Nova kritička umetnost u Makedoniji

Knjiga pod nazivom “Kritička umetnost u savremenoj Makedoniji” predstavljena je nedavno u Skoplju, a autor je britanski teoretičar savremene umetnosti Džon Blekvud, koji je poslednjih godina živeo u Skoplju i Sarajevu. Poseban akcenat knjige je upravo na autorima koji spajaju umetnost i aktivizam.

makedonci

Prema rečima autora, knjiga je zasnovana na višegodišnjem promatranju i istraživanju makedonske vizuelne kulture i savremene umetničke prakse. “Probao sam da budem što je više moguće otvoren i demokratski nastrojen dok sam pisao knjigu. Pored dugog uvodnog eseja, nastojao sam da makedonskim umetnicima, piscima, kustosima i radnicima u kulturi dam prostora da se izraze i objasne svoje ponekad kontradiktorne stavove o razvoju Makedonije u poslednje vreme, na polju društva, politike i kulture.”

makedonci2

Glavni fokus knjige, navodi autor, jeste na umetnicima koji su usvojili kritički stav, ne samo prema programu Skoplje 2014, već i u širem smislu imaju upitan stav prema kulturnim institucijama u Makedoniji, ulozi umetnosti u neo-liberalnoj tranziciji i u odnosu na odgovornost umetnika u savremenom društvu. Sporna pitanja kao što su kako izgraditi karijeru kao nezavisni umetnik, relativna izolovanost makedonskih savremenih umetnika i umetnosti, umetnost i aktivizam, kao i budućnost savremene umetnosti u Makedoniji, takođe su pokrenuta u ovoj knjizi.

Izdavač je “Mala galerija” iz Skoplja, uz podršku Karnegi fonda za univerzitete iz Škotske, (Carnegie Trust for the Universities in Scotland), kao i Univerziteta Robert Gordon iz Aberdina.

Možete pročitati odlomak iz knjige , ili poslušati predavanje o savremenoj makedonskoj sceni, koje je Džon Blekvud održao u Edinburgu.

 

LICEULICE predstavlja: Bojan Marjanović

Druga knjiga pesama Bojana Marjanovića, “Između dva rata” (KRR, 2016), sastavljena je mahom od ljubavne poezije pritisnute svešću o globalnom kontekstu u kom svi naši problemi izgledaju nepristojno. Donosimo vam dve “male ljudske drame u svetu koji se raspada po šavovima”, kako ih je opisao Marko Tomaš.

bojan2

PONEKAD ISKRENO ZAVIDIM NEKIM OGAVNIM MUŠKARCIMA
I NEKOJ SVETLOSTI ŠTO SE PROBIJA KROZ PROZOR

ponekad iskreno zavidim onima
koji kažu da ih politika ne zanima
koji ne troše previše vremena
na čitanje novina i gledanje dnevnika
kojima su u redu i liberali
jer dvadeset prvi vek je i ne može se ići mimo sveta
kojima su u redu i komunisti
jer se u titovom periodu makar neki red znao
kojima su u redu i nacionalisti
jer nije srbija šaka zobi koju može bilo ko da pozoba
kojima su u redu i fašisti
jer hitler jeste bio lud ali je čovek ipak bio genije

ponekad iskreno zavidim i onima
koji tačno znaju svoju meru u piću
i nikad ne popiju ni jednu čašu više od toga
koji nikada ne požele da saznaju šta se nalazi
iza linije gde emocije prestaju da budu
apstraktni koncept i pretvaraju se u kanticu farbe
kojom mažeš zidove i noseve ljudi oko sebe

ponekad iskreno zavidim onima
kojima je potrebno tri do pet minuta da zaspe
i koji se probude na prvi zvuk alarma
koji nikada ne preskaču doručak
jer znaju da je to najvažniji obrok
i koji nikada ne pojedu više nego što im je potrebno
jer očima se ne jede

ponekad iskreno zavidim onim
starim modelima muškaraca
kojima se mrljavo plavetnilo tetovaža
jedva probija kroz guste zamršene dlake na rukama
koji kada im auto stane na sred puta
podignu haubu i znaju tačno gde da pogledaju
koji sveže obrijano lice namažu rakijom
koji vole sve vrste kuvane hrane
i koji se nikada nisu gubili u potrazi za g–tačkom

