Poseta Muzeju Banjičkog logora

Kulturni centar Rex i Fond B92 organizovali su u četvrtak, 13. jula posetu Muzeju Banjičkog logora uz stručno vođenje od strane kustosa muzeja. Poseta je deo projekta FAŠIZAM, MUZEALIZACIJA I EDUKACIJA DANAS koji za cilj ima ponovno aktualizovanje tema fašizma i fašističkih pokreta u domaćoj javnosti.

U trenutku kada ne samo kod nas, već i širom sveta jačaju sve radikalniji desničarski pokreti, mahom podstaknuti mržnjom prema migrantima, ali i svima koji su „drugačiji“, razgovor o fašizmu čini se izrazito važan. Projekat FAŠIZAM, MUZEALIZACIJA I EDUKACIJA DANAS kroz različite akcije koje uključuju predavanja, seminare, istorijske časove, studijske posete, vođenja kroz izložbe, pokušava da osvetli mehanizme fašizacije društva, ali i njegove kasnije prezentacije u načelno mirnodopskim vremenima. Kako se navodi na fejsbuk iventu, cilj projekta je: „pregled, dokumentacija i kritička analiza aktuelnih praksi muzealizacije i istorizacije fašizma kao i oficijelne edukacije o istorijskim i savremenim oblicima fašističkih ideologija i pokreta. Projekat je posredno namenjen objedinjavanju, sažimanju i primeni naučnih, umetničkih i aktivističkih praksi i znanja koja su se razvila u periodu skorašnje reafirmacije neofašističkih i „postfašističkih“ ideja, ideologija i politika na evropskoj i svetskoj političkoj i kulturnoj sceni“.

Banjički logor bio je najveći koncentracioni logor na području okupirane Srbije. Osnovan od strane nemačkih okupatora u julu 1941., logor je bio namenjen svima koji su se protivili i pružali otpor nemačkoj okupaciji Srbije, među kojima je najveći broj logoraša pripadao Narodnooslobodilačkom pokretu. Pored pripadnika NOB-a, u logor su masovno odvođeni i Jevreji i Romi. Iako konačan broj žrtava nije poznat usled uništavanja dokaza, Državna komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača, utvrdila je da je do aprila 1944. godine ubijeno 8,756 zatočenika. Godine 1984. Banjički logor je proglašen za spomenik kulture.

Muzej Banjičkog logora posvećen je sećanju na žrtve nacističkog terora tokom Drugog svetskog rata. Prva postavka otvorena je 1969., a nakon novih istraživačkih rezultata iz 2001. godine, postavka je značajno izmenjena i dopunjena. Kao prepoznatljiv deo muzeja izdvaja se memorijalna sala u kojoj je rekonstruisan ambijent logoraške sobe.

muzej

Besplatne knjige na plažama u Kalima

Od 15. jula do 15. septembra na plažama u Kalima na ostrvu Ugljani kupačima će biti omogućen besplatan pristup alternativnim transportnim bibliotekama. Naime, svi koji u tom periodu budu posetioci ovih plaža moći će da pozajme knjige postavljene u ormarićima sa policama i uživaju u čitanju.

Letnje otvorene biblioteke na plažama u Kalima deo su projekta „Sve (knjige) ćeš na siki nuajti“ koji sprovodi Narodna knjižnica Kali. Projekat uključuje tri otvorene knjižnice sastavljene od drvenih konstrukcija u obliku spasilačkog tornja koje su postavljene na tri plaže. Knjižnice će biti otvorene svakog dana do 20 časova.

Zamisao projekta, pored toga da se ljudima omogući besplatno uživanje u literaturi, jeste i revitalizacija zaboravljenih knjiga. Naime, nakon što se određene knjige jedan period ne zadužuju, one se povlače iz biblioteka i završavaju u kontejnerima kao reciklažni papir. Ove godine je iz tih razloga u Narodnoj knjižnici Kali otpisano 320 naslova i upravo su oni izloženi u otvorenim knjižnicama. Kako navodi Marta Kolega, bibliotekarka knjižnice: “ Male knjižnice na plaži bit će ispunjene ljetnom literaturom, većinom krimićima i ljubićima te knjigama za djecu, ali naći će se i pokoji klasik za one kojima sunce ne smeta u oštrenju moždanih vijuga“.

