porodicu, zatim majku, koju smatra velikim borcem, na koju se i sama ugleda i završava rečima: jednog dana, ne slušajući šta mu govori supruga, otac je otišao na pecanje i udavio se u Dunavu.

Sada plaća dva grobna mesta, na Centralnom za oca, a na Lešću za majku „koja nije htela s njim da bude sahranjena“. Tada pomalo sklizne i u dalju prošlost, u večitu muku ženskog dela porodičnog stabla, jer je i baba trpela dedinu tiraniju. „To se ne zaboravlja nikad, sve dobro ili loše ostaje u čoveku“, ubeđena je Svetlana.

Jedino o prodaji magazina priča bez zadrške i s osmehom na licu. Ono joj dođe kao kruna sopstvenog iskustva. Kao da je njena prava priroda konačno oslobođena. „Prija mi što ovo nije statičan posao, što mogu da se šetam, obilazim razna mesta, poput Parobroda“. Prijaju joj i periodični sastanci prodavaca, jer joj, kako kaže, nedostaje kolektiv. A najviše joj gode razgovori s mušterijama, koje podučava na bazi pročitanog sadržaja. Kada naleti na strance, za nju nema većeg zadovoljstva. Tako širi mrežu internacionalnih kontakata.

Po cenu da časopis ne proda, jer su tekstovi na srpskom, ona uživa u komunikaciji sa strancima i svima koji vole da čitaju.

Isprva malčice stegnuta, sada potpuno slobodna da kaže svakom šta želi, samo je vreme sprečava da se s kupcima ne upusti u diskusije o zakonima, njihovom sprovođenju ili zaobilaženju, što sve čini „društvenu situaciju“, a sa čime je vrlo dobro upoznata preko sredstava informisanja. O prirodi čoveka saznaje kako iz knjiga tako i iz života, o čemu bi rado pričala da ima vremena, ali dužnost zove, treba doći i do drugih mušterija.

Kaže kako „nikad ne nastupa agresivno“, što je deo obuke, ali i njenog temperamenta. Malo se nakloni i kreće „u propagandu“. Dubokim, prijatnim altom, idealnim i za radijske talase, širi misiju magazina Liceulice.

Čekajući penziju, Svetlana bi mogla da čini što i svi drugi iz njene generacije. Da leškari, ponekad prošeta ili besplatno otputuje, preko opštinskih donacija. „Meni je sve  to dosadno“, veli, a ja pomislih da se primedba odnosi na njene vršnjake, od kojih je duhom mnogo mlađa. Ali ne: ona ima stalnu potrebu da radi.

U stvari, kratak je život za sve ono što bi Svetlana htela da nauči. Recimo, upravo čekićem „delje“ komad mermera praveći majci spomenik. Zna da je vajanje u glini za većinu lakše, ali Svetlana je i u tome posebna.

Zato za kraj ostavljam priču o smrti, o kojoj je Ceca, naravno, razmišljala. Ali na način bliži filmskom scenariju i književnom narativu, ili čak filozofskim raspravama, nego uobičajenim mislima. Na pomen smrti, ona se seti „koliki je baksuz“. Jednom je ostala zaglavljena u liftu dok nije dehidrirala, drugi put izbegla kamen s vrha zgrade, koji se zaustavio na poslednjem tragu njenih koraka.

Iako kaže da je sreća ne služi, meni Svetlana deluje kao srećnica koja će dočekati i objavljivanje svoje knjige.

POHVALA Vesni Milosavljević i Aleksandru Deniću

U Kulturnom centru Magacin u Beogradu nedavno je održana dodela nagrade Pohvala za 2017. godinu praćena aukcijom, u organizaciji “Akumulatora”. Dobitnici nagrade za doprinos savremenoj vizuelnoj umetnosti u Srbiji su Vesna Milosavljević, novinarka i urednica portala SeeCult, i slikar Aleksandar Denić.

pohvala3.jpg

Sredstva u iznosu od 201.684 dinara prikupljena su putem izuzetno uspešne „Aukcije od nule”, za koju je 78 umetnika različitih generacija i izraza doniralo preko 80 radova, tako da je novčani deo nagrade bio po 100.842 dinara za svakog pohvaljenog. Proces predlaganja kandidata bio je javan i anoniman, i putem online formulara na sajtu akumulator.link prikupljeno je 58 predloga.