ponekad iskreno zavidim onima
koji imaju visok nivo samopoštovanja
koji ubeđeno izgovaraju stvari kao što su
postoji granica koju nikada ne bih prešao ni zbog koga
previše poštujem sebe da bih sebi tako nešto dozvolio
neke stvari naprosto ne radiš

ponekad iskreno zavidim onima
koji ne uzgajaju svoje paranoje
koji ne veruju u čuda
koji racionalno sagledavaju svet
koji ne romantizuju svetlost koja
se probija kroz prozor kafića
i osvetljava rame žene koju vole

ponekad iskreno zavidim svetlosti
koja se probija kroz prozor kafića
i osvetljava tvoje rame presečeno
crnom bretelom od brushaltera
iskreno zavidim svetlosti
koja te grli onako kako ja ne bih mogao
svetlosti koja nije deo ovog sveta
koji me tera da ga mrzim i da mu zavidim
da ga se plašim i da ga obožavam
sveta koji meni i tebi nije podario
mogućnost da stvari rešimo na neki
romantično jednostavan način

 

HODAMO GRADOM

hodamo gradom,
ove noći su jedan sasvim
paralelan svemir sa životom,
prodavci na trafikama već znaju
koji duvan pušiš,
iz noći u noć
označavamo teritorije na kojima
imamo suverenitet – sva ta stepeništa i
sve te klupe veliki su gradovi
naše male republike,
hodamo gradom,
lako već razlikujemo
druželjubive i agresivne
čopore pasa lutalica,
tačno znamo u koliko će sati
svitanje na dunavu
postati fotografija čijom lepotom
možeš pucati na fašiste,
hodamo gradom
i retke noćne prolaznike pitamo
da li imaju da nam pozajme upaljač,
naposletku, radnik gradske čistoće
svlači svoje rukavice,
vadi upaljač iz džepa kombinezona
dok ti izgovaraš možda jednu ili dve
suvišne reči zahvalnosti,
hodamo gradom
i ogovaramo prijatelje,
razgovaramo o seksu
i porodičnim istorijama,
politici
i jednostavnim receptima za hranu,
hodamo gradom
i izmišljamo vlastiti jezik – izokrećemo
reči, tepamo i blesavimo se,
kablovima, olucima
i parkiranim automobilima
dajemo neka sasvim nova imena,
hodamo gradom
i slučajno se dodirujemo,
kolenima i laktovima,
vrhovima prstiju i ramenima,
uvežbavamo najefikasnije tehnike
zaboravljanja na čitav niz životnih okolnosti
koje ove noći čine
neuklopivim u naše zvanične biografije,
hodamo gradom
i vodimo ljubav
na nekonvencionalan način – od svih bizarnih
seksualnih poza, najbizarnija je ova
u kojoj smo oboje obučeni,
idemo jedno kraj drugog
i neupućenom posmatraču
izgledamo kao prosečni
brat i sestra,
koleginica i kolega,
komšija i komšinica,
hodamo gradom,
ne smemo da pogledamo dalje
od narednog koraka,
hodamo gradom,
zaista nemajući pojma kuda idemo,
hodamo gradom,
dok ja drevnim paganskim vradžbinama
proklinjem sve satove
koji neumitno najavljuju novo jutro,
hodamo gradom,
već je prošlo četiri
i taksisti su ponovo tu
da nas vrate u naše stanove i krevete,
u novu turu priprema za svakodnevicu.

voleo bih da smo ti i ja dva psa
koji lutaju sporednim ulicama,
izvrću kante u potrazi za hranom,
a potom dugo, dugo leže
na neurednoj travnatoj površini kraj gradilišta.