Ovakve akcije nisu neuobičajena praksa kako na prostoru bivše Jugoslavije, tako i širom sveta. Poznata marsejska plaža La Romaniquette kao i plaža odmarališta Albena na Crnom moru u Bugarkoj takođe neguju praksu otvorenih letnjih biblioteka. Pomenuta bugarska „plažna“ biblioteka poseduje preko 6000 knjiga na 15 različitih jezika.

U Hrvatkoj je Gradska knjižnica Ivana Gorana Kovačića u Karlovcu, pokrenula prošlog leta sličan projekat. Dva puta nedeljno u bibliokombiju dovozili su knjige na kupalište. Ubrzo nakon otvaranja letnje biblioteke otvoren je i letnji bioskop. U Sloveniji su zahvaljujući inicijativi umetnika Srečka Vilharja otvorene bibioteke na plažama u Kopru, Portorožu i Ankari.

biblioteka

Saopštenje Asocijacije NKSS

Asocijacija Nezavisna kulturna scena Srbije izdala je saopštenje 6. jula kao odgovor na seriju istupanja u javnosti ministra, kao i rezultate konkursa Ministarstva kulture i informisanja. U saopštenju su navedene i moguće negativne posledice koje bi u praksi mogla izazvati nedavno objavljena strategija razvoja kulture u kojoj nema mesta za sve.
Kao jedna od glavnih teza koja se provlačila u većini izjava ministra kulture i informisanja je da kulturu ne može finansirati samo država. Asocijacija navodi da to i nije bio slučaj, naročito u protekle dve decenije, a da je sa druge strane država dužna da delom finansira kulturnu scenu, jer upravo kulturni radnici i radnice učestvuju u doprinosu državnoj kasi uredno plaćajući poreze. Pored toga što se izdvajanja za kulturu smanjuju, nerazumljivo je zašto deo novca ovog resora odlazi na projekte iz drugih oblasti. U saopštenju stoji: „U 2017. godini organizacije koje se BAVE kulturom dobile su 296.000 evra (35,5 miliona dinara) manje nego 2016. Ukoliko je situacija tako teška kao što ministar navodi, zbog čega se onda Ministarstvo opredeljuje da podržava projekte u drugim oblastima, umesto da učini sve da se održi kulturna produkcija? Kako to da se za održavanje Dvorskog kompleksa, u godini u kojoj član Krunskog kabineta postaje ministar, odjednom izdvaja duplo više sredstava nego prošle godine? Ukupno 68 miliona dinara, a nema novca za seriju projekata koji su prethodnih godina činili okosnicu savremene umetničke scene Srbije, doprineli saradnji u regionu i procesu evropskih integracija.“
Prva žrtva ove neodgovorne kulturne politike jeste portal SEEcult koji je u novoj preraspodeli novčanih sredstava ostao bez podrške, čime je direktno ugrožen opstanak jednog od važnijih nezavisnih, neprofitnih medija. Da ovo nije samo izuzetak, već nagoveštaj novog promišljanja kulture u današnjem srpskom društvu, može se videti i u tekstu Nacrta strategije razvoja kulture, koji je „izazvao ozbiljne kritike stručne javnosti odsustvom istraživanja, paušalnim i neutemeljenim tvrdnjama, neusaglašenom metodologijom i sveukupnim diletantskim i nestručnim pristupom“.

NKSS-logo

Razgovor o knjigama Lamije Begagić

U Poletu je 10. jula u okviru Kultur!Kokoškine godine žena održan razgovor sa spisateljicom Lamijom Begagić o njenom prvom romanu „U zoni“, kao i o knjizi „Furam feminizam“, koja se upravo pojavila u Srbiji u izdanju Kreativnog centra, a koju pored Lamije potpisuju i Marina Veličković i Ana Pejović.

Sama autorka svoj prvi roman „U zoni“ koji se pojavio prethodne godine u izdanju Fabrike knjiga vidi kao društveno angažovan. To i ne treba da čudi kada znamo da je glavna junakinja „margina margine“, kako je to  Begagić opisala u toku razgovora. Naime, ona pored toga što je  žena i lezbejka, ona je i sportiskinja, stonoteniserka. U svetu biznis sporta, stoni tenis se zapravo i ne uzima za ozbiljno. Rečima autorke, „stoni tenis se danas zamišlja kao usputna rekreacija u farmericama“.