Nagradu Vesni Milosavljević je dodelio petočlani žiri stručnjaka iz oblasti vizuelne umetnosti, u sastavu Branislav Dimitrijević, istoričar i teoretičar umetnosti, Darka Radosavljević Vasiljević direktorka Remonta i jedna od inicijatora same nagrade, Dragan Protić (Škart), jedan od dobitnika prethodne Pohvale, Iva Čukić, arhitekta i jedna od osnivača Ulične galerije, i novinar RTS-a Marko Rajković (Kulturni dnevnik).

pohvala1

Nagrada učesnika „Aukcije od nule“, odnosno umetnika koji su donirali svoje radove, i učesnika Aukcije koji su kupili neki od izloženih radova (čija je početna cena bila 0 dinara), otišla je u ruke Aleksandra Denića.

Osim prikupljanja sredstava za fond nagrade Pohvala, cilj „Aukcije od nule”, koju su vodili Iva Čukić i Dušan Čavić, bio je i da se umetnost učini dostupnijom građanima, i ispita novčana vrednost koju su ljudi spremni da izdvoje za neko delo u kontekstu krize tržišta umetnosti, kao i krize generalno u Srbiji.

“Akumulator” okuplja aktere savremene vizuelne umetničke prakse različitih profila, a pokrenut je kao podrška zajedničkiim inicijativama koje za cilj imaju unapređenje i bolju vidljivost umetničke scene u Srbiji. Nagrada Pohvala dodeljena je prvi put 2015. godine Saši Rakeziću (Aleksandar Zograf), Draganu Protiću (Škart) i Nikoli Džafu.

pohvala2

Novi roman Lasla Vegela

“Balkanska lepotica ili Šlemilovo kopile” – novi roman Lasla Vegela, govori o istoriji jedne novosadske porodice. Protagonisti romana su nosioci više identiteta (mađarskog, nemačkog, srpskog), a autor prati njihov život kroz dugačak vremenski raspon, od prve decenije 20. veka do početka 21. veka. 

Balkanska_prednja korica.jpg

Vegelova priča o porodici Šlemil, objavljena u izdanju Akademske knjige iz Novog Sada (prevod Arpad Vicko), pokazuje apsurdnost porodične priče jedne nacionalne manjine, kroz paralelno slikanje  života dede i njegovog unuka. Prezime Šlemil ukazuje na glavnog junaka romana “Čudnovata povest Petra Šlemila“ Adelberta von Šamisoa. Međutim, dok je glavni problem Šamisoovog junaka gubitak sopstvene senke, protagoniste romana Lasla Vegela brine to što imaju više senki, odnosno više imena (Janoš, Johan, Jovan /Ferenc, Franja, Franc), i identiteta (mađarski, nemački, srpski), koje im nameću česte istorijske promene i društveni lomovi.

Laslo Vegel (Végel László), prozni i dramski pisac, esejista i kritičar, rođen je u Srbobranu 1941. godine. Studirao je mađarski jezik i književnost na Univerzitetu u Novom Sadu i filozofiju na Univerzitetu u Beogradu. Bio je novinar, član redakcije novosadskih časopisa “Új Symposion”i “Polja”, zagrebačkog “Prologa”, glavni urednik novosadske “Tribine mladih”, urednik subotnjeg kulturnog dodatka lista “Magyar Szó”, dramaturg Televizije Novi Sad, stalni pozorišni kritičar lista “Politika”, koordinator novosadske kancelarije Fonda za otvoreno društvo. Član je Društva književnika Vojvodine, Društva lepe književnosti (Mađarska), Srpskog PEN centra i Saveza novinara Mađarske.

 

Konkurs povodom desetogodišnjice Magacina

Kulturni centar Magacin u Kraljevića Marka, jedan od najživljih prostora nezavisne kulturne i umetničke produkcije u Beogradu, povodom desetogodišnjice postojanja raspisuje međunarodni konkurs za video/audio radove. Izabrani radovi će biti deo namenski osmišljene izložbe koja će biti otvorena 1. juna.

flajer-magacin-video-konkurs

Izložba povodom desetogodišnjice Magacina je koncipirana tako da posetioce provede kroz sve prostore Magacina: Centralni prostor, Ostavinsku galeriju, Radionicu i Tavan. Tema konkursa je slobodna, a predviđeno trajanje radova je do 10 minuta. Prijave slati na adresu magacinukraljevicamarka@gmail.com, do 23. maja 2017. godine. Prijava treba da sadrži: link na rad ili wetransfer, naziv rada i godinu nastanka, kratak opis rada i kratku biografiju autora.