 

NOĆNI FRAGMENTI

noćas će se negde
nešto strašno dogoditi
neko će se opasati eksplozivom
biće donet neki zakon
neću moći da uradim ništa
baš ništa povodom toga
osim da uplašeno psujem
i ošamućeno gledam u kompjuter

radijator frižider
i bojler su se napili
zagrljeni su i tugaljivo
pevaju narodne pesme
neravnomerni udarci
mojih prstiju ih prate
a stan se noću razmrlja
kao šminka oko tvojih očiju

video sam pre neki dan
devojku u restoranu
zauzela je stolicu
na kojoj si jednom sedela
dok smo za tim stolom
večerali čorbu i piletinu
nisam znao da li da tu devojku
poljubim ili ubijem

moj mozak se urotio
protiv mene
kad god bi trebalo
da prekoračim neki prag
on mi pokaže tvoju fotografiju
kao holivudski junak
koji prolaznike zapitkuje
da li znate ovu ženu

noć je razbijeno ogledalo
noć ima narkotičko dejstvo
noć onesposobljuje amortizere
noć je samo kolaž sačinjen od tvojih slika

……….

bojan1

Bojan Marjanović (Užice, 1990), diplomirao novinarstvo na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Objavio pesničke zbirke “Politika, pornografija, poezija” i “Između dva rata” (Književna radionica Rašić, 2015 i 2016). Dobitnik je NIN-ove stipendije za roman u nastajanju, kao i Nagrade Laza Lazarević za neobjavljenu pripovetku. Urednik je u magazinu “Liceulice”, a zajedno s Tijanom Spasić uređuje književno-tribinski program Doma omladine, “Razgovori u knjižari”.

 

Koncertne promocije novog Repetitora

Jedan od najznačajnijih domaćih bendova – beogradski Repetitor – objavio je treći studijski album pod nazivom “Gde ćeš”, koji su kritičari nazvali “dijagnozom društva propadanja”. U decembru ih slušajte širom bivše Jugoslavije: u Zagrebu, Beogradu, Mostaru, Splitu, Novoj Gorici, Kranju, Nišu, Skoplju…

repetitor1

Ovaj garažni postpunk-rock-noise trio istakao se svedenim, repetativnim tekstovima o frustracijama odrastanja u atmosferi zatvorenosti, i ogromnom izvođačkom energijom koja posebno dolazi do izražaja na koncertima. Dugoočekivani, treći album “Gde ćeš”, Repetitor je sredinom oktobra objavio za slovenačku izdavačku kuću Moonlee Records. O značaju ovog benda svedoče ogromne količine recenzija, intervjua i tekstova koji su se od tad pojavljivale po internet portalima na celom postjugoslovenskom kulturnom prostoru, ali i u Španiji i Holandiji, kao i vest da je novi singl “Suženi snovi” puštao i cenjeni BBC Radio 6.

repetitor2

Repetitor je u novembru gostovao na Art & Music festivalu u Puli, koji ih je pre devet godina i proslavio. “Beogradsku grupu Repetitor pulska publika nije zaboravila, a ni oni nju. Bilo je dima, ali bilo je i vatre jer su Repetitori dočekani kao prave zvijezde, istinski oduševljeno, poput djece koja se svako malo vrate kući iako je njihova prava kuća daleko”, piše o tom nastupu Glas Istre.

Urednik hrvatskog muzičkog portala Ravno do dna Zoran Stajčić u svojoj recenziji navodi kako novi album svedoči pre svega o situaciji lišenosti, i to “učinkovitije od silnih socijalno-angažiranih stihova velike većine ex yu repera”: “Album ‘Gde ćeš’ je iscerena nakaza u ogledalu koja jasno postavlja to egzistencijano pitanje koje bi se pojednostavljeno moglo prevesti kao ovdašnji pandan clashovskog ‘Should I Stay Or Should I Go’, ali u još mračnijem kontekstu sakatijeg izbora spram odluke za kompletnom preobrazbom. Kukavičluk je dakle u samoj srži problema po Repetitoru. Kako u ljubavnoj vezi, tako se prikazuje i u društvenom segmentu.” Kao posebno važnu, on ističe pesmu “Ako te ikada”, refleksiju na sve češće slučajeve zlostavljanja i ubistava žena iz crnih hronika, nazivajući je “najkraćim i najefikasnijim opisom domaće sociopsihopatologije; diskursom muškog šovinizma u kojem je kraj ljubavne veze ujedno i katastrofalni kraj (nekoliko) života.” (Ako te ikada vidim sa nekim/ Ko ni malo ne liči na mene/ Odmah ću odmah na njega da krenem/ Onda na tebe/ Onda na sebe.)