Međutim, ovaj roman, iako prepun marginalnih identiteta, može se čitati kao utopija. Ženski likovi imaju svoje pune živote i nisu predstavljeni kao funkcije muških likova, kojih je u romanu jako malo. Ženska solidarnost je glavna nit romana koja se proteže od početka do kraja. Bajkoviti kraj ostavlja utisak da feministička borba za pravedniji svet i te kako ima smisla.

Druga knjiga o kojoj je bilo reči, „Furam feminizam“, prvo se pojavila u bosanskohercegovačkoj varijanti uz časopis Školegijum. U intervjuu koji je dala za portal Libela, koautorka knjige Marina Veličković o knjizi kaže: „Priručnik je, prije svega, didaktičko sredstvo. Cilj je bio djevojčicama približiti osnovne pojmove i ideje feminizma na način koji je zanimljiv i zabavan (zato je pisan žargonski i u formi dnevnika), i koji prepoznaje da je feminizam u njihovoj svakodnevnici prilično drugačiji nego feminizam u teoriji, te koji im nudi neka potencijalna rješenja i odgovore za izazove sa kojima se svakodnevno susreću, samo zato što su djevojčice.“

Lamija Begagić (Zenica, 1980.) diplomirala je južnoslavenske književnosti na Filozofskom fakultetu u Sarajevu. Pored navedenih knjiga, autorka je dve zbirke kratkih priča: „Godišnjica mature” (Sarajevo/Beograd, 2005.) i „Jednosmjerno” (Beograd, 2010.). Urednica je i pokretačica magazina za predškolce i prvačiće „Kolibrić”, te članica redakcije magazina za pravednije obrazovanje „Školegijum“. Aktivno piše i za nekoliko časopisa i portala u regiji: Urban Magazin, Vox Feminae, lgbti.ba

lamija

FEMICID – stvar poretka, a ne tek pojedinaca!

Femicid (ubistvo žene), koji u najširem smislu razumemo kao rodno zasnovano ubistvo motivisano osećanjem nadmoći prema ženama, čini krajnji čin (muškog) nasilja. Tumačenje ovog oblika nasilja koje sklizne isključivo u objašnjenja patološkog odnosa muškarca i žene, ili psihijatrijsko dijagnosticiranje motiva ubice, preti da zamagli uslove koji dovode do femicida i da se on isključivo posmatra kao pojedinačni slučaj „horora“ – kako mediji neretko izveštavaju. U tom smislu femicid predstavlja ekstremni primer potlačenosti, kada je za bilo koji oblik borbe protiv konkretnog nasilja nad ženom – kasno, a domet rasprave najviše doseže pitanja: koliku i kakvu pravnu i društvenu kaznu nasilniku dosuditi i, nažalost, u velikom broju slučajeva – da li je ikakvim postupcima ili ponašanjem žena sopstvenog ubicu izazvala (?!).

Naime, značajno je postaviti pitanje da li su rodno zasnovana ubistva od strane partnera, očeva, sinova ili drugih muškaraca zaista neophodni primeri da bi društvo razmišljalo i reagovalo na problem nejednakog položaja žena. Ukoliko se isključivo bavimo posledicama – posebno onim kada su u pitanju fizičko nasilje i brutalni oblici seksualnog zlostavljanja, čije detaljne prikaze medijska kultura smešta na pijedestal senzacionalnosti – stvaramo polje za banalizovanje nasilja uopšte i sistemsko podržavanje nejednakosti.

Pitanje statusa žena potrebno je razumeti kao proces koji je svakom porom prožet i uslovljen društvom i kulturom u kojima se svakodnevni život odvija. Primeri različitih oblika nasilja nad ženama nisu ništa drugo do efekti kontinuirane nejednakosti koja obitava u spektru političkih, ekonomskih, pravnih, istorijskih, religijskih i drugih struktura. Istovremeno, neoliberalno-kapitalistička matrica predstavlja nužan okvir u kojem ove nejednakosti „rade“. Ili, jednostavnije rečeno: kada razmišljamo o rodnim podelama, nepohodno je obratiti pažnju na kontekst i načine u kojima se različiti nivoi marginalizacije manifestuju.