Magacin je formiran u bivšem skladištu izdavačke kuće Nolit, i sastoji se od nekoliko razdvojenih jedinica koje su u neposrednoj blizini. Prostori se međusobno veoma razlikuju i imaju svoje programske usmerenosti. Svaki video/audio rad postavljen u okviru ove izložbe biće tačka na mapi za istraživanje galerijskih, radnih, kancelarijskih, uređenih i manje uređenih, dobro poznatih i nikad viđenih prostorija koje se prostiru na tri lokacije i površini od 1200m2. Takođe, svaki rad biće smešten u posebno izabrani ili kreirani prostor, koji će predstavljati svojevrsnu nadogradnju, komentar ili intervenciju na sam rad.

Magacin u Kraljevića Marka formira 2007. godine druga scena kao centar savremene, nezavisne, eksperimentalne i istraživačke umetnosti. Od tada je u stalno oscilirajućim odnosima sa gradskom upravom i u vakuumu neregulisanog pravnog statusa postaje de fakto samoorganizovani kulturni centar. Od 2015, kada se desila jedna od njegovih najvećih kriza, počinje formalno da deluje prema modelu otvorenog kalendara, koji je uspostavila Asocijacija NKSS posle javne raprave o načinu njegovog funkcionisanja. Model otvorenog kalendara zasnovan je na principima dostupnosti velikom broju organizacija, zajedničkog rada, otvorenosti i tolerancije.

 

 

Audio performans Jasne Jasne Žmak

Uzimajući borbu za osiguranje javnog prostora, kako konkretnog, fizičkog, tako i medijskog, kao okosnicu građanskih pokreta poslednjih dvadesetak godina, audio performans „Ja sam budućnost“ Jasne Jasne Žmak „stvara prostor za zamišljanje budućnosti kakvu bismo možda danas živjeli da tih pokreta nije bilo“.

jasna zmak.jpg

Rad ne imenuje pojedinačne pokrete i ne bavi se njihovim dosezima, već operiše u polju spekulativne fikcije. Iako se odvija u nekoj neodređenoj sadašnjosti, zapravo se referiše na period proteklih dvadesetak godina, od devedesetih naovamo, kao vreme radikalnih promena naše zajedničke, društvene stvarnosti, zamišljajući posledice do kojih bi došlo da pojedine građanske inicijative nisu nikada postojale. Unutar tog distopijskog žanra, rad je i referenca na kultnu pesmu benda Majke, koja je obeležila devedesete godine u Hrvatskoj.

Audio performans ja sam budućnost (autorka: Jasna Jasna Žmak; glas: Milica Manojlović) možete preslušati i skinuti ovde. Time se, za razliku od javnog prostora kao uobičajene lokacije umetničkih audio tura, projekat izmešta u privatni, intimni prostor koji, u toj imaginirnoj budućnosti, predstavlja jedini preostali sigurni prostor.

U tom smislu, ja sam budućnost je i oblik otpora cinizmu i defetizmu, podsećajući na važnost građanskih otpora u ostvarivanju slobodnih javnih prostora, kako onih doslovnih, tako i metaforičkih.

U razgovoru za www.kulturpunkt.hr, autorka navodi i uobičajena opravdanja za nedelovanje: „Mislim da se mnoge, ne samo moje, osobne ‘isprike’ uglavnom kreću u sličnom opsegu koji je definiran nekom kombinacijom cinizma, defetizma i narcizma, od navodnog nedostatka vremena, preko navodne besmislenosti takvog tipa angažmana, do nevoljkosti javnog izlaganja, i u radu se spominje čitav niz konkretnih primjera takvog tipa rezoniranja.“

Jasna Jasna Žmak je dramaturškinja, scenaristkinja i spisateljica. Od 2012. godine radi kao asistentkinja na Odseku dramaturgije Akademije dramske umjetnosti u Zagrebu. Objavila je dva teksta za izvedbu, jednu proznu knjigu i niz kratkih priča i kritičkih tekstova. Izvedbu rada ja sam budućnost omogućila je SOLIDARNA – Zaklada za ljudska prava i solidarnost.

jasna zmak1.jpg