repetitor3

Na hrvatskom portalu Mixeta album su doživeli kao “priču o ljudskoj učmalosti i zguranosti među svim smetnjama koje mu donosi današnje društvo i ograničava postojanje i djelovanje pojedinca”. Završna pesma “Ekspedicija” (Jedan put vodi ovde/Drugog nema izlaza/ Nijedna ekspedicija se/ Nikad nije vratila. Moje noge nose me još uvek sam tu/ Neutabanim stazama još hodaju) propituje slušaoca “gdje je sve bio kroz proteklih osam pjesama i kojim pustinjama je skitao, i zašto je bio svuda a nije bio nigdje, i sada si postavlja to konačno i glavno pitanje koje stoji u naslovu ovog albuma. Gdje smo kada nismo nigdje, i tko nas to okružuje da ne uspijevamo vidjeti ništa?”

Gosti na beogradskom koncertu (Dom omladine, sala Amerikana) biće nowave/electro rokenrol duo Auf Wiedersehen. U Beogradu se CD i LP novog albuma može kupiti u Butiku Palmas (Šafarikova 2) i kafeu Mašta (Bul. Zorana Đinđića 67, lokal 17, Novi Beograd), a album se može i besplatno skinuti sa interneta (uz opciju plaćanja) na Bandcamp profilu grupe repetitor.bandcamp.com.

A evo i regionalne satnice:

02.12.2016. – Zagreb, Tvornica Kulture (HR)
03.12.2016. – Beograd, Dom omladine (RS)
09.12.2016. – Mostar, OKC Abrašević (BiH)
10.12.2016. – Split, Quasimodo (HR)
15.12.2016. – Linz, Stadtwerkstatt (AT)
16.12.2016. – Nova Gorica, Mostovna (SI)
17.12.2016. – Kranj, Trainstation (SI)
22.12.2016. – Niš, Feedback (RS)
23.12.2016. – Skopje, MKC (MK)

Osmi “Merlinka” festival u Domu omladine

Od 8. do 14. decembra u Velikoj sali Doma omladine Beograda održava se Međunarodni festival queer filma „Merlinka“, koji nosi naziv po najpoznatijem beogradskom transvestitu Vjeranu Miladinoviću Merlinki. Za sedam dana biće prikazano 56 filmova koji iz različitih uglova osvetljavaju queer identitete.

merlinka

Festival pod sloganom „Reci osam“ otvoriće brazilski film „Ne zovi me sine“, nagrađivane rediteljke Anne Muylaert, koji je osvojio nagradu „Teddy“ za najbolji igrani film na ovogodišnjem Berlinale-u. Biće upriličeno i svečano otvaranje, inspirisano imidžom Olivera Mandića iz 1980-ih godina, a na njemu će nastupati Tijana Dapčević, Dekadenca i Viva La Diva.

 

Ukupno će biti prikazano 56 filmova, među kojima su kubanski “Viva”, francuski “Theo et Hugo” (Nagrada publike na Berlinaleu), hrvatski dokumentarac “Bolesno”, austrijski dokumentarac “Braća noći”, “Strike a pose” – dokumentarni film o Madoninim igračima na “Blond ambition” turneji, dokumentarac o fotografu Robertu Mapplethorpeu… Svi filmovi su titlovani na srpski i engleski.

merlinka2

Ove godine Merlinka festival dodeljuje i godišnje Nagrade za najbolji igrani i dokumentarni film LGBT tematike, koji je prikazan na festivalima u Srbiji. Žiri čine: Dragan Jovićević, urednik kulture nedeljnika NIN, Zoran Janković, filmski kritičar, Đorđe Bajić, filmski kritičar i pisac, Jelena Vasiljević, aktivistkinja Labrisa, i Lazara Marinković, novinarka. Pored ove, festival će dodeliti i Nagradu za najbolji kratki film prikazan na Merlinka festivalu, a žiri čine: Boban Jevtić, direktor Filmskog centra Srbije, Milena Bogavac, spisateljica i dramaturškinja i Kristina Kastelec, aktivistkinja organizacije „Da se zna“.

Program festivala dostupan je na sajtu www.merlinka.com, a ulaznice se mogu naći na prodajnim mestima Eventima. Organizator je Gej lezbejski info centar, GLIC. Ako želite da volontirate na festivalu Merlinka, možete se javiti do 30. novembra na adresu merlinkafest@gmail.com.