U savremenoj Srbiji tema rada je sistemski izostavljena, iako smo u javnom diskursu prinuđeni da čujemo niz pozitivnih komentara o ekonomskom razvoju države. Kako su i uslovi zapošljavanja, položaj radnika i radnica ignorisani, primeri rodne podele rada ostaju praktično nevidljivi i poslednja istanca u nizu nejednakosti. Sama činjenica da neko ima ma kakvo zaposlenje (bilo ono privremeno, povremeno, sezonsko ili stalno) sasvim je dovoljan argument u javnom prostoru da budete okarakterisani kao ekonomski „zbrinuti“. Takozvani minimalac postaje merilo zadovoljavajuće zarade, čekanje na isplatu sasvim logična stvar, a neplaćen rad ostaje loše iskustvo u kojem je „neko prevaren“, a ne eksploatisan. Liberalna ideologija uči nas da individualizam i samoinicijativa čine ključne faktore u pentranju na vertikalnoj lestvici rada, kao da to nema nikakve veze sa uslovima u kojima se ljudi nalaze, pa ukoliko sposobnost ispuni očekivane rezultate (šta god ta sposobnost bila) – uspeh (profit) i visoki društveni status su zagarantovani.

U domaćoj „argumentaciji“ možda najopasniji komentari jesu oni koji skliznu u potpuno obesmišljavanje borbe za jednakost banalnim stavom: „Ako žene žele da budu iste kao muškarci neka idu da rade na građevini“. U prvoj liniji, borba protiv nejednake podele rada ne bavi se pitanjem kako ženama obezbediti jednak pristup nisko plaćenim poslovima i nesigurnim uslovima rada (?!). Ovaj problem pogađa obe „strane“, i efekat je eksploatacije i dehumanizacije svih oblika rada sa ciljem povećanja profita mizernog postotka stanovništva sveta. Međutim, specifično jeste da žene upravo pristupaju nisko plaćenim i neplaćenim poslovima, ili primaju niže naknade za iste poslove koje obavljaju i muškarci. U drugoj liniji, ovakava argumentacija ima svoje kulturološke konotacije: teži fizički rad je označen kao „muški“, a lakši kao „ženski“. Kako ćemo razumeti „težinu“, „muškost“ i „ženskost“ rada ostaje potpuno nemerljivo, vrednosno obojeno i samim tim zaslužno za (re)produkciju nejednakosti u društvu. Ukoliko uključimo i pitanja nacionalnosti, etniciteta, rase i seksualnosti, ove podele postaju još dramatičnije.

Ulazak na „slobodno“ tržište protoka ljudi i kapitala – i samo pentranje – za žene je dakako drugačije. U savremenoj „situaciji“, status žena duboko je prožet nacionalističkim diskursom kojim je njihova društvena uloga utemeljena. Očekivanje da povećaju stopu nataliteta, kako (srpske) nacije ne bi ostalo toliko da svi mogu stati pod jednu šljivu, čini se ključnim. Tako teme rađanja i abortusa postaju poprište sukoba gde državne i religijske institucije i akteri iskazuju jasan stav o potrebnosti i valjanosti rađanja, te nespretnim medicinskim objašnjenjima ukazuju na opasnosti prekida trudnoće. Javne debate da li je i u kojim slučajevima abortus opravdan, te sumnja u promiskuitetno ponašanje, koje je i dovelo do trudnoće, obojene su isključivo moralističkim argumentima kojima se stepenuje društveno (ne)odobravanje i legitimiše politika za podsticanje rađanja. Međutim, odluke na rađanje ili abortus uslovljene su društvenim i ekonomskim posledicama. Kako god društvo i institucije vrednovali odluku žene – zaštita, prava i kvalitet medicinske usluge onih koje održavaju ili prekidaju trudnoću gotovo u svemu zavise od njihovih finansijskih (ne)mogućnosti.

Pitanje reproduktivnog prava nije jedini niti jedinstven problem. Rodna segregacija rada ne očitava se isključivo u paradoksu kojim se žene institucionalno podstiču na rađanje i sistemski onemogućavaju da rade. Pitanje reproduktivnog prava jednako podstiče na razmišljanje kakve su mogućnosti žena kad porođajem biološki zadovolje zahtev za reprodukciju nacije, a potom se susretnu s paletom društvenih očekivanja (kako da ispune ulogu majke), kulturoloških pretpostavki (kako majčinstvo treba da izgleda) i ekonomskih uslovljenosti (kako realno sve to ispuniti).