Omladina u tranziciji: soundtrack izgubljene generacije

Da l’ zbog takvih kao ja naša zemlja propada,

 ili zemlja propala stvara takve kao ja.“

Mimi Mercedez

Ako ništa drugo, generacija začeta tokom pokolja u jugoslovenskom građanskom ratu i formirana nakon pada Miloševića uspela je u jednoj stvari – da pomiri „građansku“ i „nacionalističku“ intelektualnu elitu u stavu da je omladina u tranziciji jedno potpuno razočaranje ili ‒ što bi rekô brat Sđu – „velika halucinacija“.

Za ove prve, današnji momci i devojke između 15 i 30 godina promašaj su zbog svog navodnog dominantnog „nacionalističkog sentimenta“, dok je za matore konzerve omladina previše „pozapadnjačena“ i teloumno promiskuitetna. „Nju krasi ksenofobičnost, agresivnost i neznanje“, kukaju prvi. „Drogiraju se, pa svako sa svakim seksualno opšti, a niko neće decu da pravi“, leleču drugi. Pa tako u medijima slušamo naricanja o sumraku svih moralnih bogova, hroničnoj lenjosti, stondiranoj apatičnosti i apolitičnosti omladine, a sve to uz sveopšti procvat nekulture i turbo-kiča, koji naši posrnuli mladunci halapljivo konzumiraju uz stav kô da sutra ne postoji.

Ipak, u oba narativa nedostaje interpetacije konteksta ili je, ako postoji, ona lišena klasnog aspekta i empirijskog uvida, teorijski je simplifikovana i bez prevelikog osvrta na ideologiju globalizovanog sveta u koji smo umreženi. Za dve elite, krvavi raspad Jugoslavije, odnos prema nacionalizmu i tehnologija vlasti Miloševićevog režima osnovno je polje interesovanja i sporenja, dok se npr. društveno-ekonomska transformacija u neoliberalni kapitalizam iz socijalizma, u kome je ta ista elita formirana, uglavnom prenebregava zbog osetljivih ideoloških creva koja to ne mogu da svare, niti im takav jelovnik interesno odgovara.

No, hteli ‒ ne hteli, s novim vremenom idu i novi kulturni obrasci i životni stilovi. Deindustrijalizacija i masovna zatvaranja fabričkih kapija, uništenje mreže socijalne države i sveopšta ekonomska liberalizacija sprovedena tokom 90-ih i nakon petooktobarskog prevrata potpuno su razorili srednju klasu, lumpenizovali proleterijat i ustoličili logiku surove kompeticije među stanovništvom duboko zaglavljenim u svakodnevnu borbu za goli opstanak. Paralelno, „oslobođeni“ masovni mediji stvorili su ideal „mladog, lepog i uspešnog“ individualca koji se samouvereno kreće primamljivim koridorima potrošačkog društva i koji može sve što poželi samo ako dâ svoj maksimum, jer ‒ „sve zavisi od tebe“, sugeriše nam se sa svih strana i ekrana.

Ipak, svakodnevna realnost mladosti odrasloj u ruševinama Jugoslavije, formiranoj pod okriljem ulice ili uz TV program dok su roditelji van kuće jurcali za kešom ‒ a kad se vrate kući nezadovoljni okrivljuju jedno drugo ili se svađaju s televizorom – pokazala se potpuno inkompatibilnom s entuzijastičnim postulatima tog promovisanog vrlog novog doba.

S jedne strane stisnuta agresivnim obiljem potrošačkog društva i globalnom fetišizacijom materijalnog, a s druge suočena s nemogućnošću ispunjenja tih želja, omladina u tranziciji stvorila je sopstvene hibridne kulturne obrasce, muzičke i modne ukuse i stilove koji izazivaju snebivanje elita, ali koji pak idealno korespondiraju s njihovim svakodnevnim životarenjem i globalnim trendovima.

Svojevrsna paradigma ovog oštrog razilaženja elite i omladine jeste sudbina domaće muzičke rokenrol scene – sakralizovane od obe Srbije – koja posle 2000. godine gotovo potpuno gubi dodir s „običnim narodom“ i „svakodnevnim životom“ i, pretvorivši se (uglavnom) u samodovoljno larpurlartističko masturbiranje, ustupa svoje mesto potentnijim i komunikativnijim muzičkim žanrovima – turbo folku, hip-hopu i tvrđim oblicima elektronske muzike.

„Deset godina u bedi, brate – ko će to da plati?“

Nasuprot očekivanjima „prosvećene elite“, slobodno tržište je potpuno iskuliralo srednjeklasnu „rokersku furku“, ustoličivši turbo folk kao hegemoni muzički pravac koji upražnjavaju ne samo „džiberi, čobani, ljankese i huligani“ već osnovci na ekskurzijama, gimnazijalci na punoletstvima, a bogami i studenti, tzv. buduća elita, koji na raznim edukativnim seminarima pevaju hit „Milion dolara sva vrata otvaaaraa“, od Ane Nikolić i Nikolije.

I zaista – zar taj stih nije svojevrsni kategorički imperativ i ultimativna istina našeg vremena? Da novac vrti gde burgija neće? Da ko reskira profitira, ili da para na paru ide?

Dijagnoza da je to propast svih vrednosti ili „evolutivni skok unazad“ govori samo o autističnosti elitističkog pogleda nesposobnog za samokritiku rezultata sopstvenih projekata – nacionalne/liberalne države blagostanja.

U Srbiji 2016. godine većina rok bendova nema šta da traži sa svojim zaguljenim apstrakcijama i hipsterskim eskapizmom uvijenim u pretenciozne aranžmane koji ne komuniciraju s „duhom vremena“, jer – fuj! ‒ taj duh je „tako seljački“. Razumljivo, mladići i devojke – od krvi, mesa i kompleksa ‒ radije bi varili u kraju i slušali Arafata koji repuje „rođeni smo ’91, što nismo normalni to niko ne zna“, dodajući da je „jedina konstantna konstatacija da se ovde ništa nije promenilo još od sankcija“.

Kapitalistički ringišpil beskonačnih želja napravio je svima zazubice, pa je razumljivo da bi sestra „malo jahte, avione, malo London i Dubai“, a burazer „u banci investicije umesto da je frizider prazan, šesto kvadrata skupu vilu i bazen“. No, jedno su želje, a drugo mogućnosti. Za omladinu u tranziciji, koja živi s roditeljima (80 posto), ili je nezaposlena (40 posto), vreme i novac su pojmovi koji se međusobno udaljuju – prvog ima previše, a drugog premalo.

Na klupicama između oronulih zgrada u „naselju radnika i napuštenih fabrika“ ekipica se „tali“ za paket, krati vreme za samo jednu „crvenu“, dok sanja o „velikoj cifri“, ili se, kako kaže jedan od njih: „bukvalno napali kad se priča o velikim parama“. Pa onda, burazeru, pukne ‘pleks što se hasa kevin has i živi u kući u kojoj se tenzija može seći nožem, a kao najrealniji izlaz iz odurne situacije još uvek je brkata tetka iz Ahena i njen novi muž koji ima vezu u lokalnoj fabrici za proizvodnju automobilskih šasija. Soma i po evra, kaže tetka. Ali nije ni to rešenje, ta paljba „preko“, ko će da crnči ceo život, a opet budeš migrantska beda, nije to neka sreća, a i zent je, jebiga, možda se nešto promeni ovde, ne treba žuriti, misli se omladina.

A onda, tu je i misao „šta ako uleti neki tiket“, eto odigra se baš na taj prokleti Ahen, za sreću, pa se „izgrmi“ u gradu, ono – pun gas, cela ekipa, nema da fali. A ako se „padne“, jbg, opet se skrpimo nekako, istalimo za cirku u kraju i „izgrmimo“ iz besa, iz nemoći, samo da nam sevne blesak glamura – to je logika omladine koja živi tu carpe diem svakodnevicu u zemlji koja se i dalje zagreva u predvorju Evropske unije.