S druge strane ‒ ili pod ruku s navedenim paradoksima ‒ potrošačka kultura i konzumeristička logika nude fantastične obrasce kojima se zamagljuje bilo koji pokušaj govora o nejednakom položaju žena. Čak formalno-politički aktuelna i često eksploatisana predstava „kulturne“ vs. „nekulturne“ Srbije kao predmet svoje kritike ističe fenomen starleta i sponzoruša kao nositeljki društvenog i nacionalnog ponora. Kao da proces globalizacije, prelazak iz socijalističkog u kapitalističko društvo i decenijska istorija ratovanja sa efektima tranzicije, privatizacije i visokog stepena institucionalne legitimizacije kriminala – nemaju nikakve veze s tim. Tako, žene (p)ostaju mesto koje „najbolje“ oslikava odsustvo duhovnih vrednosti, ukoliko ne ispunjavaju nacionalistički diskurs koji im isključivo odobrava uloge u sferi supružnica i majki.

Navedene nejednakosti imaju i svoje retko vidljive nivoe za čije su izoštravanje potrebni drugačiji objektivi, kojima se u centar fokusa smešta pitanje položaja žena. Dovoljno je ući u Poštu Srbije, a iza staklenih šaltera nam se gotovo kao pravilnost ukazuje većinski broj šalterskih službenica. Bilo bi nesmotreno tvrditi da ovo javno preduzeće objavljuje konkurse u kojima se isključivo traže žene za obavljanje šalterskih poslova – ovakve prakse su i u retkim slučajevima transparentne. Međutim, ono što postaje očito jeste da se veliki broj žena na tržištu rada kreće upravo u oblastima uslužnih delatnosti, te da politike kompanija i preduzeća neguju ove norme.

Iluztracija_Connie Ma

Nadalje, rodna segregacija u zapošljavanju sadrži internu selekciju i mehanizme kontrole ponašanja. Objektifikacija žena i emocionalni rad (koji iziskuje da zaposlene manipulišu sospstvenim emocijama kako bi stimulisale pozitivne emocionalne reakcije kupaca) nalaze se pod kontrolom poslodavaca i cilj su ostvarivanja profita. Tako nasmejane, mlade i prijatnog izgleda promoterke performiraju niz gestova ljubaznosti koji će mnogi protumačiti kao izraz flerta (?!), bez ideje da je ovakva komunikacija uslovljena zahtevima poslodavca i onoga što potrošačka kultura nameće kao očekivano ponašanje. Međutim, javna preduzeća, korporacije ili privatni biznis nisu nužne niti neophodne strukture u kojima se uviđa neravnomerna podela rada. Oni koji imaju mogućnost da plaćaju naknade za obavljanje kućnih poslova ili čuvanje dece dovoljno je da promisle u koga imaju najviše poverenja ili koga smatraju „najpodobnijim“ za ovakvu vrstu poslova.

Na samom kraju i primera radi: reklama Invest in Serbia, osmišljena od Vlade republike Srbije i prikazivana na CNN-u, čiji je cilj bio privlačenje potencijalnih inostranih investitora, pre nekoliko godina izazvala je neznatnu pažnju. U reklamnom sadržaju javlja se narativ: „High-skilled, low-cost workers“. Ovaj slogan osuđen je oštrom kritikom vlasti i stvaranja ponude visokoobrazovane i jeftine radne snage iz Srbije. Nažalost, negativnim reakcijama promakao je ključni element koji je sjajan prikaz izostavljanja problema rodne nejednakosti. Naime, simultano s navedenim sadržajem vizuelno su prikazane i dve žene: devojka koja uči (high-skillled) i mlada žena koja radi na kompjuteru (low-cost workers).

Problemi rodne podele rada i nezaposlenosti, rodne segregacije u zapošljavanju, reproduktivnog prava i procesi objektifikacije žena ne mogu se potcrtati kao očiti uzroci femicida – ova veza se pre manifestuje kao niz uslova koji omogućavaju da do ovakvog oblika nasilja dođe. Naime, kada se uzmu u obzir i različiti načini održavanja nejednakosti, ubistvo žene prestaje da bude pojedinačni slučaj i vest iz crne hronike. Postaje jasno da je femicid tek do kraja brutalno izveden mehanizam na kome čitav poredak zapravo počiva. I korak dalje, femicid nije ni primer ubistava počinjenih u afektu, već poslednji čin širokog spektra različitih vidova nasilja nad ženama.

Autorka: Lara Končar

*Ovaj tekst je prvobitno objavljen u magazinu LICEULICE br. 36, koji je za temu imao femicid.