Ili ako ne spada u tih 40 posto nezaposlenih, omladina šljaka po buticima, magacinima, mesarama, tabloidima, za petnaest, dvadeset ili trideset hiljada, pet ili šest dana u nedelji, od osam do deset sati, pa kad to dosadi, ode se malo u uslužne delatnosti, konobariše se, očitavaju se bar kodovi, kljuca se kao noćni čuvar, kurči kao obezbeđenje klubova, ili se prevrću pljeskavice na četrdeset stepeni u dekolteu sa sisama na izvolte, jer je šef tako tražio. A kad se otalja ta šljakica, za koju se nisi ni školovao i koju može da „odradi“ i morska zvezda Patrik iz Sunđer Boba, dođe dugo čekani vikend, pa se skocka, nabace nove krpice za koje se „puklo“ pola plate, ode se u klub ili kafanu da se dâ oduška, da se „naš(m)i(n)ka i pravi haos“, pokaže „novo perje“, prošeta nova riba ili frajer, iako znaš da će narednih pet dana da te boli glava, ali ne od opijata, već od minusa na računu. Stihovi Ace Lukasa „čaše bacam po kafani, krrrvaaariim, tražim zid da glavom u-da-riiim“ tu legnu kô budali šamar i gotovo da nema tog weltschemerza, polutke horsa, gitarskog rifa i adekvatnog savremenog domaćeg rok stiha koji tome može da parira.

„Jel’ znate koja je razlika između bogatih i siromašnih? Siromašni prodaju drogu da bi kupili najke, a bogati prodaju najke da bi kupili drogu.“

Omladina se često kritikuje i da ide uz dlaku društvenim normama, no to je notorna laž – neopterećena iluzijama o prošlosti, ona te norme najpreciznije detektuje i prati. A upravo društvo sugeriše besomučno skupljanje statusnih simbola kao pokemona, fetišizaciju skupih marki ‒ dolce gabana, carlo colluci, versace, polo, prada, nike, paciotti – i gruvanje u teretani, jer „ti si ono kako izgledaš“, a i dobro je za tržište rada – muškarcima za fizikaliju, a ženama za seksualnu objektifikaciju. Takođe, u sistemu u kome su država i tržište jednako „fejlovali“, omladina ne izbegava bavljenje metafizičkim pitanjima – naprotiv. „Kuda idu ljudi kao ja“, pita brat Coa, a još nijedan filozofski majčin sin nije dao zadovoljavajući odgovor na to pitanje. A kamoli neki tamo Ničim izazvan.

Jednako su promašene i namćoraste moralističke kritike da omladina „beži od knjige kô đavo od tamjana“. Naravno da beži kad je proces tranzicione alhemije nametnuo komercijalizaciju obrazovanja, svodeći ga na interesnu priču i laktanje za mesto na tržištu rada. Takođe, iskustvo nam govori da obrazovanje nije nikakav preduslov za uspon na društvenoj lestvici. Što bi rekao Niški reper Corona – „jebe mi se za diplomu, nema je ni predsednik“. Ili beogradska grupa V.I.P s konceptualnom inverzijom – „prođi sve ulice i pročitô si sve knjige“.

Upravo je „kultura ulice“ i objektivna „kriminalizacija“ dobrog dela prekarizovane omladine još jedna slepa mrlja kategorijalnih aparata naših intelektualnih elita. Bez radnog mesta na kome će da „ubija vreme“, ili s mizernim prihodom na besperspektivnim poslovima, ona se logično okreće kriminalu i „zaradi sa strane“. Takva logika je sasvim u skladu s novoproklamovanim jevanđeljem „preduzetničkog duha“, koji nam naturaju političari i mediji. Gađenje na kriminalizaciju sjajno je raskrinkao Đus u pesmi „Keš kolica“, u kojoj repuje „ja nisam krimos, ja sam mladi biznismen, ne spavam nijedan tren ‒ došô sam po svoj plen“. Čini se da prosečan bankster ili nakoksirani japijevac sa Vol Strita ne bi imao nikakvih problema da se poveže s tim.

„Rokeri su malo zglajznuli u borbi za nikada do kraja definisane EU-vrednosti i kvazielitizam, pritom se svrstavajući na stranu onih koji su umesto emancipatora postali eksploatatori“, kaže Boris Vlastelica, pevač rok benda Repetitor, u lucidnom intervjuu za zagrebačke Novosti. Čini se da bi bilo dobro da njegovu samokritičnost prihvate i ostale kolege iz žanra, jer uspon srednje klase u devastiranom srpskom društvu dugo nećemo videti. Alibi u stavu „mi smo pametni, a oni glupi, pa nas ne slušaju“ ne pomaže previše. Za početak, malo više Goribora, a malo manje Izdrži ribice bendova radilo bi posao.

15226579

Autor: Saša Dragojlo